ИНТЕРВЈУ „ИСКРЕ“: АКАДЕМИК ЉУБОДРАГ ДИМИЋ, ИСТОРИЧАР: Косовски мит живи и треба и даље да живи у историјској вертикали српског народа!

„Рекао сам да је албанска идеја једина жива мегалоидеја на Балкану и да она готово дуже од 140 година покушава да се наметне политичким субјектима у свету. Један од центара јесте та идеја о Албанији четири вилајета, на коме треба да живи искључиво албанско становништо, простире и са ког треба потиснути Хелене и Словене, другим речима и Србе и Црногорце и Македонце и све народе који ту живе. Та великоалбанска идеја не само да се шири него покушава и да се наметне.“

Ово у интервјуу „Искри“ каже српски историчар Љубодраг Димић, универзитетски професор, редовни члан САНУ. Са господином Димићем разговарали смо ових дана у Андрићграду.

Једном приликом сте рекли да су перманентно исти интереси великих сила на Балкану 1914, 1941. и 1992. па и данас и да су исти актери – велике силе и мале државе. Да ли велике силе овде праве мале државе или долазе да колонизују?

Велике силе имају своје интересе, а мале државе морају свој интерес да уклапају у интересе великих сила. То је једини начин да се опстане на овом простору за који су јуче, данас, вероватно сутра заинтересовани исти актери, било да је то Немачка, која на неки начин материлизује моћ Средње Европе, било да су то велике европске силе попут Француске и Британије које су овде најчешће присутне кроз притиске, агентуре, кроз утицаје који нису војни. Први пут у XX веку Британци су присутни на Балкану војно у последњој деценији тог века. Иначе ту делују на неке друге начине. Данас су на овом простору доминантно присутне Сједињене Америчке Државе, традиционално присутна Русија која се на Балкану увек доказује као велика сила, али се овде појављује још један чинилац, а то је Кина, која Путем свиле на један политички другачији начин кроз економију стиже, а њена дуга сенка се већ осећа на Балкану. У том контексту, ако гледамо тај српски чинилац и српски субјект, чини ми се да је он, да ли случајно, да ли свесно, да ли несвесно, ухватио прикључак са тим новим чиниоцем неке будуће историје Балкана.

Изјавили сте да ми укидамо сопствену будућност уколико се не ослонимо на знање, а живимо у земљи у којој је образовање скупо, а простаклук и величање необразованих доступни кликом на дугме. Како се онда изборити за знање, тачније, за сопствену будућност?

Знање није јефтино и то би све елите које воде државу напросто морале да знају. С друге стране, уколико се мали народи не ослоне на знање, они су укинули своју будућност. У том контексту, већ је Стојан Новаковић у првим деценијама XX века говорио да народи који не улажу у школу укидају своју будућност. Ми смо у годинама између два светска рата били народ који није много пажње посвећивао школовању. Имате читаве реоне, имате градове попут Београда гдје је 9 посто неписмених. Када изађете на ободе града та бројка се пење на преко 64 посто неписменог становништва. Ако кренете ка југу, у јужној Србији и Македонији је 83 одсто неписмених становника у тој држави. На Косову се та бројка пење на преко 90 посто, а женска популација готово на 100 одсто неписмених. На северозападу, у Војводини, било је, на пример, 23 псот неписмених, у Славонији  32 псот, у Словенији негде око 9 одсто, и тај простор је имао будућност. Ако се спуштате испод Саве и Дунава – проценат неписмених расте. Ако гледате релације северозапад–југоисток – проценат неписмености расте. Ако гледате мушку популацију и женску популацију, имате у Војводини и Београду 30 посто мање писмених жена, а опет кад се спуштате ка југу тај проценат неписмених жена се повећава. Тако да је, на пример, у јужним деловима Србије свака седма жена писмена. Али ако гледате српство и на простору око Бања Луке, у то време, је свака седма жена била писмена. Другим речима, то су друштва која немају будућност уколико организована држава не помогне да се то стање промени. Писменост је само знак непросвећености која постоји у једном друштву, непросвећености која нас окива, која се исказује кроз бројне видове примитивизма, кроз недостатак свих облика културе па и политичке културе, кроз начин на који проговарају лидери, кроз начин на који се странке и појединци односе према онима који су њихови гласачи, кроз разумевање власти као узурпације а не као посла у коме онај који врши власт треба да буде слуга свима који у некој држави живе и који од те власти очекују свакодневни бољитак. Према томе, у корену свих тих, по моме суду, посртања који је имао српски народ у XX, а већ видимо и у XXI веку, је та вештина читања слова коју користимо као метафору да бисмо разумели да је знање моћ, да ове мале народе једино може да повуче у неком смеру који му можда може омогућити неку сигурност, сигурнију и лепшу будућност.

