„Уместо да су окончали власт Емануела Макрона, што је била идеја с којом су оформљени, они би могли да га учине — јачим“, наводи се у исцрпној анализи објављеној на бриселском сајту.

Није, међутим, тако изгледало у децембру, примећује Политико, уз подсећање да је, дан након насилних демонстрација у Паризу, француски председник процењивао штету на Тријумфалној капији, коју су демонстранти оштетили и на којој су исписали своје слогане.

„Макрон је имао скамењен израз лица док је поздрављао полицајце, а неколико демонстраната га позивало да се повуче са места председника. Напустио је место дешавања без изјаве за јавност. Штета је говорила сама за себе“, наводи се у тексту.

Тај кишовити дан, наставља Политико, изгледао је као најнижа тачка Макроновог мандата јер је овај лидер, који је некада обећавао, претходно отпутовао на самит Г20 у Буенос Ајресу, само да би по повратку открио да је најзначајнији споменик Француске оштећен, као и да је десетине луксузних продавница сравњено са земљом.

А то је био тек почетак — током наредних неколико дана Макронова популарност се додатно срозала, група демонстраната у јужној Француској је чак симулирала његово погубљење на гиљотини, док је друга провалила у министарство са виљушкарима — тако тадашњу ситуацију описује бриселски сајт.

Са оваквом позадином, наводи, постало је модерно проглашавати Макрона, као политички феномен, „готовим“ при чему је „Фајненшел тајмс“ чак упозорио демократе да је ово лекција коју би требало да науче, док су институти за истраживање јавног мњења окрутно поредили Макрона с Франсоа Оландом, најнепопуларним председником у послератној историји Француске. Ипак, све ове поруке превиделе су неколицину кључних неприкосновених ставки француског политицког живота.

На првом месту, упркос бесу упереним против њега, Макрон није присиљен да напусти функцију пре истека мандата 2022. године. Заштићен институцијама Пете Републике, које гарантују безбедност изнад свега, и чињеницом да његова партија има апсолутну већину у Националној скупштини, има три године да исправи ствари, што није мало, оцењује Политико.

На другом месту је, наводи, могућност да покрет „Жутих прслука“ — који нема одређеног вођу, организацију нити јединствену агенду — постане штетан по Макронове противнике, и председник би у том случају — што је парадокс — изашао као победник, а то се, указује бриселски сајт, управо дешава.

Прошле среде је, наводи се у тексту, Ингрид Левавасер (31), медицинска сестра и чланица „Жутих прслука“, објавила је да ће бити у врху листе од 10 кандидата за изборе за Европски парламент у мају.

Неколико сати касније, анкете су процењивале колику би подршку могла да добије та група на предстојећим изборима, а резултат је показао свега 13 одсто, али довољних да их стави на место треће најпопуларније партије у Француској.

Док је Макронова центристичка партија „Република у покрету“ изгубила неколико поена у сценарију „Жутих прслука“, истинске жртве су испали политичари који су најгласније навијали за антивладине демонстрације — Марин Ле Пен и Жан Лик Меланшон.

Наиме, због „Жутих прслука“ Ле Пенова је изгубила три и по одсто подршке, а Меланшон један и по, док је Макрону остала подршка од 22,5 одсто, констатује Политико, уз оцену да је Макронова база све отпорнија на увреде „Жутих прслука“.

„Партији Република у покрету је у интересу да се „Жути прслуци“ кандидују за изборе. У оваквим околностима, то је добра вест за њих“, објашњава Жан-Данијел Леви, директор политичког сектора института за истраживање јавног мњења „Харис интерактив“.

Критичари председника, који су гајили емпатију према насилним демонтрантима, сада су запрепашћени — покрет који је жарко желео да поремети Макронов мандат, сада би могао да поремети оне исте партије за чију се наклоност највише борио.

„Нипошто није било у плану да се ствари овако развију“, констатује Политико, наводећи и да је, када су изашли први резултати анкета, реакција била напад на Левавасерову, презир према изборном „систему“ и тражење помоћи у даљим протестима и објавама на друштвеним мрежама.

Притом је Максим Никол, популарни јутјубер, оптужио је Левавасерову за „издају“, рекавши на видео-снимку да су „искрено говорећи, избори за Европски парламент — остајање у систему“ и да „она ради тачно оно што траје већ 40 година“.

И друштвене мреже су биле преплављене негативним коментарима, у којима су корисници „Жутим прслуцима“ ускраћивали подршку, а ништа боље није прошла ни опозиција, јер им је тај покрет „отео“ карту гнева јавности на коју је играла.

Председник је, са своје стране, искористио изазов „Жутих прслука“ као подстицај да покуша да свој председнички мандат „оживи“ низом консултација у градским скупштинама и „великом националном дебатом“, полако повећавајући своју популарност међу грађанима, закључује Политико.