ВЛАДИМИР ЛЕПЕХИН: Србија – последњи цивилизацијски савезник Русије

Руски председник Владимир Путин угостио је председника Турске Реџепа Таипа Ердогана. Лидери Русије и Турске разговарали су о судбини Сирије. Може се чак рећи – о подели сфере утицаја. 

Након што су се неке државе срамно повукле из планиране пљачке, скривајући своје снаге на курдском североистоку земље, Русија ће, изгледа, морати извући Сирију из уништења, а Турска, као шакал, која се повлачи за време борбе сиријске војске и руских ваздухопловних снага против терориста, намерава да контролише бројне северне територије Сирије. Уочи састанка са Ердоганом, Путин се у Београду састао са Александром Вучићем, председником Србије, као још једном активном државом у развоју односа са Сједињеним Државама, НАТО-ом и ЕУ.

У ствари, Србија, у којој је Косово отргнуто специјалним операцијама Запада, а затим и Црна Гора (не говорим о бомбардовању НАТО-а 1999. године), још увек је у рату са терористичком „државом“ Косово, која створена и отворено „заштићена“ од стране америчке војске.

Последњих месеци, неки руски новинари су почели да наговештавају да се српски председник Александар Вучић „сломио“ под притиском западних политичара и да је у жељи да уђе у ЕУ, спреман да се дистанцира од Русије. У таквој ситуацији, посета Владимира Путина Београду постала је нека врста праћења унутрашње политичке ситуације у овој балканској земљи. Председника Русије у Србији су дочекали вероватно као никада раније икога. И то је разумљиво. Нико осим Руске Федерације не саосећа са Србима у њиховом противљењу милитантима на Косову. Нико на овом свету никада неће стати за Србе у случају било чега. Нико, осим Русије, данас није гарант заштите православних светилишта и истински хришћанске културе.

Међутим, све је то политички текст. Физика значи да су током Путинове посете Београду руска и српска страна потписале више од двадесет споразума у ​​различитим областима. Овде треба напоменути да у Србији очекују озбиљне инвестиције из Русије, пошто је руководство ове земље једноставно обавезно да осигура вишу стопу развоја своје економије у поређењу са суседним земљама, иначе ће једноставно престати да постоји. Али да ли ће Русија привући заједничке пројекте са Србијом у ситуацији када је на ивици заустављања транзита гаса преко Украјине, када ће морати озбиљно да инвестира у Сирију, када постоје проблеми са суседном Белорусијом, када државе повећавају притисак на руску економију на свим фронтовима. Верујем да у српском правцу, Руска Федерација и даље има основа за оптимизам. Тренутно је ситуација прилично повољна за раст српске привреде – посебно у контексту негативних економских процеса који се данас одвијају у већини балканских држава.

Економске санкције које је Запад увео против Руске Федерације заправо су постале дар судбине за Србију. Дакле, ако су границе већине европских земаља затворене за кретање робе из ЕУ у Руску Федерацију, а затим, због контра санкција Русије – и из Руске Федерације у земље ЕУ, онда су за Србију те границе постале још отвореније. На пример, сећамо се катастрофе са пољским јабукама које су се некада испоручиване на руско тржиште, а након увођења санкција против Руске Федерације, оне су трулиле у воћњацима и складиштима пољских аграра.

Дакле, данас једна трећина свих увезених јабука у Русији је из Србије. Србија је једина земља изван Заједнице која има Споразум о слободној трговинској зони са Руском Федерацијом. А то значи да је данас она за Русију готово једини економски прозор за Европу и, сходно томе, Русија је исто тако прозор за тржиште Србије у евроазијском правцу. И то је веома важно, јер је Србија аграрна земља. Више од 60% њене територије је пољопривредно земљиште. Ова земља, упркос својој скромној величини, производи значајне количине воћа и поврћа и способна је да преплави Европу својим производима. Друга ствар је да је данас у Европи прекомерна производња хране и оштра конкуренција, а Србија није приоритет за ЕУ, па српска привреда једноставно неће преживети без алтернативног руског тржишта. А ако нема развијене пољопривреде у овој земљи, неће бити независне Србије. Изгледа да тим Александра Вучића то добро разуме. До тог разумевања, он заиста држи.

Између осталог, Срби су изузетно заинтересовани, као што је већ речено, у руске инвестиције, пре свега у пољопривреду. Прорачун српских економиста и привредника је једноставан – за руске компаније тржишта већине западних земаља данас су затворена и у таквој ситуацији могли би да инвестирају у економију тако братске и европске земље као што је Србија. То би заузврат могло да обезбеди привреду ове земље, не само приливом капитала, већ и стварним суверенитетом у економској и другим сферама.

Очигледно је да је независност једна од најважнијих вредности православне Србије, увучена у простор између земаља чије експанзионистичке антиправославне стратегије представљају директну претњу цивилизацијском идентитету Срба. Верујем да је главни резултат ове посете да су председници двају земаља потписали планиране споразуме, а након тога да су још једном потврдили своју оданост свом историјском цивилизацијском избору.

Надам се да ће снага односа између Русије и Србије бити пример за јачање односа Руске Федерације са Белорусијом, као и за обнављање конструктивних односа са Украјином у будућности.

Лепехин Владимир, rusnext.ru

Доктор филозофије, члан Зиновијевог клуба МИА-а „Русија данас“, депутат Државне думе и директор Института ЕврАзЭС-ЕАЭС.