Тврдили сте да се национални интерес најбоље може штитити уклапањем у интересе великих сила. У чији интерес бисмо се морали уклопити како бисмо одбранили и препородили своју нацију?

Ако гледате историју Балкана и овог простора на коме живи српски народ, ви видите да у целом веку који је измакао, XX веку, српски народ тешко уклапа своје интересе у интересе великих сила. Међу политичким елитама и у самом народу је стално присутна дилема – Исток или Запад. Да ли ћемо у једном тренутку доћи до те формуле – и Исток и Запад и Север и Југ која би значила суштински, кад се препева на неку политичку раван, интеграцију простора у не само географском смислу, већ и у технолошком смислу и у смислу стицања знања, употребе свега онога што је израз модерности, од начина на који обрађујете њиву па до начина на који водите државу. Уколико се у том „и/или“ или „или/или“ као негацију оног спајајућег нађе нека мера онда овај простор може да живи срећније него што је живео у претходним вековима.

Човек сте од науке, па нам реците да ли у историјским наукама има места митовима и колико је за вас важан мит о Косову? Зашто га „Срби европејци“, да их тако назовемо, одбацују говорећи да су митови заосталост када цео напредни свет негује своје митове?

Митови имају своје место у животу људи, али митоманије треба избацити, а поготово из сфере политичког. Када су научници у питању, они који се баве народом којем ја припадам – српском народу, готово свако ће вам рећи да је косовски мит нешто што је присутно у историјској вертикали тог народа. Он у тој историјској вертикали и живи и треба да живи и даље. Али то не значи да га не рационализујемо као научници, не значи да немамо упоредо, уз постојање те митске вертикале, и ону рационалну која ће нам објаснити шта је шта у том миту. При том, митови имају своју функцију у животу народа и у разумевању националне припадности сваког од европских па и других народа, али истовремено је веома опасно уколико та митска слика води оне фундаменталне и магистралне правце у свакодневном животу, а поготово у политици. Мит припада једном делу бића људске заједнице, а рационално виђење прошлости припада нечему сасвим другачијем.

Када већ говоримо о Косову, очигледно је да је оно део великоалбанске идеје. Ви сте доста писали и говорили о тој идеји, па нам реците где се њихов интерес, а говоримо о територији, завршава и зашто свет не реагује на, чини се скору, реалност Велике Албаније колико оштро реагује на празне приче о Великој Србији?

