АЛЕКСАНДАР ТУТУШ: Европа и Ислам; Од Добровољачке до Берлина

ИСКРА на Фејсбуку

фото: Независне

Иако су водећи европски лидери сложни у признању да је мултикултурализам у Европи пропао пројекат, заокрети у званичној политици Европске уније нису видљиви. Прошло је равно четрдесет година од кад је канадски  премијер Пиер Трудо употријебио ријеч мултикултурализам у контексту политике добродошлице према усељеницима у Канаду из других дијелова свијета, до тренутка кад је један други премијер и то британски 2011. Дејвид Камерон устврдио да се мултикултурализам у Уједињеном Краљевству показао неуспјешним и требало би га замјенити јасним осјећајем националног идентитета који је отворен за све. Слично су се о пројекту мултикултурализма тих година изјаснили и Ангела Меркел и тадашњи француски предсједник.

Канадска добродошлица усељеницима претежно исламске вјероисповјести сигурно је у првим годинама развеселила домицилно становништво шароликошћу гардеробе, обичаја, хране.

Прва генерација дошљака се врло понизно односила према домаћинима, задовољна што је добила прилику да ради па и нижеразредне послове и задовољава егзистенцијалне потребе, како преко океана, тако и у Европи. Међутим ситуација се од тада дубински промјенила и суштинско непознавање религије западних лидера и водећих заговорника мултикултурализма, поготово ислама,   показало се као погубно. Од педесетих година двадесетог вијека број муслимана се рецимо у Великој Британији увећао око шездесет пута, и од педесетак хиљада након Другог свјетског рата нарастао на три милиона. Процентуално у већим градовима као што је Бирмингем 24% становништва је исламске вјероисповјести, у Манчестеру 15%, само у Лондону постоји око 400 џамија, преко стотину шеријатских судова, нису ријетки случајеви патролирања Лондонске муслиманских патрола источним дијеловима града, које удаљују па чак и нападају особе које нису прописно одјевене или се не понашају како доликује. Са популарно званих мејн стрим медија, иако веома стидљиво почињу допирати вијести о стотинама забрањених зона за полицију и домицилно становништво широм Европе. Само у Шведској таквих no-go зона има преко педесет, исто толико у Француској, Њемачкој, Великој Британији. Локалне власти у Њемачкој законском процедуром омогућиле су функционицање Шеријатске полиције.

Свијест о политичко-правном коријену Ислама под датим околностима нараста у Европи, а ја ћу неколико појмова који су у употреби у европској садашњости преселити и испробати на једном другом плану.

На жалост, 2. и 3. маја обиљежавамо једну тужну годишњицу догађаја који се збио у Сарајеву 1992. године у Добровољачкој улици кад је у једној ноу-гоу зони нападнута и масакрирана младост регуларних државних формација – ЈНА, далеко прије него су народи Европе осјетили пријетњу од агресивног ислама. Иако су нападачи у овом случају домицилно становништво, елемент вјероисповјести којој припада то исто становништво, подсјећа на историјске околности које недвосмислено указују да је тај елемент ипак гостујући и веома субверзиван у сличном пројекту мултикултурализма.

Напад на војнике ЈНА у Добровољачкој улици је један од  првих терористичких исламских напада у новијој историји Европе, и нимало не заостаје за Божићним нападом исламских ексремиста у Берлину, или нападом на редакцију Шарл Ебдоа у Паризу или у Лондонском метроу, или камионом у Ници и била би дугачка листа екстремистичких злочина у протеклих неколико година с који се овај догађај може упоредити.

Сваки напад у некој од земаља Европске уније на снаге реда или цивиле, институције, од стране исламских фанатика био би недвосмислено проглашен терористичким актом, па макар се десио и у ноугоу зони.

Они који су преживјели напад у Добровољачкој улици,  родбина погинулих били су као припадници војске огорчени  државом која је издала своју војску и војним врхом који то одбија да схвати – како је то описао Жељко Пантелић у потресном опису збивања у Сарајеву.

На сличан начин реагују људи, додуше у другом времену, али у компаративним околностима, након што су преживјели или изгубили неког свог у терористичким нападима широм Европе. Најблаже речено су збуњени односом својих држава и званичника, којима је умјесто да јасно означе проблем, највише стало да се не изазове талас освета међу домицилним становништвом. Само још један у низу примјера како реагује однарођени европски либерални естаблишмент, који је директно одговоран за губитак хришћанског идентитета Европе.

