АМЕРИКА ЈЕ МОРАЛА ДА ПОПУСТИ: Како је дошло до неочекиваног договора „џинова“ у Аргентини

Америка губи трговински рат са Кином и јасно је да је она та која је морала да попусти и да, макар привремено, одустане од тарифа које је намерила да почне да практикује 1. јануара.

Довољно је наређати најсвежије конкретне податке, па видети како изненадни договор Америке и Кине током управо завршеног Самита Г20 у Аргентини о замрзавању трговинског рата и није био баш нарочито изненађујући.

Амерички председник Доналд Трамп и кинески лидер Си Ђинпинг договорили су се да се одложи повећање тарифних стопа на кинески увоз робе у вредности од 200 милијарди долара, са 10 на 25 посто, што је требало да стартује 1. јануара. Остављен је рок од 90 дана за преговоре који би донели решење познатог проблема, а Пекинг је пристао да увезе знатну количину америчких пољопривредних, енергетских, индустријских и осталих производа.

Откуд у овом тренутку тако крупан договор две најјаче економске светске силе о конфликту који се, несумњиво, одражава и на глобалну економију? Један од одговора сигурно лежи и у најновијим показатељима који указују да САД губе у том трговинском конфликту који су саме започеле почетком године, управо у намери да ојачају своју привреду и смање трговински дефицит са Кином.

Тако је према подацима за девет месеци ове године дефицит САД у трговини са Кином износио 225,79 милијарди долара, док је у истом периоду прошле године био 196 милијарди. Да америчким мукама ту није крај, јасно је и због чињенице да ће рекордна жетва у САД овог лета донети практично само главобољу тамошњим фармерима, јер неће имати где да је пласирају. Половина производње америчке соје, 46 одсто пшенице и 21 одсто кукуруза се, наиме, узгаја за извоз, а већина је ишла у Кину.

На увођење америчких тарифа на увоз кинеских производа које су прво биле 10 одсто, а потом 25 процената, Кина је одговорила истом мером углавном на америчке пољопривредне производе, у највећој мери соју.

Да се бумеранг враћа и америчкој индустрији која је управо требало да буде заштићена јасно је због тога што је додатна царина поскупела сировине и компоненте увезене из Кине, неопходне за америчку индустрију, што је потом поскупело америчку робу, чинећи је мање конкурентном.

„Сада су се ствари још више закомпликовале за Американце јер је и ауто-индустрија почела да се отима тој америчкој рестриктивној политици, па са ’Џенерал моторсом‘, на пример, имате ситуацију да они на санкције своје државе према другима одговарају укидањем радних места у Америци“, каже за Спутњик консултант за страна улагања Махмуд Бушатлија.

Он додаје да је највећа америчка штета тренутно на страни високотехнолошких компанија, попут „Мајкрософта“, „Интела“, које више не могу да увозе јефтине компоненте из Кине. Због тога је, како сматра, Америка морала да пристане на то да мало успори те своје активности и да о свему промисли.

„Америка је ту много више попустила. А Кинези су пристали да купе мало више соје. Кинези нису скинули тарифе, него ће подићи квоту и вероватно субвенционисати своје увознике соје док не нађу себи поузданијег партнера. Али, Америка је морала да одустане од онога што је намерила да 1. јануара почне да практикује“, напомиње Бушатлија и додаје: „Не може се више Кина уцењивати ни на који начин“.

На питање да ли су досадашње тарифе на увоз кинеске робе биле озбиљан ударац за кинеске произвођаче, саговорник Спутњика категорично каже — не!

„Пре свега, та роба коју су они увозили из Америке супституисана је са друге стране. Њих то није много погађало, поготово што то није високотехнолошка опрема. Погађало би их да они купују од Америке сировине од којих ће направити свој телефон, који је сада бољи од америчког“, указује овај економиста, истичући дате америчке производе које Кина увози може да купи и на другом месту, јер их производе и друге државе.

Уз то, кинески произвођачи су одмах почели да траже излаз из новонастале ситуације. Почели су своје производе да извозе преко Малезије и Сингапура, и то по старим ценама, формирајући читав низ компанија-посредника у јужноазијским лукама. Тачно су проценили да амерички цариници нису у стању да провере баш све производе који долазе из Азије.

Да ли је онда Сијев потез у Буенос Ајресу, у односу на Трампов, био колико економски толико и дипломатски?

„Чињеница је да је самит у Аргентини показао да је тај развијени свет схватио немоћ Америке. Кад се то каже, изгледа брутално, али суштина је у овоме — сви они су се сложили да се нису сложили са Америком. Али је 19 земаља јединствено пристало на то да у те усвојене декларације упише да се Америка не слаже са тим и да ће они размислити о томе. Али нису стали иза америчких захтева, како је то раније бивало када би половина њих стала иза америчког става зато што зависе од Америке. Сад то није учинила ни Саудијска Арабија, нико од тих дојучерашњих сателита“, илустровао је своју тврдњу Бушатлија.

„Сада се све потпуно изменило“, каже он и додаје:

„Ово је можда пресудна ситуација у којој је Кина показала да неће да удари некога ко је већ пао, него приступа помирљивије и тако себи ствара неки шири простор у свету који ће другачије да гледа на њу. А они су достојанствено рекли — добро, ево наставићемо да се договарамо са Америком“.

По мишљењу Бушатлије, то што се десило у Аргентини указује да чак и људи које Американци доведу на власт не могу да опстану уколико се само ослањају на Америку. И они ће морати да гледају мало даље испред себе, а чим мало даље погледају, каже, видеће и Кину.

Он подсећа да је Кина већ сада највећа производна економска сила и гледајући по томе прва економија света, за разлику од Америке, која половину годишњег профита већ петнаестак година остварује на секундарном финансијском тржишту, дакле препродајом долара, а те паре не иду у производњу. То је сада дошло на наплату, закључио је саговорник Спутњика.