ЂУРКОВИЋ: Председник Академије

У нормалним временима, када се зна ред, не би ми падало на памет да се оглашавам на овај начин поводом нечега што би требало да је водећа не само научна и уметничка, већ и морална институција српског народа и узор свима нама млађима. Ово нажалост нису нормална времена….

Тренутно је у фокусу јавности гужва која се подигла око очигледног непоштовања изборне процедуре у САНУ. Нажалост постоје многи други разлози за забринутост јавности када се прате дешавања око ове институције и посебно учестали наступи господина Костића, председника САНУ. Покушао бих на аргументован начин да скренем пажњу на неке неприхватљиве ствари и да апелујем овим текстом и на господина Костића и на људе који воде САНУ да се врате у оквире онога што је достојанство, морал, законитост и поштовање традиције коју су наследили.

Почнимо од проблема Космета. Господин Костић је претпостављам врхунски стручњак у медицинској области и као такав је добио поверење да води и представља САНУ. Но, он се нажалост у јавности не оглашава поводом области у којој је стручан, већ најчешће износи несувисле и неинформисане политичке ставове. Узгред, ниједан председник Академије није у тој мери пре њега трчао у медије што чини ми се не одговара представама о достојанственом наступу челника САНУ. Костић даје повелике интервјуе у којима се оглашава на актуелне политичке теме, а пре свега поводом „решавања“ косметског питања.

Ставови које о томе износи су неприхватљиви за председника САНУ: господин Костић не познаје ситуацију на Космету, није се тиме бавио, није компетентан, не прати ни демографску ситуацију, ни безбедносни оквир нити разуме последице онога што прича по третман целокупне територије Србије. Даље, неприхватљиво је да председник САНУ директно позива на кршење Устава и законитости Републике Србије, као и међународноправног оквира. Он наравно може као и свако од нас да има своје политичке ставове, али не сме да злоупотребљава позицију председника САНУ да би се у јавности стварала лажна представа како су то ставови Академије. Колико ми је познато, управо је он инсистирао да САНУ неће имати свој став, него да сваки од академика у унутрашњем дијалогу треба сам да учествује.

Узгред, недавно је Председништво САНУ забранило одржавање скупа о Косметукоји је покренуо председник Одбора за економске науке академик Оцић.Претпостављам зато што је списак учесника показивао да ће се ићи у правцу супротном од неинформисаних ставова господина Костића.

Поменути политички ставови председника САНУ о Космету, за разлику од ставова цркве, некако се без мере труде да одговарају ставовима које износи врх државе. САНУ би, чини ми се, морао да води рачуна о свом наслеђу из комунистичких времена када је за академика прогласила бравара Јосипа Броза, а у своје чланство није никада примила Милоша Црњанског. Уместо да гради критичку дистанцу, подстиче слободу мишљења и културу законитости и уставности, председник САНУ нас нажалост враћа у доба титоизма.

Очигледно је систематско кретање САНУ ка дезавуисању позиције друштвених наука. Уместо да као некад буде носилац политике идентитета кроз науку и уметност, САНУ данас промовише идеологију која стиже споља, да се друштвене науке маргинализују. Познато је да већ дуго нико није изабран у Одељењу друштвених наука. Нетачно је да нема квалитетних кандидата. Но, пошто је у јавности завладало мишљење да за САНУ нису потребни рад и резултати већ лобирање и политичка подобност, нажалост многи вредни и пристојни људи ни не помишљају да се за САНУ кандидују. Социолог Александар Молнар има опус светског калибра, а једини економиста који се данас озбиљно бави економском теоријом и пионир изучавања теорије игара Божо Стојановић, слично као и претходно поменути, ни не помишља да се пријави за кулоарске изборе у академији.

Коначно, са Костићевом управом, као и под управом претходника Хајдина, очигледно постаје усмеравање САНУ ка идеолошким позицијама левог либерализма, односно популарног „другосрбијанства“. Председништво САНУ управо такве кандидате покушава тренутно да убаци у Одељене друштвених наука. То је иначе јасан мотив који на јубилејима и перформансима пре свега промовише преумљени академик Симовић који је од писца сценарија за „Бој на Косову” и учесника у националном буђењу с краја деведесетих стигао до позиција Пешчаника. Последица је то што се преко САНУ нуди фалсификовање идеја Стерије Поповића, Слободана Јовановића и других великана.

Занимљиво је, узгред, да сам Костић уводи у све ово и причу о слободном зидарству. Ова традиција неоспорно има велику улогу у комплетној историји САНУ, што се симболички види по пирамиди која стоји испред и у мноштву масонских симбола на витражима зграде. Но, док су некада слободни зидари носили процес националног ослобођења и изградње националног идентитета, данашњи, можда и несвесно, углавном раде на његовој разградњи.