Александар Вујовић: Одлазак последњег европског државника

Орбанизам без Орбана. Тако глобалистички медији описују политичке промене у Мађарској, где је странка Фидес први пут од 2010. године остала без скупштинске већине. Као и све друге вести из Мађарске у претходној деценији, и ова је имала несразмерно велики међународни одјек у поређењу са политичким или економским значајем ове централно-европске земље. Орбан није био обичан председник владе. Он је био доказ да је суверенистичка и антиглобалистичка власт у савременој Европи могућа, што је представљало својеврсни израз пркоса ка окошталој бриселској структури.

Питање због чега је Орбан изгубио изборе има много потенцијалних одговора који нису међусобно искључиви. У чисто политичком смислу, сада је јасно да је Фидесова кампања у којој је стављен акценат на спољну политику била стратешки промашај. На улицама Будимпеште почетком марта нисте могли да видите ниједан предизборни билборд владајуће странке на којем није био украјински председник, често уз поруке попут „Не дозволите да се Зеленски последњи смеје”. Била је то идентична порука оној коју је Орбан користио у борби против Сороша неколико година раније, али испоставило се да просечног Мађара више занимају домаћа корупција и животни стандард.

Сувереност и „ауторитаризам“

Други разлог Орбановог пораза је културно-идеолошке природе. Као што је пројекат Европске уније показао и наставља да показује, либерално грађанство европских држава је спремно да деценијама толерише системе у којима нема могућност да мења политику – чак и кад ти системи показују обрисе тоталитаризма – али само под условом да их не персонификује фигура са именом и ликом, већ безлични бирократски механизам који своје интересе пакује у причу о „вредностима”.  Овом делу бирача никада неће засметати одсуство могућности да креирају било какву смислену промену; штавише, они тога неће бити ни свесни, све док могу да купују карту за политички рингишпил на којем се смењују безличне политичке појаве којима нико не памти имена.

Оног тренутка када било који лидер пожели да заиста влада, односно кад политичар који је на власти почне да поприма обличје јунговског архетипа владара као вође политичке заједнице, код просечног либералног бирача се аутоматски пали идеолошки индуковани аларм који има функцију ратне трубе што зове у бој против „ауторитаризма”.

Сваки европски и уопште западни владар који пожели да суверено одлучује о било чему мора да уђе у рат са савременим типом тоталитаризма, ослоњеним на идеолошке засаде Франкфуртске школе и њено учење о „ауторитарној личности”. Другим речима, оног тренутка када се из технократског типа владара, као јединог дозвољеног, трансформише у истинског носиоца политичког ауторитета, државник аутоматски постаје непријатељ доброг дела бирачког тела у његовој земљи. Ову врсту политичке реалности најбоље описује цитат Хакслијеве дистопије Врли нови свет: „Заиста ефикасна тоталитарна држава биће она у којој армија менаџера контролише становништво робова који се не морају приморавати ни на шта, јер воле да служе.”

Успон и пад орбаномике

Трећи разлог који је навео већину бирача у Мађарској да се окрену против свог дугогодишњег премијера је пропаст економске доктрине која је одавно названа „орбаномиком”. Виктор Орбан је био довољно храбар да доведе у питање не само политичке и вредносне постулате доминантног поретка, већ и економске. Одмах по доласку на власт 2010. године избацио је ММФ из земље, а у наредним годинама је, насупрот неолибералним догмама, постепено ширио присуство државе у стратешким секторима, попут банкарства. Орбан се чак усудио и да уведе посебан порез на профит страних корпорација у Мађарској.

Овај модел је од 2010. до 2019. године давао одличне резултате, који су постали један од главних темеља Фидесовог политичког легитимитета, све док му бриселски Левијатан није ставио озбиљан клип у точкове. Кад је економија целе Европе 2020. године доживела привремену клиничку смрт због обустављања комплетне индустријске активности услед ковид мера, Европска комисија је извршила реанимацију сваке појединачне земље тако што је у њихов финансијски крвоток упумпала огромне количине бесплатног новца.

