АЛЕКСАНДАР ВУЈОВИЋ: Хитлеровци, Руси и критичка јавност

ИСКРА на Фејсбуку

фото: Sputnik / Радоје Пантовић

1.
Тешко је човеку који има макар и зрно честитости у себи да прећути да је власт пренагљеним попуштањем епидемијских мера пред изборе одржане 21. јуна ставила на коцку здравље грађана зарад сопственог политичког интереса. Не ради се ту о самом гласању, које је недавно организовано и у земљама попут Француске или Русије, већ о креирању друштвене атмосфере у којој се нико од надлежних није усуђивао да упозори на опасност од прераног попуштања мера, чак и док су у светским медијима пљуштале критике да је Србија прва европска земља која је допустила масовна окупљања на спортским приредбама након проглашења пандемије.

Десило се пак да је Вучић у процену ризика слабо укалкулисао фактор да је COVID-19 потпуно непознат вирус о којем глобална „струка” још увек не зна много више од српске, која своје прогнозе мења дословно из дана у дан. Супротно очекивањима, испоставило се да је вирус прилично имун на високе температуре, па је почео да се шири у великом броју земаља, али нигде тако агресивно као у Србији, где су се болнице препуниле у року од свега неколико дана.

Грађани који су похрлили на улице да искажу бес због погрешних одлука власти нису били примарно мотивисани чињеницом да су одржани избори или да су прерано укинута ограничења окупљања на отвореном, јер погрешне процене би се још и могле разумети с обзиром да се ради о непознатој вирусној инфекцији. Међутим итекако је проблематично што се у штабу СНС-а пред целом Србијом славило уз шампањац, док су загрљени људи без маски, рукавица и одговарајуће заштитне опреме играли и певали, демонстрирајући врхунску неодговорност према јавном здрављу пред очима милионског аудиторијума, да би већ следећег јутра почела да стижу упозорења да се грађани не понашају одговорно и да је могуће пооштравање мера.

Како у таквој ситуацији очекивати да јавност озбиљно схвати предлоге Кризног штаба који је дословно неколико сати након изборног славља у штабу владајуће странке почео да прекорева грађане да се понашају неодговорно и да опасност од вируса није прошла? Ко може озбиљно схватити те људе који су ћутањем уочи избора изгубили сваку трунку професионалног интегритета? Посебно се истакао Предраг Кон када је 7. јула изјавио како се ситуација у Београду „погоршава“, да би већ 8. јула ујутру – пошто је у међувремену због протеста донета политичка одлука да се одустане од увођења карантинских мера – рекао како се ситуација ипак поправља. Таква количина бестидности и бескичмењаштва од некога чије процене директно утичу на животе грађана тешко да је раније виђена у Србији.

Дакле, главни покретачки разлог протеста је то што су грађани након свега стекли утисак да у земљи не важе иста правила за све и да је мењање епидемијских мера – које директно и конкретно утичу на њихове животе – повезано са политичким интересима власти, а не са реалним здравственим показатељима. Отуда је протест био начин да се покаже пркос некоме ко мисли да може на дугме да укључује и искључује епидемијску опасност, у зависности од политичког тајминга који му одговара. Вучић је једноставно починио неопростиву грешку и добио заслужен одговор од стране револтираног народа.

2.
Највише брине то што је председник државе на конференцији за медије, током које је отказао најављени полицијски час, показао огромно неразумевање суштинских узрока народног незадовољства, а то је осећање све већег броја грађана да власт не поштује њихову интелигенцију и способност да критички расуђују о стварима и појавама. Антички Грци су веровали да је човек компромис између бога и животиње, односно између разума и нагона. Платон у својој Држави у ту поделу уводи и појам тимоса, дефинишући га као природну потребу човека да буде поштован, што је до данас једна од полазних тачки савремене антропологије. Другим речима, човек је друштвено биће које, за разлику животиње, има природно урођену потребу да се други према њему односе са уважавањем.

А ту долазимо до начина на који је председник коментарисао прву ноћ протеста на конференцији за медије која је одржана сутрадан. Свако ко је пратио реакције на друштвеним мрежама могао је видети да протест има широку подршку, за разлику од прошлогодишњих опозиционих протеста према којима је добар део грађана имао наглашену дистанцу. На такво приметно и оправдано огрочење грађана стигао је одговор да је мањи део људи дошао из оправданих разлога, али да су се они убрзо повукли када су протест преузели симпатизери Адолфа Хитлера и присталице теорије о Земљи као равној плочи.

