Тадија Чалуковић

ОМНИБУС: ОЦИ И ОЧЕВИ У ЛАВИРИНТУ

16.08.2017.

Син
Налазим се у лавиринту пакла.
Али овај лавиринт није ни налик круговима пакла о којима пише Данте Алигијери. Заправо, много је гори и ужаснији.
Корачам узаним ходницима. Не знам ни сам где се налазим. Немам компас или клупко конца који би ми дала Аријадна, као што га је поклонила Тезеју, да изађе из лавиринта.
Али морам вам нешто, најпре, рећи.
,,Мој отац је Иво Андрић. Озбиљно вам то кажем.”
,,Не верујете ми? Стварно сумњате у то?’’, подижем тон уз благи смех.
,,Ништа друго од вас подлаца, ниткова, превараната и идиота нисам ни очекивао’’
,,Кажите ми само како се зовете? Реците ми слободно, нећу вам наудити.’’
,,А, ви сте они медиокритети који не склањају очи од ријалитија и таблоида.’’
,,Да, да, да тако је. Сад вас се сећам.’’
,,Па тако кажите.’’

„Интелектуалци“

Настављам да газим прљав бетон у уским просторијама лавиринта.
У следећој просторији налазе се наводно неки интелектуалци. Било их је четворо. Три мушкарца и једна жена. Та жена упути ми наизглед једноставно питање: Ко сте ви?
– Ја? Одакле вам право да ме питате ко сам?, подругљиво и зачуђено казах правећи неприродне гримасе.
– Ко сте ви? Одакле долазите и куда идете?, женски глас одзвањао је лавиринтом
– Добро, ако баш инсистирате,  дрско рекох, па наставих:
,,Ја сам фра Тадија Остојић, син Иве Андрића”, на мом лицу видео се понос.
,,Никад чула“, одговори жена.
,,Мој брат је фра Петар, а ми долазимо из Проклете авлије.’’
,,Ма џабе трошите речи, ми се у то неразумемо“- каже један од три мушкарца недовољно постиђено.
,,И ви сте ми неки интелектуалци?”- помислих.

Квазиинтелектуалац
У следећој соби видим Махмута Русмирћехајића.
Он ме стреља својим погледом.
,,А због чега имате тако сензационалистичке ставове?”- без трунке зазора га питам.
Он ћути.
,,Зашто привлачите пажњу вређањем мога оца, највећег писца и нобеловца Иве Андрића?
Разумем да постоје и људи који кроз другачију призму сагледавају дело мог тате, али због чега сте толико екстремни? Уместо да уживате у чистој литератури, ви ни то не умете. То је зато што Ви имате уз своје име неколико занимања, а ниједно од тих професија нема додирних тачака са књижевношћу. Ваша књига ,,Ивићевство” показује колико сте читали мог тату кога могу мрзети само они који га нису читали.
А упоредити Хитлера и Андрића и осуђивати га, јер су га цитирали бројни политичари и ратни злочинци након његове смрти, недолично је једног бошњачког интелектуалца као што сте Ви. Но, ипак, сложио бих се с једним мудрим професором који је најбоље дефинисао Вашу књигу, прочитајте је, упркос одвратности“.

Дефиниција
У следећем тунелу срећем једну лепу жену. Али не знам ко је.
Покушавам да избегнем њен поглед, али ми то не полази за оком.
Обраћа ми се:
,,Запамти, сваки човек је једна књига, а његов живот је филм, са тужним или срећним крајем”, каже ми ова фина госпођа.
,,Изразито лепа дефиниција. Хвала вам на њој”- одговарам јој.
Настављам даље кроз лавиринт.

Познати незнанци

У следећем кварту наилазим на три врло позната и угледна човека и једног непознатог.
Прилазим прво овом незнанцу, јер сам знатижељан да сазнам ко је.
,,Добар дан, моје име је фра Тадија из Проклете авлије, мене је родио Иво Андрић. Како се ви зовете, ако смем да питам?”
,,Здраво, моје име је Давор Дујмовић”
Наједанпут, високе зидине лавиринта почеле су да се обрушавају.
Последње што сам чуо била је Даворова реченица:
,,А мене је родио – то бар зна свако”…