Великоалбанска идеја је једина жива мегалоидеја на Балкану и она је у свим својим сегментима изузетно опасна, изузетно агресивна по околне балканске народе. Она се рађа 1877. године у кругу интелектуалаца у Цариграду у предвечерје Берлинског конгреса са намером да се на том конгресу појави и албанска политичка елита са својим интересима и са циљем да у неком тренутку задобије своју државу. То је Албанија четири вилајета: Косовског, Јањинског, Битољског и Скадарског. На том простору у том тренутку живи негде око 40% оних који имају неки облик, врло магловити, албанске националне свести. Од тог тренутка, па у наредних 140 година, великоалбанска идеја је успела да у територијалном разумевању тог простора истисне, превери, протера, врати и формира албански идентитет становништву које ту живи и оно сада готово више од 90% има албанску националну свест. Та промена, ако можемо тако да кажемо, и то етничко уређење простора је вршено геноцидом, притиском, силовањима, свим облицима терора који је примењиван према становништву друге вере и другог језика. На тај начин, попут једне маглине, албанство је усисавало у себе све оно што није имало албански национални нити исламски верски идентитет, а то сећање на прошлост Албанци ће назвати „црни образ“ – сећање на порекло из кога настаје једна нова млада агресивна нација која има изразити апетит за простор, за запоседањем простора и та се маглина напросто шири. Призренска лига из 1878. до 1881. године, затим Пећка лига из 1899. године, затим идеје које су артикулисане у предвечерје Балканских ратова, имале су за циљ да притисну Цариград и Порту и убеде је да су Албанци, што би рекли, последња одбрана османске Турске на Балкану. У том контексту, ти представници албанских племена су добијали поједине функције у Отоманском царству, а суштина те функције јесте, између осталог, да потисну словенско, а међу њима и српско становништво из тих области Отоманског царства у којима су Срби живели заједно са Албанцима. На крају те приче, исход изгледа врло неповољан, не само по српско и словенско становништво, већ и по хеленско становништво на том простору, јер негде од Чамура, од Епира, па све до Косова, у периоду дужем од 140 година води се један рат против свега онога што није албанско. И рече Енвер Хоџа у једном тренутку: „Није важно да ли је то велика Албанија или мала Албанија. То је Албанија Албанаца.“ У питању су Албанци који запоседају простор ношени амбицијом да буду господари простора Балкана.

Колико ви као историчар чините, или морате чинити, да се стане на крај све популарнијем ревизионизму у време када сви око Срба краду српске митове и културу представљајући их као своју и тако праве своје нове личне карте настале на штету Србије?

Историјски ревизионизам је заиста појава која је добила масовне оквире. Сваки научни рад, свако померање линије знања по свој природи представља ревизионизам, али тај ревизионизам у сазревном смислу морамо разликовати од оног другог који напросто  постоји свуда око нас. Шта одликује тај ревизионизам? Одликује га уплит политике и уплит политичког. Суштина је да се једном начину мишљења који у политичком смислу подржава оне који су на власти, да се тој власти одузме легитимитет, уз остало тако што ће јој се одузимати легитимитет у историјском смислу. Тај историјски ревизионизам је посебно био изражен и видан оног тренутка када једна власт која је освојена 1945. године силази са своје историјске сцене. Тој власти није било тешко одузети легитимитет зато што је и он био формиран на нечему што је више њена сопствена митологија, па онда само једним делом на ономе што је знање из прошлости, па уз остало и место те власти у прошлости. Оног тренутка када се у политичком смислу почео осећати ревизионизам у историографији мотивисан политиком, тог тренутка се морамо запитати у име чега, оног новог долазећег, се опет политика бори за то да одузме легититмитет некоме, а да одузме неком другом који ступа на власт. То се лако чини, а оно што представља додатну карактеристику онога са чиме се ми суочавамо је чињеница да се покушава одузети легитимитет знања, а то је немогуће постићи. Тај тип ревизиониста који покушавају да спутају знање, да му одузму легитимитет, та ће битка за ревизионизам бити изгубљена, али то ће истовремено значити да ће више десетина генерација бити оштећено тиме што је понуђена једна слика која не одговара ономе што је истина о прошлости, што ће на тој слици која је увек митолошка и са елементима митологије бити формиран начин мишљења више десетина хиљада људи и што ће тај процес отрежњивања, враћања, у сазревном смислу, онога што је истински било, бити много дужи и много заобилазнији, али ревизионизам може да има резултат на неко краће време а утврђивање истине у сазревном смислу која никад није коначна, која се увек може надопуњивати, надограђивати новим истраживањима, те на сасвим други поступак и резултат до кога се стигне, има свој легитимитет, има своје трајање до оног новог покушаја научника да помери линију сазнања о некој појави, о некој личности, о неком догађају, најзад, о неком процесу који је сви тим личностима, догађајима из прошлости бесмислен.

