AKADEMIK KAPLAN BUROVIć: ALBANSKI CRVENI KRST I TERORISTA ENVER HODŽA

ИСКРА на Фејсбуку

Albanski Crveni Krst je formiran 1921. Sve do dana kad se nad Albanijom zavihorila zastava Envera Hodže, funksionisao je kao i svaki drugi Crveni Krst, svake druge zemlje. Od uspostavljanja nad Albanijom socijal fašističke vlasti Envera Hodže, on nastojava da ovu društvenu-humanitarnu organizaciju uvuče u svoje ruke i da je iskoristi za sebe i svoju crnu bandu kriminalaca. Sa tim ciljem on sistematski sabotira njeno delovanje, persekutira, internira, pa i hapsi pojedine njene članove, dok u redove uprave Crvenog Krsta ubacuje svoje ljude, koji svim silama nastoje da ovu drušvenu-humanitarnu organizaciju preobrate u instrument svoje vlasti. Mnogi pošteni ljudi su se suprotstavili tome. Tada je stvar dospela dotlje da su vlasti Envera Hodže 1969. godine ukinule Organizaciju Crvenog Krsta – monstruozan gest monstruoznih vlasti, koji nam dokazuje da građani Albanije nisu uživali nikakva prana, ni najelementarnija ljudska prava, jer dve suprotne organizacije, vlast koja je stvarala bedu i zločine, i Crveni Krst koji je tim bednicima pritekao u pomoć, nisu mogle da opstoje uporedo.

U to vreme ja sam bio u Albaniji sa statusom jugoslovenskog političkog emigranta. Bio sam u  Koncentracionom logoru jugoslovenske emigracije u Čermi. Godinama. Ni jedan jedini put nisam ni video ni čuo da su prestavnici Albanskog Crvenog Krsta bili u tom kampu da vide kako se tretiraju ovi emigranti i imaju li potrebu za kakvu njihovu pomoć. U tom kampu se nije ni  spominjao Crveni Krst. Kao i na sve strane Albanije. Ni mi ni sami Albanci nismo ni znali da Albanija ima Crveni Krst. Tvrdim ovo jer sam kasnije u gradiću Ljušnje radio kao nastavnik u jednoj osmoletki zajedno sa Albancima, meštanima. Ja – nastavnik nisam znao ! A oni obični ljudi, ne sa višim obrazovanjem, već ni sa srednjim ?!

Sada, sa interneta saznajem da su albanske vlasti godine 1969. ukinuli Crveni Krst. Nijedna medija Albanije, ni radio, niti novine, nisu dale o tome ni najkraću vest, kamo li i bilo kakvo objašnjenje zašto se ukida. Negde u to vreme Albanija će se busati u prsa da je jedina zemlja na svetu bez vere, ateistička, ali ne i da je jedina zemlja na svetu bez organizacije Crvenog Krsta.

Pošto uhapsiše i Boga, negde u to vreme su i mene uhapsili.

Na dan hapšenja ostala su mi u stanu sa ženom dvoje dece: sin od 6 i kćerka od 4 godina. Za svo vreme mog zatvora od preko 20 godina nisu mi dozvolili ne da vidim decu, već ni da im pišem i najkraće pisamce, niti da primim od njih i najkraće pisamce. Isto tako nisu mi dozvolili da se vidim sa bilo kojim od roditelja, koji su mi bili u Jugoslaviji kao građani te zemlje. Nisu mi dozvolili da se vidim, niti da se dopisujem ni sa bilo kojim od braće i sestara, koji su mi isto tako bili građani Jugoslavije i živeli tamo. Jedna mi je sestra bila tu – u Skadar, udata za albanskog državljanina, ali mi ni sa njom nisu dozvolili da se vidim, niti da se dopisujem. Njenog muža, komunista koji je izašao iz rata kao oficir, koji me voljeo i cenio, nekoliko meseci pre mog hapšenja ubili su ga otrovom u čašici rakije, da ne bi im smetao pri insceniranju mog sudskog procesa i manipulisanju moje sestre i njihove dece.