Да ли постоји ико ко је гледао то његово обраћање а да се није осетио увређеним због таквог објашњења? Постоји ли ико са две здраве ћелије у глави ко верује да више од једног процента грађана који су се окупили пред Скупштином симпатише Хитлера и сматра да је Земља равна плоча? Да, међу демонстрантима је било теоретичара завере који своју популарност граде тако што се на Јутјубу поигравају људским страховима од 5Г мреже, вакцинације и миграната. Али свођење дешавања испред Скупштине на њихово присуство једноставно вређа интелигенцију сваког мислећег човека.

Осим тога, не само да нису јасно демантоване тезе из врло сугестивних питања о руској умешаности у протест – која су стигла од стране новинара који раде за медије блиске власти – већ је и сам председник два пута поменуо руску држављанку, да би провладини медији њен успутни интервју за телевизију N1 касније користили као крунски доказ о руској умешаности у протесте?! Ако и пођемо од тога да је Русија могла имати своје агенте на терену који су скенирали ситуацију, постоји ли иједан иоле интелигентан човек који заиста може да поверује да је протесте организовала и подстакла Русија?

Јасна је Вучићева стратегија да се западним лидерима на предстојећим састанцима представи као заштитник земље од руског утицаја и десничарских теоретичара завере који прете да преузму Србију. Проблем је што таква стратегија директно квари односе са пријатељском великом силом – што се видело и по реакцији руског амбасадора који је поменуо чудно извештавање медија – и своди их на монету за поткусуривање са Западом. Осим тога, такве теорије омаловажавају незадовољство грађана који су се легитимно побунили због чињенице да је Србија једина земља у Европи која је због лошег управљања епидемијом најавила ново увођење карантинских мера.

3.
Због ових и сличних теза које немају додирних тачака са реалношћу, а које провладини медији по правилу преузимају и бесомучно понављају, Вучићев систем власти има фаталну ману: осетљив је на нормалност. Велики део јавности у новинарима телевизије N1 види хероје само због тога што раде свој посао на начин који се очекује од једног новинара, односно што на конференцијама за штампу не постављају наручена питања, већ питања за која постоји одређено интересовање јавности. Да ли је та телевизија политички објективна? Ни случајно, радикално је наклоњена прозападној опозицији. Да ли је добронамерна према Србији и српским интересима у целини? С обзиром да је део медијског система CNN-а, јасно је да њеним власницима интерес српског народа није прва ствар на коју помисле када се пробуде.

Али жалосна је чињеница да глобалистичка медијска стратегија контролисаног раслабљивања власти добрим делом почива на томе што та и таква N1 неретко делује као бастион медијске нормалности у поређењу са извештавањем провладиних медија. Чињеница да највећи катализатор протеста „1 од 5 милиона” није била разбијена глава Борка Стефановића, већ скандалозни медијски извештај Студија Б о протесту поводом тог догађаја, само потврђује тезу да грађане највише иритира потцењивање њихове интелигенције. Исто се догодило и овог пута: не мора човек бити медијски експерт да би знао како није нормално што само N1 директно извештава да су демонстранти упали у Скупштину, док се медији са националном фреквенцијом праве као да се ништа не дешава.

А то је оно што је дугорочно опасно за наше интересе, јер одсуство сваког привида објективности и бруталност коју неретко показују провладини медији из дана у дан наше друштво све више испоручује у наручје (про)западног медијског конгломерата који под својом диригентском палицом однедавно окупља највећег кабловског оператера у Србији и чак три телевизије(N1, Нова и Њузмакс адрија). А ти медији неће нестати кад Вучић једног дана оде са власти, нити ће почети објективно да извештавају и да уважавају српске националне интересе. Напротив, њихови планови укључују и дугорочно идеолошко и идентитетско преваспитавање нашег друштва. А кредибилитет ће наставити да им расте уколико се извештавање провладиних медија не нормализује до тачке да пристојан човек не осећа трансфер срамоте док гледа или чита људе који распредају теорије у које ни сами не верују.