Орбаномика је придављена мешавином економског убиства са предумишљајем које је извршио Брисел и објективно неповољних макроекономских трендова

Сваке, осим Мађарске. Схвативши да ова ситуација представља одличну прилику за политичко уцењивање, евро-бирократе су већ у новембру 2020. године донеле уредбу којом се финансијска помоћ условљава проценом о поштовању европских вредности и владавине права. Кад је реч о Мађарској, нађено је невероватних 27 разлога за обустављање доделе чак 17 милијарди евра, касније нараслих на 35 милијарди. О арбитрарности у проценама о испуњености услова за доделу фондова не треба претерано трошити речи, довољно је рећи да је процес врло сличан јурењу покретне мете о испуњености услова за чланство у Европској унији.

На све то се надовезала украјинска криза, која је у економском смислу жестоко погодила Мађарску. Прво, због раста цена енергената, а потом и због велике изложености ове земље ка немачкој аутомобилској индустрији, чије посртање су на својој кожи осетиле стотине хиљада радника у Мађарској, где Мерцедес, БМВ и Ауди имају не само фабрике, већ и читаве мреже добављача. Отуда орбаномика није пропала сама од себе, већ је придављена мешавином економског убиства са предумишљајем које је извршио Брисел и објективно неповољних макроекономских трендова покренутих ковидом и украјинским ратом.

Део разлога за Орбанов пад свакако лежи и у корупцији самог режима, мада с овом темом треба бити опрезан, јер је у савременим условима потпуно немогуће водити државу без неформалних токова новца. То наравно не важи за менаџерске и технократске владе које суштински не воде политику, већ само потписују шта им се издекламује из Брисела или Вашингтона на виртуелним састанцима, а управо такав тип „владања” је правило, а не изузетак у савременој Европи. Међутим политика која претендује да буде суверена макар и у минималној мери једноставно не може функционисати строго у оквирима легалног поретка који је дизајниран управо да спречи било какво одступање од званичне линије.

То не значи да власт има бланко чек да буде корумпирана под условом да је суверенистички настројена; напротив, она има још већу обавезу да идеале друштвене правде везује за са идеју суверенизма, јер за оне који би да ту идеју обесмисле нема већег поклона од ситуације у којој се њени носиоци показују као корумпирани.

Такође, кад је реч о корупцији мора се водити рачуна о чињеници да одјеци коруптивних скандала директно зависе од медијских агенди. Неко ће с правом рећи да сви Орбанови корупционашки скандали завређују тек благи медијски поветарац у односу на олују коју је требало да покрене објављивање Епстинових фајлова. Но давно је речено да је Јупитеру дозвољено оно што волу није. Вишегодишња наративна припрема о Орбановом режиму као „диктаторском“ и „мафијашком” створила је ситуацију у којој је и најмањи траг корупције његове власти био значењски и контекстуално пренаглашаван, чиме су мултипликовани и политички ефекти целе приче.

Бити државник

Ова врста пропагандне припреме – у којој је учествовао за српске услове незамислив број медија у Мађарској, укључујући и другу најгледанију телевизију у земљи – послужила је и као легитимација отвореног страног мешања у мађарске изборе. Дрско пуштање у јавност разговора које су водили Петер Сијарто и Сергеј Лавров, мађарски и руски министри спољних послова, нису навели бирачко тело Тисе да се запита о изворима и легитимности коришћења страних обавештајних служби у домаћој политици. Уз мало претеривања, могло би се закључити да је најзагриженији део опозиционог бирачког тела у Мађарској био спреман да подржи чак и страну војну интервенцију уколико би њен циљ био свргавање Орбановог режима.