Подугачка је листа познатих личности, као што је подугачка листа екстремистичких злочина у Европи задњих десетак година, који су у току рата и након њега учествовали у антисрпској кампањи да је Сарајево град жртва, при том не споменувши ни терористички напад у Добровољачкој, ни стотине убијених цивила у својим становима, на пословима, ни преко 130 000 протјераних Срба из Сарајева. Зато им је сад Берлин Сарајево, и Лондон, и Париз…

Ипак, опасност од радикалног ислама није толико у суштини те религије него у нама самима. Раслабљено биће Европе не да није по мјери ислама, оно прије свега није по мјери традиционалних вриједности хришћанства. Зашто се константно увећава број оних који траже излаз, духовни ауторитет, припадност. Данас у Европи постоји све већи број младих људи који осјећајући празнину модерног живота, неискреност друштва излаз бира управо у – исламу. Али и да нико више не пређе у ислам, и да ни један мигрант више не уђе у Европу, свако треће  новорођенче у земљама дванаест најстаријих земаља чланица ЕУ – је муслиман.

Показало се, да без обзира да ли Бога и традиционалне вриједности једног друштва убија совјетски комунизам или западни либерализам, народи постају једнако беспомоћни пред изазовима.

Сјајно то илуструје руски филм Муслиман (1995) Владимира Хотињенка, који прича о војнику Кољи који се након седам година проведених у заробљеништву у Афганистану враћа у своје село у Русију. Сви су се порадовали тихом и мирном Кољи, дали су му и одликовање за храброст, али онда се сазнало да Коља није више Коља него Абдала. Здушно је клањао и водио живот у строгом поретку како је налагала нова вјера. Коља или Абдала је прихватио све оно што је било супротно од његовог родног села које му је остало у сјећању полупијано и развратно. Кад се вратио, све је било исто, само још горе.

За закључак може да послужи један суморан податак да се у Лондону, а слично је и у осталим престоницама Европе, вјерска активност муслимана надилази по ревности и бројности домаће становништво. Дакле, без обзира колико их је мање у цјелини, број муслимана на молитвама својим богомољама је већи него број вјерника из редова домицилног становништва који исповиједа неку од хришћанских вјероисповјести у својим.

Вјера је дар. И не морају и не могу сви бити у цркви. Али било би за европску будућност, а и за нашу српску за почетак корисно избјећи богоборство и непријатељство према исходишту саме европске цивилизације – Цркви. Оно што нуди црква као етички и социјални модел живљења чак и ако нисте вјерник, здраво је за душу и тијело, на концу и за породицу и за друштво у цјелини.

Свакако у то спада и однос према властитој прошлости, култура сјећања и разумјевање стварности кроз темељ који пружа снажан темељ националног идентитета.

Да не заборавимо ни Добровољачку, ни Јасеновац, ни Кошаре, ни Јадовно ни Слану, јер ако заборавимо, опет ће нам неко као глинене голубове гађати дјецу као оног пролисталог маја у Сарајеву.

Александар Тутуш

2 коментара

  1. Ljubinko Tomanovic каже:

    Upravo zbog toga se, suptilnim, a i onim drugim metodama, napada Crkva.
    Da je rat pitanje samo vere, a ne njenog pogresnog i tendecoznog tumacenja, njega u 21 veku sigurno, ne bi bilo. Sa ovako razvijenim komunikacijama i saobracajem sigurno ne. Mozda tada ne bi bilo ni liberalnog kapitalizma. Ni globalizacije.
    Ali, iskriviti i ukinuti Crkvu, dovesti na vrh svih vera nevernike koji zloupotrebljavaju verujuci narod, dovodi do sveta bez osnovnih postulata, bez duhovnih pravila. Duhovne stvari koje su licne, narodne i verske nisu roba, pa samim tim u ovakvom svetu manipulativne, korporativne trgovine samo ometaju razvoj degradacije i zastranjivanja covecanstva.
    S druge strane, ljudi otgnuti od svog zavicaja i vere, najcesce ne svojom voljom, gube osecaj pripadnosti i odanosti. I to ih pretvara u drugaciji oblik zivota. Taj oblik zivota omogucava razvoj individualistickog, liberalnog i demokratskog robovlasnistva.
    Mozda sam se malo udaljio od teme.
    Ipak, smatram da je to plan, diktiran iz centra upravljanja covecanstvom, koji ne moze uspeti bas zato sto negira postojanje Boga.
    Srdacan pozdrav
    Ljubinko Tomanovic

  2. Zirce каже:

    Ceo clanak prozima netrpeljivost prema Islamu i pripadnicima te religije.Sto se tice Dobrovoljacke postoje i dokazi od strane vojnih struktura,cak i od Srpskog pripadnika vojske da je to izreziran i smisljen dogadjaj da bi se osudio Bosanski narod odn muslimani.

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.