Тадија Чалуковић

Франц Кафка, слика и сличности

23.09.2017.

Иза туче ведрије је небо,
Иза туге бистрија је душа,
Иза плача веселије појеш.
П. П. Његош

Јутро је и парк је опoјан мирисима ружа. Година је 1924. Сунце се пробија кроз маглу и облаке. Један човек седи на клупи. Дува ветар и фијукање омета потпуну тишину.

Човек на клупи, чита новине. То су најпознатије новине у том месту, са мноштвом културних тема. Ипак, он десном руком брзо прелистава странице које обасјава култура. Ноншалантно прелази преко поезије, прозе и филма. Долази до страна које га највише интригирају. Црна хроника и вест да је један писац умро.

Чита текст, али нигде не проналази име преминулог. Наставља да чита и сазнаје да је у питању писац који је створио Замак, Америку, Процес и Метаморфозу. У једном тренутку види умрлицу са ликом клемпавог господина с крупним очима као тацне за чај. Последње што је његово око уочило био је шешир на глави овог ефендије. Читалац је био фарсичан, те ни тада није био сигуран да ли је то слика књижевника. Још увек нема никог у парку, сем њега.
Сунце полако заузима своје место на небу. Дрвеће мирује и ветар је слаб.

Време убрзано одмиче. То је тај тегобни вакат, о коме је писао и Иво Андрић.

Наједанпут ципеле са потпетицом огласиле су се и ударале о асфалт тротоара.

Био је то човек идентичан човеку са умрлице у новинама – клемпав, широм отворених очију и једним шеширом. У руци је држао књиге. Читалац на клупи са дозом страха гледао је у овог шјора који му се приближавао успореним кораком.

Ефендија прилази клупи на којој седи читалац и пита га да ли је слободно. Читалац уплашено одговора да јесте. Господин са шеширом започиње читање једне од неколико књига које је држао у шаци. Читалац вади из торбе наочаре, не би ли се уверио у сличност с господином за кога је прочитао да није више међу живима. Ставља наочаре. Човек који је читао књигу није се нимало узнемирио што господин с којим дели клупу помало непристојно буљи у њега. Човек који је читао новине и даље није био сигуран ко је поред њега, те одлучи да пита.

,,Извините, овај, молим Вас”, муцао је човек од страха: ,,Јесте ли Ви онај писац који је умро?”
,,Не знам о чему говорите”, одврати ефендија.
Човек му показа текст у новинама. Ефендија се изненади, па каза:
,,Наравно да јесам”.
,,Јесте?!”
,,Апсолутно! Ја сам Франц Кафка”.
,,А ко је онда умрли писац?”
,,Не читам новине, па нисам информисан”.