Милан Ружић

Време пропасти

Прича се међу нама, а и шире, о нашој пропасти као народа, али таква тврдња је чиста глупост. Не можемо ми да пропаднемо. Нисмо ни близу пропасти.

Да би се пропало, мора се пропасти кроз нешто, а ми немамо ништа. Кров, спрат, приземље, под, па ни темељ немамо. Раскопали смо га и одрекли га се дарујући га другима да на њему преподигну нашу кућу коју ће после називати својом.

Дошли смо до тога да немамо кроз шта пропасти. За пропадање треба имати нешто под ногама, а ми под нашим ногама имамо само вратове својих сународника и културу које се одричемо.

Не може пропадање бити чињеница да поједини студенти имају веће џепарце, него што су плате њихових професора. Није пропаст ни што се понашамо као дипломатске проститутке, па се нагађамо око цркавице коју ће нам други дати за неке односе са нама. Историју смо ставили на ломачу, па је палимо бакљама демократије како би све што имамо иза себе остао дим којим ће плућа надимати само поједини албански или монтенегрински научници желећи да од тог дима поново створе цигарете које ће они пушити и шверцовати у своју историју.

Није пропадање ни жеља скоро свих наших власти да овим народом владају уместо да њиме управљају. Није пропаст ни круњење земље на некаквој политичкој моби на коју смо позвали комшије да се више окруни, а они сво зрневље које искруне стављају у џепове да би додавали својим амбарима. Нисмо пропали ни када чујемо шта слушају наша деца, нити кад осетимо да су овде стасале безухе генерације спремне на све, осим да послушају. Њихове слушалице из плејера, повезане су са њиховим венама, никако са ушима. Због тога они реагују буром крвотока и експлозијом карактера.

Пропаст се не може дефинисати миграцијама људи из Србије, а доласком инвеститора, иако смо постали земља која губи народ, а насељава инвеститоре. Пропадање није она истина о нама која нам виси кроз рупу у поцепаном доњем вешу и коју се сви праве да не виде, јер их је срамота. Не можемо пропасти кад немамо ништа. Треба нешто урадити да би постојала могућност да саграђено пропадне. Ми само можемо сами да рушимо, као што и чинимо, оно што су нам векови оставили у наследство.

У рушењу смо одлични. Рушили смо локалне велможе, окупаторе, владаре, падале су династије. Рушили смо своју кућу градећи домове онима који нас из ове наше страћаре данас протерују. Рушили смо свој углед док смо га имали, своју будућност у прошлости, а данас је нестало много тога што можемо срушити. Прекостале су само развалине културе и идентитета које не прихватамо као своје, већ се од њих ограђујемо, као што се ограђују археолошки локалитети о којима нико више не брине уколико не може уновчити такво земљиште.

Остаје нам само да дорушавамо порушено. Не брините. Нећемо пропасти. Пропустили смо све прилике, па и ту која се тиче пропасти.

Седимо у мраку, жедни, гладни, а ко зна због чега убеђени да нешто знамо и да се око нечега питамо, па нас такве себичне, изгубљене, разнарођене и раскрштене гледа Србија питајући се: „Ко су ови људи што се Србима зову?“

Да човек од стида у земљу пропадне, ако је има и ако је његова.

Милан Ружић

2 коментара

  1. Nenad каже:

    Svaka cast,svaka ti je Njegoseva.Trebao bi malo cesce da se javljas.Pozdrav.

  2. Алекса каже:

    Не отписуј нас прерано. Тешко јесте, у поразима јесмо. Али ништа још није готово!

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.