Реците нам нешто више о албанском удружењу „Ватра“ које у Америци делује више од 140 година и лобира у Конгресу.

Рекао сам да је албанска идеја једина жива мегалоидеја на Балкану и да она готово дуже од 140 година покушава да се наметне политичким субјектима у свету. Један од центара јесте та идеја о Албанији четири вилајета, на коме треба да живи искључиво албанско становништо, простире и са ког треба потиснути Хелене и Словене, другим речима и Србе и Црногорце и Македонце и све народе који ту живе. Та великоалбанска идеја не само да се шири него покушава и да се наметне. Један од тих центара који функционише дуги низ година је удружење „Ватра“ које делује просторно и којима је један једини задатак да са средствима која нису мала, која стижу и која су деценијама стизала из албанске миграције, а онда била подржавана у власти поготово после промена, а у контактима са америчким конгресом и сенатом напросто лобира за Албанску ствар у Америци. Оно што можемо данас да кажемо је да је тај резултат видан и да вероватно у једном тренутку ја могу, из овог мог угла, само да нагађам и вероватно у једном тренутку ће нека студија или нешто показати у кој мери је тај круг људи спреман да улаже дуже од једног века у реализацију албанског питања, у којој мери је он био заслужан на остваривању онога што албанска идеја демонстрира на Балкану, а у питању је просто један покушај допуштања да се уз употребу силе, која има бројне облике, суштински изврши промена и демографске и вероватно многих других структура на Балкану. У том контесту, та друштва и удружења попут „Ватре“, не треба никако минимизирати, већ напросто одредити у којој мери је то заиста делотворна политика, а свакако јесте, и оно што нас директно погађа. Већ је Албанска лига, а онда сви ти пројекти који се на њу ослањају, имала директан антисловенски, антисрпски карактер и већ као такво то удружење треба у већој мери да окупира нашу пажњу него што је у политичком смислу, а мислим и у научном смислу, јер наука је делотворна у политици само онда уколико знање о нечему, о некој појави може да храни уз остало и политику.

Ове године смо обележавали век од стварања Краљевине Југославије. Због чега су за прву и другу Југославију Срби највише страдали, па су као највеће жртве, нарочито друге Југославије, остали везани више од свих осталих и због чега смо после свих страдања дозволили да свако добије државу какву жели, а само смо ми, који смо Југославију стварали и бранили својим животима, добили Титов леш?

