Делује донекле и невероватно, али је изгледа лакше сагледати средњорочне и дугорочне глобалне трендове, него краткорочне процесе који ће усмеравати међународну безбедност наредних месеци. Истраживачи „беже“ од краткорочних прогноза, пошто се број непознатих у међународним односима до те мере умножио, да су промашаји у предвиђањима далеко вероватнији од погодака.

Колико је само отворених кризних жаришта: Блиски исток са акутном Сиријом, све затегнутијим односима САД — Иран, ратом у Јемену, непослушним Катаром, уморним Јорданом, незадовољним Египћанима; Средња Азија — са и даље проблематичним Авганистаном, неповерљивим Пакистаном, радикалним исламистима у некадашњим совјетским републикама; Украјина, која је чини се светлосним годинама удаљена од било каквог одрживог решења. Поред тога, мигрантска криза не јењава, цене енергената поново расту, приметна је унутрашња дестабилизација у низу, за светску политику важних земаља, од Бразила, преко Француске до изгледа и Саудијске Арабије. Следе избори за Европски парламент, са неизвесним исходом и још неизвеснијим последицама, почетак кампање за прелиминарне изборе у САД…

Ипак, и поред свих неизвесности и све непредвидивости, један процес ће се наставити и у великој мери као и до сада определити карактер међународне политике у наредних годину дана.

„Дављење Русије“ неће стати. Без обзира на бројне несугласице унутар ЕУ, на релацијама САД — ЕУ и ЕУ — Велика Британија, без обзира на све више отворених питања унутар НАТО-а, упркос томе што администрација Доналда Трампа има проблема у комуникацији и са традиционалним савезницима попут Канаде и Аустралије, најмањи заједнички садржалац спољнополитичког позиционирања свих западних актера биће — Русија.

Тимоти Гартон Еш је приметио како део хладноратовског наслеђа на цивилизацијском и политичком Западу представља и сложена мрежа националних влада и министарстава, међународних организација, важних бирократских центара, транснационалних банака и мултинационалних корпорација, војних кругова, академске заједнице и медијских магната, унутар којих се опредељује магистрални политички курс. Због тога и претеће поруке Виктора Орбана, Милоша Земана или лидера опозиционих партија у Немачкој и Француској, како ће покварити западну спољнополитичку рачуницу према Русији, посматрано из „краткорочног угла“ делују нереално. То није довољна „критична маса“ која може онеспособити функционисање „мреже“. Око неких других питања, свакако да Мађарска, Чешка, или Италија и Пољска на пример могу иступити оштрије, ефикасно заштити своје интересе и чак осујетити планиране потезе ЕУ и САД. Али, када је реч о већ донетим одлукама и „чврсто“ заузетом курсу, ту се вероватноћа мери промилима.

Од 2014. године је заузет „чврст курс“ према Русији, политички циљ је постављен високо — натерати Москву да се одрекне Крима, тако се родила једна спољна политика „западне мреже“ и сада је „морају љуљати“. Одустајање од даљег „дављења Русије“ значило би прихватање пораза, што са собом носи бројне последице. Опет, уколико се однос према Москви базира на до сада усвојеним мерама које нису донеле резултат, пошто Русији не пада напамет да попусти око Крима (и не само око Крима, али су формално санкције уз низ других политичких мера увођене баш због тога), отвара се широк маневарски простор за опозицију и критички настројену политичку јавност, што угрожава опстанак актуелних „умрежених“ елита.

Зато „западна мрежа“ мора периодично изазивати нове кризе у односима са Москвом, појачавати санкције и покушавати са новим начинима (како то они називају) изолације.

То ће трајати све до тренутка потпуне ескалације кризе, њеног прерастања у отворенији сукоб и након тога неких нових преговора о новом детанту. Бољу преговарачку позицију имаће страна која победи у сукобу, то је логично и у историји већ виђено. Или се све ово може завршити неким „великим унутрашњим сломом“ у Западној Европи или Русији. Тада једна страна отпада из категорије „кључних актера“ и више не може да издржи темпо политичких догађаја који претичу један други. То се одиграло у Источном блоку почетком деведесетих.

Елем, увођење новог пакета санкција Русији намеће се као императив владајућим „умреженим елитама“ Запада, посматрано са њихове тачке гледишта тако нешто представља нужност, иако је истовремено политичка неоправданост, економска глупост и географска ирационалност. И што се више ближе неки важни избори, попут ових за Европски парламент, тај пакет мора бити садржајнији, одлуке оштрије, а последице теже.

У прилог овој тези иду и најаве да би се ускоро на дневном реду могле наћи мере избацивања Русије из система СВИФТ или чак искључивање са интернета. Прво је вероватније и реалније, пошто је слична мера предузета против Ирана 2012. године. Несрећа за САД и Велику Британију јесте у томе што СВИФТ функционише из Брисела, подвргнут је регулативама ЕУ и законима Краљевине Белгије, а ту је и највећи отпор овој одлуци.

Упркос тврдњама руских експерата да би штета по руску економију била минимализована (Русија је последњих пола деценије развила сопствене алтернативе СВИФТ-у како за комерцијалне банке — системи РАБИС, БЕСП, тако и за грађане — платни систем Мир), последице би се и те како осећале, пре свега у првих неколико месеци примене такве мере, али су бројни западни банкари и инвеститори такође забринути, пошто би тако био угрожен или чак прекинут промет између њихових представништава на територији Русије и централа на Западу.

Тај проблем западне компаније не би могле превазићи једноставно и брзо, а док би се нашао нови начин рада, прошли би месеци, вероватно и година, што би угрозило досадашње профите и ослабило позицију на тржишту Русије, остављајући га инвеститорима из Кине (и осталих заинтересованих држава, али је ту за западноевропске земље највећа претња даље продубљивање руско-кинеских односа и јачање „Чинфлуенса“ у њиховом комшилуку). Што се тиче искључивања Русије са интернета, на први поглед то делује као вест за рубрику „веровали или не“, али иако у овом тренутку мање вероватно, с обзиром на све до сада виђено, не може бити ни аутоматски одбачено. Мање је вероватно и зато што би мање наштетило Русији (процене су да би Руси опет задржали приступ интернету у целом свету, заобилазећи западну блокаду преко Кине и средњоазијског региона, али би то успорило рад смањивањем брзине обраде података на мрежи него што је сада).

У сваком случају, треба очекивати да се нове, оштрије мере Запада против Русије доносе и спроводе једнако као што је то био случај и претходних година. Треба очекивати и да се Русија брани контрамерама и још пре — продубљивањем стратешких партнерстава унутар конфигурација БРИКС и РИК.

Треба очекивати и да због тога стратешки партнери Русије почну са показивањем све нервознијих реакција према Западу, пошто ће ове мере све више оптерећивати и њих. Како да Кинези обустављају платни промет са Русијом када је гасовод „Снага Сибира“ коштао 75 милијарди долара и треба да буде завршен до краја 2019. године? Зашто би кинеске банке трпеле евентуалне последице због искључивања Русије са интернета?

У наредној години ће због континуитета неповољног односа Запада према Русији доћи до нових напетости и наставиће се латентно нарушавање међународне безбедности. А са тим и проблематизација стања у низу кризних жаришта и различитих региона. Биће то, по свему судећи, горе него ово виђено у 2018. години.