У дугорочној стратегији крајње поларизације бирачког тела посебан акценат је стављен на младе, који су суштински и срушили Орбана, јер је преко 65 одсто њих гласало за Тису, а само 14 одсто за Фидес. Јасно је да ови проценти нису случајни, већ су последица вишегодишњег циљаног деловања на млађу популацију, слично ономе што се дешавало у Србији уочи Петог октобра. Штавише, фасцинантно је у којој мери је Тиса преписала тактике од Отпора и некадашњег ДОС-а. Баш као што је Егзит организовао летњи музички фестивал у трајању од 100 дана, окончан два дана пред изборе 24. септембра великим концертом под називом „Изборно место број 1”, са којег су познати музичари и глумци позвали да се подржи ДОС, тако је и у Будимпешти уочи гласања организовано мноштво антирежимских концерата, од којих се на једном, такође два дана пред гласање, окупило преко 100.000 младих којима је објашњено како треба да гласају. После избора, Орбанов пораз је прослављен рејв журком испред Парламента, коју је организовала невладина органзација под називом „Више техно музике у парламент”.

Овај вид активизма је суштински патентирао некадашњи Отпор, за шта је оснивач ове организације Срђа Поповић преузео заслуге у књизи Мустра за револуцију, где је истакао: „Док сам трчао за камионом и обожаваним музичарима, доживео сам серију откровења. Схватио сам да активизам не мора да буде досадан. У ствари, да је сто пута ефективнији у форми кул панк концерта него досадних митинга и говоранција. Схватио сам да је могуће заинтересовати људе [за изборе] чак и у наизглед безнадежној ситуацији”.

Ове и сличне акције, којима се на индиректан начин политизује углавном аполитични део бирачког тела, нипошто нису спонтане, већ их преко добро разрађених шема организују невладине ораганизације које се углавном финансирају из Европске уније и до скоро УСАИД-а. Будући да је Орбан изгубио због веће излазности иначе пасивних бирача, а не због опадања сопственог бирачког тела, јасно је да су описане тактике биле озбиљан ветар у леђа Петера Мађара и Тисе. Очигледно је да су из Брисела и западноевропских престоница много озбиљније од званичног Вашингтона схватили важност мађарских избора, обезбедивши опозицији сву могућу логистичку, медијску, а готово извесно и финансијску и обавештајну помоћ. Са друге стране, подршка Трампове администрације Орбану била је декларативног карактера и свела се на један смушени говор потпредседника Џеј Ди Венса у финишу кампање.

Што се тиче Србије и српског народа у целини, Орбанов пораз означава губитак практично једине пријатељске владе у Европи. Не треба заборавити да је Мађарска послала специјалне снаге у заштиту Милораду Додику кад је доспео на црну листу Бајденове администрације и њених привезака у Европи, у тренутку кад се увелико говорило о његовом хапшењу од стране ЕУФОР-а. Осим тога, Мађарска је помагала Влади Републике Српске да изађе на крај са санкцијама које су уведене против њених функционера и привредних субјеката, и представљала је једини глас разума кад је у питању став Европске уније ка Србији. Као један од ретких лидера у савременом свету за које се може рећи да су идеолози и визионари, Орбан није био само декларативни и ситуациони српски пријатељ, већ је, следећи мађарске националне интересе, радио на стратешком утемељивању односа двају народа.

Па ипак, није све тако црно. Бар нама Србима је из савремене историје јасно да брзински склепана опозициона смеша, једном када дође на власт, траје краће од јогурта у тетрапаку. У том смислу остаје да се види која струја ће превладати у Тиси и шта ће претећи од Орбанове визије за Балкан. Јер управо то је највећи тест државништва: способност да се унутрашња и спољна политичка конструкција поставе на стратешке темеље који ће надживети свог творца.

Што се тиче домаће политике, Мађарска данас има најдеснији и најконзервативнији парламент у Европи, што је јасан тријумф Орбанове идеолошке визије у тренутку његовог великог политичког пораза. Остаје да видимо да ли ће исто важити и за спољну политику, посебно за њен балкански вектор.

Александар Вујовић је главни уредник Новог Стандарда

Насловна фотографија: Кампања Виктора Орбана/Фејсбук

Извор: Нови Стандард