Како ја видим зашто су српске жртве највеће у Југославији је зато што су Срби били једини који су ту државу правили и губили и обнављали три пута у једном веку.  Југославија је била држава српском народу у коме он живи заједно са својом „браћом“ Словенцима и Хрватима. Та свест о потреби да настане једна таква држава, једна велика држава, била је последица искустава српског народа у 19. и почетком 20. века једног схватања да будућност имају само велике и јаке државе, а Србија није могла себе да види у том контесту и готово све оно што јој се дешавало пре Берлинског конгреса, пре настанка те државе, а посебно после Берлинског конгреса, говорило је да се њен глас може чути једино уколико на неки начин постане велика и јака држава. Тако је почело, да део српске елите опседа та свест о формирању неке веће државе, а то није било у судару са убеђењем да Србија треба да се изграђује и као демократкса држава. Другим речима, тај успон Србије у предвечерје Првог светског рата пред настанак Југославије има два стуба. Један је изградити демократску државу у којој ће већина грађана бити сигурна, а други је изградити неку већу државу будућности. Ту могућност је отворио рат у коме је ослобођење огњишта, слобода српског народа у Србији и слобода Срба, Хрвата и Словенаца, који су живели на простору Хабзбуршке монархије, они су плаћали са 1 240 000 српских живота, и то је та цена коју је српски народ положио зарад Југославије, а која је по њему и по српским политичарима који су својом свешћу припадали 19. а не 20. веку била српска држава, у тој држави Срби су заједно са својом браћом Словенцима и Хрватима морали да нађу неки заједнички именитељ, или именитељ заједничког живота. Те 1918. године, 1. децембра, по старту уједињења, почела је потрага за тим именитељима. Српским политичарима се чинило да је Србија успела да надрасте саму себе и да од једне мале балканске државе постане држава која је истовремено и балканска и медитеранска, подунавска, средњоевропска и алпска. То то је држава са 3000 километара границе која се приближава Егеју, излази на Јадран, контролише средишњи део Балкана, контролише кључне балканске комуникације, итд. Изгледало је тој политичкој елити, у тренутку настанка те државе, да ће се држава питати за много шта у Европи уколико нађе неки свој унутрашњи  именитељ. Показало се да потрага за тим унутрашњим миром није била успешна и оног тренутка када почне да се љуља тај светски поредак, успостављен на крају Првог светског рата, почиње да се тресе југословенска држава. Поредак пада оног тренутка после окупације Чехословачке у тренутку када немачки тенкови улазе у Пољску. Тог тренутка је Југославија морала да нађе неку своју равнотежу. Политичари су једва Загребу и Београду успели, да уз дар који се зове Бановина Хрватска, задовоље хрватске апетите, али се показало да су задовољили апетите само дела хрватских политичких елита, да онај други део фактички остаје незадовољан и у једном тесном односу са Немачком. Тај ће део 1941. године обликовати творевину коју називамо НДХ, држава која је такође имала мандате да у етничком смислу и употребом силе и геноцида регулише категорије становништва на својој територији и једна квазидржава, држава у покушају, држава која је могла да траје само док траје тај период, али је опет, у судару са онима који су окупација и окупатори на просторима Србије, онима који су нови „државотворци“ за простор НДХ, они којима је Хитлер дозволио да у име Трећег рајха располажу појединим територијама на просторима некадашње југословенске државе, српски народ је ушао у нови обрачун, бранећи своју државу, бранећи осећај да је та држава држава српског народа, и то је на крају рата, показало се кроз једну велику жртву, готово кроз милион српских живота који су положени за будуће државе, те државе у којима Срби више нису имали више тај положај који су имали у Краљевини Југославији. Те државе која је била уређена по начелима и мерилима једног новог покрета – комунистичког, који се, несумњиво, од првог тренутка борио за обнову југословенске државе не питајући за жртве. Тако да је сваки немир, свака акција плаћена животима цивилног становништва не питајући за цену, што је једна од одлика комунистичког покрета у рату и зато је тај покрет изашао као победник са једном офанзивном стратегијом, али је цену тог ратовања настанка нове југословенске државе платио српски народ и то је некако ток историје.

