Милош Ковић
Наука као оруђе империје
Зашто главни, универзитетски ток београдске академске историографије тако упорно и марљиво премерава српску националну историју аршинима Американаца, Британаца, Немаца? Зашто српски историчари, када установе да нешто у српској прошлости премало личи на њихове западне узоре, узимају тако непријатељски и подругљив тон? Зашто нису у стању да заснују баш ни једну нову, оригиналну научну парадигму, које би омогућила да се, уместо пуког препричавања и превођења западне литературе, заснује аутентична историјска мисао и тиме, ко то зна, можда нешто и допринесе светској науци?
Та појава није нова. Јован Цвијић је примећивао да је српска наука изгубила стваралачку снагу, да се одала преписивању и препричавању страних писаца негде у добу после Првог светског рата. Милан Кашанин је уочио да су српски историчари, бар од доба Илариона Руварца, пишући о националној историји, под утицајем својих бечких школа, углавном изрицали потцењивачке и ироничне оцене. Тек када су им стране колеге указивале на величину српске средњовековне уметности, они би у то поверовали. По његовом мишљењу, један од главних узрока за такво стање било је непознавање опште историје и неспособност за размишљање у компаративној равни. „Није сиромашна наша прошлост, него наша наука“ – закључивао је Кашанин.
Далеко су, међутим, данашњи српски аутошовинисти од једног Илариона Руварца, или од његових ученика. Ово српска историографија још није видела. Књиге и чланци историчара вођених прагматичним интересима, ипак, нису од посебног значаја, јер све то и није писано да би у науци оставило било каквог трага. Постоји, међутим, значајан број талентованих, млађих српских историчара, који, вођени идеалима науке, разума и објективности, заиста верују у то да је оно што се о српској историји напише у Лондону, Берлину, Паризу, или на Харварду, по правилу боље, истраживачки и философски дубље од онога што настаје на српском језику. Како може Универзитет у Београду да се мери са вековима старим и пребогатим Универзитетом у Кембриџу?
Рецимо то јасно и директно: наука је, уколико се под тим појмом подразумевају знања и нарочито парадигме настале у највећим западним академским центрима, у свом главном, преовлађујућем току, пуко оруђе империје. Од последњих деценија 15. века, када су се бели Европљани размилели по планети, да би изградили своја колонијална царства, до данашњих злоупотреба готово свих научних грана, свест о томе је, чини се, сасвим сазрела и то пре у најширим друштвеним слојевима него међу универзитетским елитама.
Општа побуна против науке непосредна је последица таквог освешћења. Данас се, захваљујући интернету, свако сматра позваним да се изјашњава о историји, медицини, нуклеарној физици. Испод текстова научника, који се датом темом баве деценијама или целог живота, на интернету се налазе коментари гневних аматера, који тврде да тај уопште не познаје ту материју, да је плаћен, итд.
Наука, међутим, јесте моћ и она, неретко, наступа руку под руку са огољеном, или пак суспрегнутом силом. Нису нам потребни Мишел Фуко и Едвард Саид да бисмо разумели ову једноставну чињеницу. И данас, у нашим уџбеницима историје, лекције о Колумбу и Магелану називају се „Добом географских открића“, као да су Азија, Африка, Америка или Аустралија и сада оно што су тадашњи Европљани подразумевали – некакав пасивни, биљни и животињски свет, који је морао да сачека беле људе, како би га извели на позорницу историје и цивилизације. Дуге пловидбе и војна запоседања – све је то било омогућено техничким, научним проналасцима.
Португалци и Шпанци су, ипак, били сасвим различити од Енглеза. Тек су викторијанци показали шта значи употреба науке ради освајања и покоравања. Чим би се искрцали на непознатој обали, уцртавали су на својим мапама стазе и богазе, реке и мостове, равнице и кланце. Сакупљали су биљке и уносили их у своје хербаријуме. Трчкарали су за лептирима, стоногама и пауцима, да би их смештали у инсектаријуме. Наравно, своје научне резултате, мапе и белешке, љубазно и спремно, стављали су на располагање својим Палмерстонима и Черчилима.
Животиње су преносили у зоолошке вртове, припитомљавали их, или су их просто убијали, уколико би бивале сувише насртљиве. На исти начин поступали су и са људима. Геноциди над староседеоцима вршени су уз помоћ и у име науке. Техничка знања омогућавала су брзе покрете војски и масовне ликвидације. Медицина је била од посебне користи. Ту није реч само о дељењу ћебади заражених великим богињама америчким староседеоцима. Пре неколико дана сазнадосмо да су, после Британаца (Американаца, Канађана, Аустралијанаца), и Данци стерилисали жене староседелаца. То су, без њиховог знања, чинили на Гренланду, и то понајвише шездесетих и седамдесетих година 20. века.
И све то у име науке, разума, прогреса, цивилизације и културе. Западна наука побринула се за стварање парадигми које су том покоравању дале виши смисао. Расизам, заодевен у (квази)научне форме, красио је подједнако и амерички режим заведен на покореним староседелачким територијама и немачки нацистички поредак у источној Европи. Култур-расизам, по коме је западна култура универзална, обавезујућа за остатак планете и данас је владајућа мантра на универзитетима широм света. У те лудости посебно посвећено верује се на српским универзитетима. Данашња „воук“ идеологија од велике превласти западних парадигми и универзитета направила је неслану шалу. Ипак, на листама водећих светских универзитета, које објављују глобални медији, англосаксонски и западни универзитети редовно заузимају прва места.
Зато српски историчар, који заиста поверује у обавезујућа мерила западне науке, постаје не само оруђе империјалног покоравања, него и предмет шала и пошалица. Да би то разумео он мора да – оде на школовање на најелитније западне универзитете. Они који одолевају ударима „политичке коректности“, ипак остају добре школе за учење заната. Потребне су нам њихове техничке вештине. Њихови библиотечки и сви други ресурси предрагоцени су. Коначно, на Оксфорду или Кембриџу српски историчар може да научи шта је културна самосвест и укорењеност у сопственом предању.
Када је Љубомир Стојановић (1860-1930), потоњи филолог, историчар и државник, у гимназији бирао свој животни пут, професор Момчило Иванић му је рекао: „Природне и математичке науке обрађују и други народи, и ми се можемо користити њиховим радом; али националне науке, ако их не будемо обрађивали, странци нам неће, или како ваља неће, обрадити“. Овај наук данас вреди више но икада.
