НАЈСТАРИЈЕ ЗАНАТЛИЈЕ
Неко је то давно и згодно формулисао, не сјећам се да ли баш Маркс, Веселин Вукотић или Жељко Митровић: „Нема љепшег и хармоничнијег призора од оног кад понуда задовољава потражњу.”
И гле, ево га – у славној црногорској перформанс престоници, на јуначком озон Цетињу, догодио се тај епохални сусрет (да не кажемо баш сношај) понуде и потражње, то домољубно прожимање најстаријих загребачких занатлија, димитрија поповића и северине вучковић, у Биљарди. А могли су се, вала, и у неком другом локалу свечано ујединити и пензионисати.
Кад неки систем трули и пропада, свака перверзија је не само могућа, него и добродошла. Па тако и овај јадни плес око шипке, прецизније речено – око пендрека Веселина Вељовића.
А умјетност? – питате. А Димитрије? Што рече моја мудра и помало злобна сестра Јасна, боље би му било да се позабавио уградњом елоксиране браварије.