Не би изгледало логично да у том рату они који су одбацивали државу од 1918. до 1941. буду највећа жртва тог рата за који су мислили да ће им омогућити да добију државу. Рат су, као уговор на неки начин, бранили од сваког вида окупације. Били су спремни да 1941. године забораве на учињени геноцид. Били су спремни да се одрекну било каквог вида реваншизма према онима који су посезали за српским животима у годинама рата. Били су спремни да заједно са тим другим југословенским народима од којих су неки, не народи али појединци, и то у великом броју у оквиру народа,  посезали за животима српског народа и за животима православног становништва. Тако је почела једна нова историја у мимикрији где је Србија имала мање простора, мање утицаја него што је имала у претходној држави. Живот у држави лажног федерализма ,живот у држави где се ћутало о геноциду, живот у држави где је братсво и јединство покушавало да нивелише однос између југословенских народа и држави у којој је, уз остало, изучавање историје тог периода морало да буде под присмотром и притиском партије на власти која је историчарима, који су се тог посла хватали, пре него што су почињали давала закључен и коначан исход. Исход истразивањима био им је дат у рецептима које је партија кроз говоре политичких вођа скоро свакодневно исказивала. Наравно, кад се то питање почело отварати у историографском смислу, негде 1962. године, почео се поново рађати хрватски национализам. Почеле су да стижу критике и незадовољства из Загреба из разлога што се рат представља на један други начин, уместо на начин на који се представљао до почетка  ’60. година. Ускоро је стигао и удар из Хрватске који је уз употребу језика, а делом и тог историјског искуства, покушао да нуди други модел живота у Хрватској у којој су Срби баш због положених жртава после 1945. били конструктивни народ. Од тог тренутка, па до тренутка пада Берлинског зида, једног новог глобалног реза који је повучен и на Балкану, тај лагани процес ревизије историографске слике прошлости ишао је у неколико колона. Прву, ону доминантну, чинили су научници који су покушавали да саопште истину о прошлости, а ону другу чинили су хрватски политичари који су спутавали истину и део хрватских историчара у емиграцији који се напросто придружио једном лаганом ревизионистичком таласу који је сваком новом годином добијао више снаге и политичке подршке, да би са падом Берлинског зида најзад испловила попут ковчега једна историја и када је тај ковчег отворен, она нам је експлодирала у лице својом бруталношћу, негацијом жртава, негацијом учинка, негацијом слике једног рата, политичким наметањем онога што треба да буде прошлост на основу које ће један хрватски народ градити своју будућност. У суштини, та слика погађа српски народ, елиминише га, погађа ону истину до које су дошли историчари, али та ревизионистичка лажна слика је увек несрећа за народ коме политичари све сервирају јер ће и наредно отрежњење морати да буде оно кобно. Те искривљене представе о прошлости које утемељују слику разумевања садашњости и могућност да освојите неку будућност спутаваће тај народ у покушају да рационализује  себе и нађе пут у будућност.

Сведоци смо забране уласка у Црну Гору Матији Бећковићу, Мировићу и Антићу. Зашто та држава која жели себе да представи као бастион демократије својим одлукама у потпуности гази демократска начела и због чега је неопходно стварање нове историје ако већ имају своју, стару, заједничку са нама?

