НОВА ОПАСНА ЗАВИСНОСТ: Да ли су дечји мозгови мета глобалног експеримента

Многобројна истраживања доказала су да зависност од друштвених мрежа активира исте делове мозга као дрога, а стручњаци тврде да је ова врста зависности већа од оне које изазивају дуван и алкохол.

Утврђено је конкретно да мреже активирају део мозга одговоран за утврђивање важности догађаја и емоција, као и област која учествује у процесуирању и очекивању награде.

Код честих корисника, сам поглед на лого изазива жудњу и хедонистичке реакције, због чега постају зависници којима је немогуће да се одупру „логовању“.

Да ли су те реакције спонтане, природне последице дужег конзумирања мрежа, или су ипак део неког ширег плана или идеје?

„Најпопуларније друштвене мреже еволуирале су у правцу да што више задржавају пажњу својих корисника. Нека истраживања чак говоре да је Фејсбук ангажовао стручњаке који су радили у кладионицама у Лас Вегасу. Они су имали задатак да направе неке нове функционалности друштвених мрежа, тако да директно стимулишу одређене центре у мозгу и да изазивају што већу зависност за садржаје који се објављују“, каже у разговору за Спутњик експерт за друштвене мреже и електронске медије Лале Марковић.

Због тога је сасвим очекивано да људи све више времена проводе приковани за екране својих паметних телефона, таблета или компјутера, пратећи неке садржаје који најблаже речено њима нису корисни, али су и те како корисни компанијама које на тај начин зарађују.

Марковић истиче да су од зависности најугроженија деца узраста од 13 до 18 година.

„Када су у питању други облици зависности, као што су рецимо коцка, алкохол или цигарете, постоје забране за млађе од 18 година, тако да су бар на неки начин заштићени. С друге стране, на мрежама је потпуно слободан приступ деци која нису имала прилике да изграде критичко мишљење и своје ставове.“

Марковић оцењује да се над дечјим мозговима врши маркетиншки експеримент. Подсвесно се имплементирају неке вредности које дефинитивно нису њихове, него су вредности брендова који зарађују на времену које они проводе на мрежама.

„Деца постају зависна од тога да ли им је неко лајковао пост, да ли је коментарисао, шеровао. Повећан је и проценат депресије код деце изазване управо временом проведеним на друштвеним мрежама.“

Марковић сматра да би било идеално да се деца пре 18. године не уводе у свет друштвених мрежа, док на други начин не формирају своја уверења и своје вредности да би могла да имају критички став, јер ће иначе бити заведена и изманипулисана.

Зависност од друштвених мрежа подстакнута је и такозваним садржајима који после 24 сата нестају, јер све више подстичу време које је потребно да би неко био актуелан.

„Повећане су функционалности које све више везују пажњу. Јер ако нешто траје само 24 сата, онда ако желите да будете актуелни и кул, стално морате да смишљате нешто ново, што неминовно доводи до тога да сте на мрежама све дуже.“

Први показатељи зависности су пре свега занемаривање осталих активности и честе промене расположења.

„Деца постају анксиозна када немају неку интеракцију. Раздражљивија су, јавља се несаница. Оно што примећујем и као родитељ кад посматрам друштво и окружење, јесте да је повећан степен агресије код деце која проводе више времена пратећи садржаје преко Јутјуба, друштвених мрежа, као и кроз игрице које су изузетно агресивне.“

Неконтролисаним препуштањем виртуелном свету троши се време које би могло паметније да се искористи за стварање контаката и пријатељстава. Јер паралелно са порастом броја пријатеља на мрежама деца постају усамљенија, не остварују се односи са другима на природан начин, кроз дружења ван технологија.

Поред зависности од друштвених мрежа, утврђене су и друге подврсте опседнутости интернет садржајем.

У ову групу су сврстани компулзивни претраживачи информација, зависници од виртуелних веза и пријатељстава, опсесивни играчи на мрежи и патолошки корисници електронске поште или мејлохоличари.