Тандем снова
Желидраг Никчевић (фото: С. Гарић)
Без обзира на подршку коју сад уживају, од минималне до максималне, све визије политичког устројства и будућности Црне Горе потпуно су легитимне, и није у томе проблем са З. Кривокапићем. Невоља је у томе што он никакву политичку визију нема, а и кад би је имао, очигледно није у стању да је артикулише на нивоу елементарне трезвености. Колико год се трудили да га разумијемо, све што из тог правца допире напросто је бунцање о некаквој новој „мјери“ и мистериозним апостолима.
И друго, што је по свему судећи такође непоправљиво – он је своје челно мјесто на побједничкој изборној листи схватио потпуно наопако. „Надстраначки“ Кривокапић је ту постављен да би се објединили и повећали гласови тадашње опозиције – маневар сасвим логичан и уобичајен у сличним околностима. Испоставило се – побједнички. Он је, међутим, због нечега увјерен да су људи гласали искључиво за њега, овако згодног, честитог и рјечитог – и то још са налогом да после избора сви други са те листе буду ликвидирани, као недостојни. Та фанатична нетрпељивост према Демократском фронту (чијим је гласовима претежно изабран) види се у сваком његовом гесту, у сваком погледу, у свакој полуреченици, док га од спонтаног загрљаја са „уваженим“ Ђукановићем дијели још само какво-такво поштовање епидемиолошких мјера.
У обје те дисциплине – по урнебесној месијанској реторици и мржњи према Демократском фронту – Кривокапићу је за сада једини достојан конкурент Миливоје Катнић. Што би се рекло, мртва трка. То јест – кохабитација.