Суштински, те младе нације и њихове политичке елите идентитет изграђују на негативној слици онога из чега израсташ. Данас није спорно ни у науци, па ни у историјској науци, мишљење или став да национално опредељење није више само последица онога што се некад називало „Хердеровска формула“ – тло, крв, преци, језик, заједничко историјско искуство, већ да је нација и национално опредељење ствар ума. Ако ја помислим да сам неко и нешто, нема те силе која ће ме натерати да ја то своје мишљење променим. Међутим, овде се показује то насиље кроз силу која је држава, која покушава да убеди своје грађање да су мимо онога што они сматрају да јесу и ту негде настаје проблем, а проблем се мултипликује, ако се вратимо историји, кроз чињеницу да Подгоричкој скупштини, и мени се чини да је то један од кључних разлога што је тај документ сада и оповргнут, у једној политичкој процедури која је сасвим смешна јер отварате свађу са историјом, са оним што се десило пре 100 година, што говори о политичкој неозбиљности, политичкој несигурности и политичкој намери да кроз један притисак и репресију убудуће гради идентитет становништва које живи у оквирима граница Црне Горе. Та Подгоричка скупштина почиње: „Ми, народ истог порекла, исте крви, исте вере, истог заједничког историјског искуства са српским народом у Србији, значи ми Срби, доносимо добровољно одлуку да уђемо у једну нову државу, која неће бити проширена Србија, која ће бити југословенска држава“. Тај елеменат некоме ко попут Паје Патка чита историјска документа изгледа као сметња да црногорска држава изграђује идентитет својих грађана, те младе нације, а суштински то само говори да није у питању сметња него је у питању намера да се уз употребу силе, а кад кажем силе, значи кривотворевања прошлости, кривотворења школских програма, кривотворења онога што је искуство једног народа у XX веку, формира идентитет неке нове нације. Шта ће бити последица тога? Једним делом то ће дати резултат, а једним делом ће српски народ у Црној Гори вратити свом српском идентитету и оно што је кључно и што је велика несрећа за све оне који живе на том простору, то је да ће те линије додира, те фронтове који су политички, уз политички инжењеринг учинити оштријим него што они јесу, и вероватно са великим ризиком да се у некој будућности у некој новој историјској ситуацији на Балкану то искаже кроз директан судар који има облике, не само као сад притуљеног грађанског рата, него облике правог, уз употребу силе, дакле најбруталније облике. Мислим да то политичко руководство не схвата суштину историјских процеса или ти који их саветују не разумеју да се са историјом никад не треба свађати, да историју никад не треба кривотворити, да историју увек треба темељно истраживати и да кроз резултате до којих долази историчар озбиљна политика, озбиљна држава, може да рационализује све своје грађане. Мени се чини та методологија са забранама може само да се обије од главу том руководству, и то можда и неће бити нека велика штета, али ће се обити о главу становништу Црне Горе, јер држава која врши репресију над једним делом свог становништва, која врши сегрегацију, поделе, покушава да га претопи у неки идентитет које оно одбацује, које му не припада, које по свом начину размишљања и убеђењу шта си не прихвата да ти неко каже да си нешто друго, тај инжењеринг ће породити несрећу и тај инжењеринг ће, нажалост, покушавати да експлоатише нешто од онога што је прошлост, што је историја, а покушаваће да заборави оно што је други део прошлости и ствараће једну разорену слику прошлости на којој ће бити саздана разорена свест садашњости и сигурно једна у много чему оспорена будућност Срба у тој држави, и то показује да је то држава у покушају, јер када држава иде против дела свога становништва, ту нема среће ни за државу ни за становништво. Оно што је симптоматично, да исти модел односа према једној категорији становништва одређеног језика, одређене вере, одређене историје и одређеног убеђења, припада том и том националном корпусу, да се иста политика води у целом бившем југословенском окружењу, у Македонији, сада у Црној Гори, одрицање српског идентитета, у БиХ, у Хрватској кроз различите варијетете, што вероватно упућује  ка томе. Нека озбиљна истраживања кроз 20, 30, 50 година ће показати да сва та прича иде из истог центра, јер ако се појављују идеје о православној цркви у Босни и Херцеговини, о православној цркви у Црног Гори, о православној цркви у Македонији, о православној цркви у Хрватској, идеје које су биле на делу и у Хитлеровом поретку са Хрватском православоном црквом, са свештеником који је то дело започео и наравно завршио оног тренутка када је та држава изгубила будућност, то показује да изнад тога ипак стоји нека друга рука која жели другачију конфигурацију Балкана, ма како да је та рука политичке природе она без верског допуштења и религијског допуштења из оквира оне друге хришћанске цркве, римокатоличке, не би за тим могла да посеже. Ватикан на те процесе ћути, а кроз оно што ради руководство Црне Горе, од тога да се ћирилица као једно традиционално писмо мења латиничном писмом, да се исказује извесна оштрина и захлађење према српској православној цркви, која је легитимна црква, ствара црква на простору Црне Горе, а опет нуди љубав према онима који се налазе са друге стране Јадрана, то све говори да је један тихи процес католизације Јадранске обале на делу и да се не треба изненадити некој будућности, ближој или средње удаљеној од нас у овом тренутку, ако неко од тих хегемона у Европи и свету посегне за тим да и Јадранско море буде фактички једно католичко језеро, једно италијанско језеро, што су опет модификоване идеје које можемо да нађемо и у прошлости, што значи да ће цена неког новог ослобођења бити много већа, ако га и буде и за оне који су у Црној Гори, а и за оне који припадају српском корпусу насељеном на целој територији Балкана.

Ово је година у којој се обележава сто година од краја Првог светског рата. Да ли је тај рат икада завршен и хоће ли наши потомци, сто година од сада, имати по нечему значајном да обележе стогодишњицу из овог нашег времена?

