“ЦРНЕ МАРАМЕ СРЕБРЕНИЦЕ”: Нови прилози за историју страдања срба у Подрињу у задњем рату

У издању ЈУ Археолошки музеј „Римски муниципијум“ из Скелана, прошле године из штампе је изашла књига „Црне мараме Сребренице“ аутора др Радомира Павловића. Највећи дио књиге посвећен је свједочењу жена-мајки које су изгубиле дјецу, мужеве, браћу и због чега су, по спском обичају, ставиле на главу црну мараму коју неке од њих нису скинуле до краја свог живота. У књизи су набројана српска села која су страдала као што су Сасе, Крњићи, Ратковићи, Радошевићи и у којима више нема становништва које је ту живјело до 1992. године.

Сваки дан српска мајка устаје и пита зашто се то десило, а одговора нема, нема најдражих њезиних, нема истине ко их је и због чега убио. Пита се мајка, зар је њезина црна марама мање вриједна од бијелих марама других мајки, зар је живот њезиног сина мање вриједан од синова мајки у бјелим марамама, написао је Павловић. Између осталих прича потресан је крик мајке Добрине Продановић – српске мајке хероине, која 1933. године држи лобању свога сина Живана кога је познала по навлаци на зубу. Вјерујући комшијама да их неће дирати почетком рата у Сребреници, у граду су остали медицинска сестра Рада Милановић, Велинка Димитровски, Загорка Зекић, Анђелија Стјепановић, Иванка Ива Мирковић и други које су муслимани на звејрски начин убили. Сличну судбину доживљава и Милица Димитријевић из Скелана којој су убили двоје малољетне дјеце када су покушали да пређу мост и оду у Србију. Слична је судбина и Слађе Трифуновић из Брежана којој су убили два брата и оца, па судбина Милојке Маринковић из Подравања, којој су убили на кућном прагу оца,мајку и два брата.

Павловић у закључку књиге наводи да ако се упореди попис становништва у Сребреници 1991. године и податак да је по том попису било три пута више Бошњака него Срба и упореди страдање Срба и Бошњака у Сребреници у задњем рату 1992–1995. евидентно је да је тај проценат исти, а лаж је да су само жртве били муслимани-Бошњаци, а кажњавани и осуђивани само Срби. За Сребреницу, Срби су добили 1000 година затвора, а Бошњака нема осуђених. То је једина истина.

Прошло је 29 година од времена када су од 1992. до 1995. године јединице ткз. Армије БиХ из сребреничке енклаве свакодневно систематски нападале српска села у региону Сребреница, Братунац и Скелани, уништавале и убијале све пред собом. Од тада до данас слика тих уништених и напуштених села ни демографски ни физички се није промјенила. Иако се сваке године 16. јануара у насељу Скелани одржава парастос страдалим Србима, иако постоје докази о страшним злочинима у том крају над српским становништвом, ни до данас није расветљена истина о томе, јер је остала у сјенци догађаја из јула 1995. године у Сребреници. Због тога се полако заборавља трагедија српских села, која су буквално остала пуста, разорена и уништена. Више у тим селима нема никога ко би могао испричати своју причу. Једино свједочење је када се у понеком од тих села држи парастос убијеним србима.

Павловић нам даје општу карактеристику српских мајки. Многе мајке су остале без малољетне дјеце која су тек закорачила у живот. Ове мајке не возе скупа кола и не живе у скупоцјеним становима и вилама, не вријеђају и не понижавају жртве других народа, не оправдавају злочине над цивилима. Ове храбре и честите Српкиње, не користе своју страдалу дјецу за политичке поене и ради материјалне користи. Не тргују својом несрећом, већ своје најмилије жале на достојанствен и разуман начин. И то је најважнија порука књиге. Ове жене имају свој образ и нису ишле 1992. године у туђа села да пљачкају и пале као што је било са друге стране, закључује Павловић. Аутор књиге је живи свједок свих тих догађаја и исповјести мајки у рату од 1992–1995. године.