4.
Не треба се заносити да се након најновијих протеста драматично приближио тренутак Вучићевог пада. То се сасвим извесно неће догодити док се опозиција политички не уједини и/или док Запад не упрегне своју медијску и агентурну мрежу у његово рушење, а не тек у дозирано подривање његове власти. Ово прво није на видику јер је Вучић изузетно вешт у изазивању подела код опозиције, а друго се неће десити све док он Западу обећава „нормализацију” односа са Приштином, односно све док се западни лидери надају да ће званични Београд пустити да Косово добије столицу у Уједињеним нацијама, што упркос злослутним најавама није извесно, јер је и сам Вучић свестан да би тиме себи потписао политичку смртну пресуду са одложеним дејством.

Али недавна провала народног беса ће без сумње имати своје политичке последице и по овом питању. Прво, показало се да протести могу озбиљно уздрмати власт само ако у њима доминирају национални и десничарски елементи, што је озбиљна порука некоме ко иде на преговоре о статусу Космета. Друго, протести би могли послужити као акцелератор уједињења расцепкане опозиције, којој ће свака Вучићева одлука око Косова дати једног важног савезника који сада није на њеној страни: или народ и Цркву, или важне међународне адресе.

Остаје да видимо хоћемо ли „тешку јесен” која се најављује поводом Косова и Метохије посматрати из наметнутог карантинског заробљеништва или ће коначан расплет још једном бити одложен за следећу годину. Тек, све што се на нашој политичкој сцени буде дешавало до тада није никакво убрзање Вучићевог политичког декрешенда, већ пуко постављање мизансцена за завршни чин његове најважније политичке представе.

5.
У овом тренутку своје историје, Србија је практично једнопартијска земља. Мало људи зна да је СНС по броју чланова највећа партија у Европи. У односу на укупан број становника земље, Српска напредна странка данас има више чланова него Савез комуниста Југославије на врхунцу своје бројности. Голема и моћна партијска машинерија, са јасном хијерархијом, дисциплинована и добро организована, премрежила је нашу земљу од врха до дна социјалне лествице. Али управо беспоговорна послушност према вођи која постоји у тој свеприсутној партији неретко се пресликава на цео државни систем, што је извор перманентне друштвене неуротизације у земљи у којој би требало да постоји демократски организован поредак.

У Србији је мало појединаца чији се лични интерес не пресеца са интересима владајуће партије, на овај или онај начин, директно или индиректно. И зато је огроман део људи спреман ако не да хвали и оправдава, а онда барем да прећутно одобрава и оне потезе власти које види као штетне и погрешне. Због тога је Србија изгубила нешто што се зове критичка јавност и без чега демократско друштво не може нормално функционисати, јер нема здравог демократског друштва тамо где нема добронамерне критике онда кад је мора бити.

У том смислу политичка логика актуелне ситуације је сасвим једноставна: кад незадовољство не може адекватно да се изрази кроз систем, нужно долази до изливања политичких и друштвених процеса ван система, односно на улице. А то нас је довело до ситуације у којој раздражена гомила пребија лидере опозиције и спаљује фотографије државних званичника и просторије владајуће странке. Ма колико бес грађана био разумљив и оправдан, то једноставно није понашање цивилизованог друштва и Србија се на тај начин срозава на ниво претполитичке заједнице, у којој се неспоразуми не решавају утврђеним нормама понашања, већ насиљем. Осим тога, с оне стране бесмислених теорија које слушамо ових дана, земља у таквом стању заиста јесте плодно тле за деловање недобронамерних актера, како спољних, тако и унутрашњих, и то није никаква пропаганда власти, већ чињеница над којом се вреди замислити.

Једини начин да повратимо критичку јавност и да из опште ситуације у којој се налазимо изађемо без већих друштвених ишчашења јесте да свако од нас јасно и гласно проговори сваки пут када осети да власт своје интересе ставља испред интереса државе и друштва. То није само ствар егзистенцијалног избора сваког појединца да живи као слободан човек, већ и националне одговорности, јер само тако се стиче друштвени кредибилитет да се сутра заузме другачији став уколико угроженост наше земље више не буде последица тобожње завере хитлероваца, равноземљаша и руских служби, већ неких за нијансу озбиљнијих структура.

Александар Вујовић је главни уредник Новог Стандарда

Нови Стандард

1 коментар

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.