
Баш сам љут – на себе и на Нову српску демократију.
Како се тога нисмо раније сјетили?
Толико тешке борбе за права Срба у Црној Гори, са скромним резултатима, а ево, рјешење нам је свих ових година било при руци. Просто као пасуљ, и генијално.
Анкете, браћо и сестре! Анкете, а не звона и прапорци!
Ма какве вјерне присталице и симпатизери, какви мјесни и општински одбори, теренски рад и сличне бесмислице! Какве стотине и хиљаде пожртвованих, самопрегорних активиста, какво сабирање гласова на глупим изборима. И шта? У најбољем случају тричавих двадесетак посто, па онда још и обавезне, оптерећујуће коалиције. Нема ту, браћо и сестре, спектакуларних животних промјена, нема моралног препорода.
А овако: наручиш и повежеш двије-три згодне анкете – завршен посао. Преостаје ти само да закажеш конференцију, подвикнеш и јавности предочиш резултате, истог часа српски не-пријатељи има све да признају и отпризнају, тробојном ћирилицом.
Није важно што никад није било и што сад нема толико реалних гласова. Па шта ако их нема? Важно је добро подвикнути са адекватних медијских говорница.
Као онај Ноздрјов из „Мртвих душа“: кружи по губернији, галами спонтано, ефектно и некористољубиво, чак призивајући хапшење, казне и батине.
Ево како тај древни тип маркетинга илуструје Николај Васиљевич:
– Он је показао Павлу Ивановичу шталу за коње у којој су били ве–ли–чан–стве–ни коњи.
– Па, јесу, били су, а сада их нема, – зачудио се Чичиков.
– Па шта ако их нема? Али зато, КАКВИ су то били коњи!
Или, као што је рекао Черчил (прије него што ће изгубити изборе): „Вјерујем само у ону статистику коју сам својеручно фалсификовао“.
P.S.
Кад је Фјодор Карамазов полуозбиљно-полуизругивачки питао старца Зосиму шта да уради човјек који је одлучио да промијени свој живот и крене путем моралног препорода, шта му је старац одговорио? „Почни од тога да никад не лажеш, посебно не самог себе“.