Тадија Чалуковић

Где су наследници Скерлића и Поповића?

02.11.2017.

Када сте последњи пут прочитали квалитетну књижевну критику? Покушао сам да се сетим, али ми није неки скорији датум остао у глави.

Вероватно се и ја не бих сада сетио те професије да ме током управо завршеног београдског Сајма књига један угледни српски писац није саветовао да можда не би било лоше да се у животу бавим писањем књижевне критике.

Пријало ми је што је препознао тај мој „таленат“, иако ме та замисао  није нарочито одушевила, али ме је одвела у дубоко размишљање.
Књижевна критика је као дисциплина скоро потпуно пресушила.  Први разлог, а можда и најважнији је тај што у Србији не постоји ниједан штампани медиј који би се бавио искључиво књижевношћу. Поставио сам многима то круцијално питање: како то да Србија нема озбиљан књижевни часопис, на шта су ми углавном одговарали да такав лист не би био довољно читан и продаван. Има ту доста истине, али држим до става да је неопходно за једну раскошну књижевност (каква је наша) да има бар један књижевни магазин.
Ако сте иоле упућени у дневне новине, одговор ће вам се сам наметнути зашто га немамо. С друге стране, чуди ме зашто озбиљнији недељници немају рубрику ,,књижева критика”, без које се некад новине нису могле  пустити у штампу, већ имамо само опскурно промовисање и препричавање дела. Руку на срце, постоји неколико великих књижевних критичара, који као светионици бљескају и поправљају тај тамни сегмент српске књижевности, али „само“ је проблем што ретко добијају прилику да се огласе у српским гласилима.

Питам се шта би данас Јован Скерлић и Богдан Поповић рекли када би видели како смо сахранили оно за шта су они живот дали? Како то да готово нико не жели да иде њиховим стопама, већ би сви да буду бестселер писци са топ листа?
Како се десило да имамо на хиљаде писаца, а на прсте једне руке можемо набројати значајне књижевне критичаре? Зашто као друштво немамо жељу да се бавимо рационалним сагледавањем значајних књижевних и свих осталих уметничких дела, него смо препуштени свакојаком књижевном опусу и окупирани кичом и шундом?

Па, ипак, није само Србија остала без редовне књижевне критике. Чини се да и у свету пропада та очигледно недовољно цењена, а тако важна грана литературе. С друге стране, изгледа да данас нико не жели да бар плати некога ко ће написати интегралану књижевно-аналитичку критику о некој књизи и њеном аутору.

Стиче се утисак  да је српска књижевност увидела да је непожељно имати књижевну критику, која би својим оштрим  речима само могла да шкоди високим тиражима комерцијалних писаца којих је напретек. Словенија рецимо има књижевни часопис и унутар њега озбиљну књижевну критику. Тај часопис има велику потпору државе, што је код нас изгледа незамисливо. Ако нам је за утеху, словеначка књижевност је, ипак, знатно лошија од српске.

Зато размислите само како се Скерлић и Поповић окрећу у гробу сваки пут када нека безначајна књига измами и новац и пажњу читалаца, а да не доживи здраво сечиво праве критичке мисли.

Ко зна, можда је управо изостанак зреле и озбиљне књижевне критике најзаслужнији што данас у Србији имамо више писаца, него читалаца.