Da bi nekako opravdali što mi ne daju da vidim decu, deset puta su me uzastopno odrali živog u doslovnom smislu te reči, na najdelikatnijem delu tela i na najprljaviji način, kako se to nisu drali ni u najdivljijem sredenjem veku, a tražeći od mene da se odreknem dece, da izjavim da nisu moja deca, da bi tako opravdali zašto mi ne dozvoljavaju da ih vidim i komuniciram sa njima. Iako ih se nisam odrekao, nastavili su do poslednjeg dana zatvora da mi ne dozvole ni da ih vidim, niti da se dopisujem sa njima, da tako ne saznaju da sam potpuno nevin u zatvor. Treba da znate da su mi kćerku od 4 godina, dva-tri dana posle mog hapšenja silovali, a sina – čim je dorastao – uhapsili i kaznili insceniranim sudom na 7 godina monstruoznog zatvora.

Zašto ? Ne znajući da albanske vlasti ne poštuju nikakve zakone, pravila i principe savremenog čovečanstva, ja sam im još pod istragom tresnuo u lice da sam potpuno nevin i da su me uhapsili jer im je to tražio Josip Broz Tito sa njegovom UDB-om kao uslov za uspostavljanje diplomatskih odnosa na rang ambasada: što je i učinjeno, nekoliko sati nakon mog hapšenja 03. novembra 1970. Na njihove optužbe da sam vršio neprijateljsku propagandu, tresnuo sam im u lice pre svega činjenicu da nisam ja njima vršio neprijateljsku propagandu protiv narodne-socijalističke vlasti, već su – naprotiv – od dana mog prispeća u Albaniji, ONI vršili meni neprijateljsku propagndu protiv komunizma, socijalizma i narodne vlasti. Tresnuo sam im u lice činjenicu da su mi preko njihovog agenta ubacili u stan revolver i, preko žene i njenog imorala, provocirali me da ubijem nju i decu, za koju su još pre hapšenja nastojali da me ubede da nisu moja. Preko svega:

-Ja nisam albanski državljanin,- rekao sam im,- ja sam strani državljanin. Vaš zakon o neprijateljskoj propagandi važi samo za vas, albanske državljane. Za nas, strane državljane imate samo pravo da nas proglasite za persona non grata i da tražite od nas da se u određenom roku udalimo iz vaše zemlje, ako mislimo i govorimo drukčije od vas.

Ja sam im tresnuo u lice i mnoge druge provokacije, jedna zločinačkija od druge, koje su mi učinili preko žene i preko ostalih njihovih ljudi, instruiranih provokatora, u jedno vreme dok su pretendirali da su provokacije zakonom zabranjene.

Za svo vreme zatvora od preo 20 godina nisu mi dozvolili da se vidim ni s kim, ni sa roditeljima, niti sa braćom i sestrama. Pitam još jednom – zašto?  Odgovor je: Da ne bi saznali da sam potpuno nevin u zatvor.

U takvoj situaciji, iz zatvorske ćelije sam poslao pismo Crvenom Krstu Albanije i zamolio ih da mi kažu da li su mi deca živa. Do tada, a i posle tog dana ja nisam znao da Albanija nema Crveni Krst, ja – intelektualac sa dve diplome viših studija !

Posle nekoliko dana poziva me komandant zatvora i kaže mi:

-Obratite se ministarstvu Spoljašnjih poslova za decu.

Da Albanija nema Crveni Krst – ne reče mi.

Kako je danas situacija u Albaniji, imaju li ili još uvek nemaju organizaciju Crvenog Krsta – ne znam. Ali znam da je vlast u toj zemlji u rukama onih koji su ukinuli Crveni Krst i hapsili nas, kažnjavali na bazi insceniranih sudova. Priznali nam punu nevinost i, sa druge strane – nastavljaju da nas persekutiraju svakako. Napunile su se 30 godina što sam izašao iz zatvora, ni najmanju brošuru mi nisu objavili. Ne samo unutar Albanije, već i van nje, gde god saznaju da se sprema izdanje koje moje knjige. Odmah interveniraju da se ne objavi, ili da se objavi sa tehničkim greškama. Aktuelno, u Albaniji i zlatnicima da ih platim, ne objavljuju mi ništa, ni studiju iz oblasti filologije, u kojoj nema ništa ideološko.

 

Prof.Dr Kaplan BUROVIĆ, akademik

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.