Сто година удаљени од Првог светског рата и ми и наше колеге у Европи све више схватамо да тај рат није био рат који је трајао само четири године, да се он вероватно није завршио 1918. године, да је вероватно Други светски рат последица укупних резултата и недовршених процеса унутар онога што је представљао Први светски рат. Има историчара који мисле да су Први светски рат и Други светски рат повезани догађајима. Има историчара који мисле да је Други светски рат, тај повезани део са оним Првим, окончан 1989. године падом Берлинског зида. Има историчара који мисле да је Хладни рат, који ће такође потресати овај простор и та гвоздена завеса, прелазио преко простора на коме живи српски народ. Такође је то био вид несигурности, нестабилности и свега онога што прати поратне године, али и поратне деценије да би се два алтернативна модела развоја, један капиталистички, један социјалитички дефинтивно, те 1989. године, како је нама тада изгледало, између себе обрачунали уколико нас будућност не демантује, јер несумљиво да је Русија после деценија стагнације данас поново на Балкану на коме се увек доказивала као велика сила, и на крају крајева, на том простору водила неке битке. Другим речима, та историјска вертикала кроз цео XX век који је кратак и крвав, која почиње пуцњима у Сарајеву, не знамо где се ставља тачка на њу. Када је у питању био рат на простору југословенске државе, он суштински траје до оног момента док нису утврђене границе југословенске државе. Границе југословенске државе нису утврђене оног тренутка када је склопљено примирје са Немцима већ је то питање самог свођења биланса једног рата и рачуна које је рат испоставио свима. То је извршено на конференцији мира у Паризу и кроз Версајски мировни уговор и мирновни уговор какав је Сенжерменски, какав је Нејски, какав је Трианонски, били су регулисани односи са суседима и питање граница.

Међутим, када је у питању Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца, она је своје границе покушала да дефинише тек 1925. године, тако да тај рат суштински у неком промењеном облику, можда у формули на коју су историчари такође скренули пажњу, рат после рата, траје на југословенком простору од 1925. године, а онда са победом фашизма у Италији и касније доласком Хитлера на власт и победом оних снага које су биле губитнице у рату, јер 1933-1934. губитнице у рату воде кључне процесе и иницирају кључне процесе у тој међуратној Европи, отварају се и сва нерешена питања на југословенском простору и отварају се сва нерешена питања која оптерећују српски народ и његово живљење у оквирима југословенске државе, те после 1933, 1934. и 1935. отварају се сва питања која нису решена у рату, у послератном развоју, и југословенска држава улази опет у једну спиралу насиља, у којој ће једна од тачака у времену бити настанак Бановине Хрватске у којој ће наредна тачка у времену бити 27. март када ће она трећа исходишна тачка бити тај априлски рат и та нова спирала насиља ће захватити Југославију подједнако као и Европу и свој исход ће имати 1945. у једном свету у коме ће отворени сукоб тих различитих модела развоја, социјалистичког и капиталистичког, добити сада једну матријализовану форму кроз Хладни рат који траје до пада Берлинског зида.

Тако да, можда је и пренатегнуто размишљати да је цео XX век био време ратова и време ратова без ратова али заиста има и пуно материјала који нас подстиче, кад кажем „нас“, мислим на струку којом се баве историчари савремене историје, да се о том продуженом рату, рату у неколико делова, у неколико чинова, може озбиљно размишљати, јер да би размишљао о прошлости, историчар прави велику грешку ако размишља само о догађајима и уколико занемари процесе, а историјско искуство XX века показује да процеси дугог трајања и сложеног карактера одређују нашу судбину и у прошлости и у садашњости и да се они настављају негде ка будућности. На тај начин размишљајући има смисла говорити о једном недовршеном рату који у различитим облицима погађа са посебним интезитетом онај простор на коме живи српски народ а суштински тај народ чини жртвом неких процеса, неких идеја, неких кретања на која он не може да утиче и у том вртлогу историје он је пречесто био објект а не субјект чак и над сопственом судбином.