Милан Ружић

Плачите мајке косовских јунака

09.11.2015.

Када звери на починак пођу, а ветар зазвижди кроз храстове и стара стабла кестена и самоћа и сенке населе пусте куће ушуњавши се у кревете бивших домаћина, па се ту успавају, тада заспите мајке прекланих војника и сањајте их у животу са главом на раменима.

А чим месец проспе бело своје светло на пусте шуме и реке кроз које још само понекад лисица протрчи и бљесне очима при светлости муња ноћних, а гром удари у близини и пробуди вас, у том тренутку држите чврсто Библију и палите кандила јер глуво доба долази. Тад наричите мученице остареле без порода давно изгубљеног зарад вишег циља који данашњи људи, у памети ниски, у ћошкове гурају и крију жртве како би избегли нове варнице са још новијим суседима. Наричите из дна своје душе, кукавице која јунаке оплакује, сваке вечери док нико не гледа, у тој трошној кући при пламену свеће и погледу свеца. Са децом у вечним колевкама, са студени око срца и сеоском црквом порушеном, отетог јој звона и поломљеног крста, плачите вечерас мајке косовских мученика и жртава. Плачите над худом судбом својега порода и живота бодљикавом жицом ужиченог, пушкама чуваног и за нове суседе безвредног. Нека зна свет због чега српске мајке плачу и нека тим истим мајкама исти тај свет објасни због чега им деца пострадаше од оних који ће им сад гробове и мајке, живе мртваце, „чувати“.

Реци свете зашто су ти миле реке црвене од српске крви? Врати уплаканим мајкама њихова чеда у четама страдала и пушкама од рода одвојена од стране оних који сад „чувају“ њихове мајке, њихове куће и шуму и окућницу већ одавно радости гладне, а гавранова црних сите и њиховим гласом оцрнеле и увенуле. Објасни онима које су рађале зашто су морале да покопавају оне који су на свет донеле и задојиле животом. Плачите мајке за својом децом, плачите слободно. Нека васиона устукне од ваше жалопојке и јада који је јад и свих нас што се тробојком китимо и Косовом душу рањавамо. Нека се распадне универзум од ваших гласова, јер није заслужио ни да постоји овакав.

Нисте саме мајке косовске. Сви смо ми вашој деци и вама дужни и целој сте Србији мајке, јер су ваша деца обновила мит косовских јунака. Молиће се за вас они који су преостали и делиће вашу тугу. Плачи Србијо у глуво доба ноћи. Плачи јер је свет дозволио да се од мајке дете отме и у мржњи убије. Плачи Србијо јер ће сутра опет деца страдати и њихове мајке плакати ако их на старање пошаљемо џелатима њихових претходника.

Знај свете да ће и теби сутра Косово пред врата доћи и тражити твој удео у страдању. Тражиће ти децу, тражиће ти цркве, тражиће тебе. А кад државе целог света стигне њихово Косово, цела ће се планета у Косово претворити и све ће на њему бити сиво, празно, оголело, растављено, ужасно, попаљено, поклано, покрадено, изломљено, растопљено, унакажено, одбачено, мртво, а онда ће преко свега тога пасти снег бео од невиности и чистоте који ће опет једног дана бити поверен на чување тропском сунцу уз сунчево обећање да га никада истопити неће.