Баждарење полиграфа
Код Барака, за шаку чварака
-
Ко су српски сведоци последњег молитвеног доручка Барака Обаме?
Први пут, након дужег времена, на ”молитвеном доручку” код председника САД – није позван нико са Косова.
Цинично – то би се могло прокоментарисати и овако: господо са Косова, ако сте се већ ”осамостaлили” у ”независну државу” и ако сте ”своји на своме”, ред је и време је да осамосталите и кујну! И – није цинично, ако се види шта се то кува на Kосову и око њега.
Хашим Tачи, примерице, разапет је, останимо код хране, као ”стеља”. Стеља је – димљена и сушенa овца, претходно расчеречена и раширена као, на пример, када се одере, опере, уштави и као простирка рашири медвеђа кожа са крзном, рецимо. Овци се, наравно, претходно одстране кожа са вуном, као и унутрашњи органи…
Е, тако је, наподоб унутрашњих органа, расчеречен и Тачи. Када су, у Вашингтону, правили списак званица за доручак, разговор је, отприлике, текао овако:
– Ко је тај Тачи?
– Лидер косовских Албанаца, првоборац против српског хегемонизма, Милошевића и свих Милошевића после Милошевића.
– Па?
– И кандидат је за председника Косова.
– Још?!
– И кандидат за Суд за ратне злочине ОВК на Косову.
– Као судија?
– Тога се нисмо сетили, а већ смо поставили судије, тужиоце и браниоце, тако да су нам остала упражњена места само за окривљене…
– А, шта је радио?
– Ништа! Трговао, малкице, оружјем, дрогом, људима и људским органима… Али српским, па то и није… а и ми смо купци и знали смо све, па, ето…
– Нека доручкује код куће!
Код куће ће доручковати и Зоран Бабић, шеф посланичког клуба СНС у Скупштини Србије, као живи доказ – колико је у једном тексту, попут овог, тешко извршити ”прелаз” са Косова – на Србију са Косовом као саставним делом, унутрашњим органом, тако рећи…
Зато је Зоран Бабић тако драгоцен свакој власти од Александра Вучића, па на овамо!
– Ко је тај?
– Наша добра прилика да компромитујемо власт у Србији: ментално и физички обожава свог лидера, његову бешику и простату, јавно им се диви колико могу да издрже, а да не иду у ВЦ, шприца са ботоксом, не зна ни све српске речи, па ћемо морати да ангажујемо преводиоца на енглески и преводиоца на српски…. Има велику жељу да елиминише велики подвољак, могли смо то видети са Тачијем, да га он ординира, али он не долази, па…
– Зовите Бабића!
За прелаз са Србије на ”другу Србију” није довољно само викнути: ”Бабићу!” Да то остане минорно, а његов чин достојан великог преврата – постарао се сам Бабић: не иде на доручак код Барака, јер за доручак неће бити чварака!..
Истина, следећем јунаку на менију Беле куће, римовани стихови нису преокупација, он је више прозаик…
– Он?!
– Па, да. Њега зовемо сваке године, јер његова супруга тако лоше кува да…
– … Да.. Непријатно ми је, али, први пут када смо га звали на доручак, рекли смо му да понесе ”Нож”, а он донео нож, виљушку и кашику.
– Само књигу није. Можда донесе овај пут?
– Зови га. Са женом, обавезно. Иначе ће остати код нас, ако га једном раздвојимо.
Раздвајање је згодан прелаз ка делу приче који говори о односима САД и Русије:
– Знаш, било би згодно да нам дође неко из Русије, да га представимо јадним и гладним, да нам доручкује из наше руке!…
– Тешко. Нема код нас тог ко би њих хранио из руке, плаше се да ће им одгристи прсте, Руси су то!
– Глуп си!
– Јесам!
– Треба нам неки српски русофил, онај Поповић, на пример, лидер СНП, Ненад!
– Још сам глуп!
– То је твоје трајно стање, трпни придев, тако рећи, као код оних који верују да се иза толиког русофилства крије љубав према Русији!
– Осећам како сам сада још глупљи!
– И јеси! Зови га и реци му да изјави како у САД иде да би представницима америчког Сената и Конгреса, као и званичницима Стејт дипартмента – изнео свој став о мигрантској кризи, затим о српској имовини на КиМ и о Дејтонском споразуму!
– ’Оћу! Ох, како сам глуп! Како сам, само, глуп! Ох! Ох! Ох!… Јадан ја, јадан ја!
Све ово – сасвим је солидан предложак и прелаз у следеће:
– Балансирајући спољну политику САД – могли би смо тим неизбалансираним Србима забити нож у леђа тако што ћемо на фруштук позвати и монархију, Карађорђевиће? Је л’ сам сада мање глуп?
– Јеси. Али, и даље довољно. Њих зови из филантропских, а не хедонистичких разлога!
– Немају краљевство, играмо на то?
– Немају за струју, бре, скоте глупи!
– Ја нисам глуп, ал’ сам Скот! Нови амбасадор САД у Србији!
– Е, нека си!
– Ја јесам глуп, али нисам скот! Мислим, јесам Скот, али јесам и глуп, мислим, ми би сада радо позвали на доручак и Садама и Гадафија и Слобу, али не можемо, јер смо их демократизовали на минус два метра са коте нула, с друге стране, сада хоћемо, знам то, да демократизујемо и Додика и Башара, а ако и њих демократизујемо, ко ће нам, онда, јеби га, доћи на доручак? Нисам ја толико глуп колико сви мисле да нисам, али јесам Скот и од тога ни у име Стејт дипартмента нећу одустати, тако ми полиграф помогао!…
Велкам ту Сербиа ет брекфаст, Скот!
