ИНТЕРВЈУ „ИСКРЕ“: САЛИХ СЕЛИМОВИЋ, ИСТОРИЧАР: Кустурица је изузетна личност, то се у Сарајеву не прашта, као што се није праштало ни Андрићу и Селимовићу!

-Порука споменика „Братски загрљај“, Мехмед паши и патријарху Макарију који је Кустурица поставио исред Андрићграда је више него јасна. Пружимо руку једни другима, праштајмо и тако ћемо победити наше заједничке душмане. Увек је величина у праштању.

 

Ово у интервјуу „Искри“ каже историчар и публициста Салих Селимовић, који је широм ових простора познат по својим истраживањима у областима историје исламизације југословенских простора, демографији и миграцијама становништва. Врстан је познавалац српско-муслиманских односа, аутор више драгоцених књига на ту тему. Недавно је објавио књигу „Презимена“ у којој је сабрао податке о око 500 презимена и њиховом пореклу на Сјеничко -пештерској висорави.

Сулејман Угљанин је своју листу на предстојећим изборима за БНВ назвао „Самоопредељење“, ваљда по узору на Албанце из Прешевске долине. О каквом то „самоопредељењу“ говори Угљанин?

 

– Могуће је да се угледао и на Албанце из Прешевске долине, али и најекстремнија опозициона странка на КиМ се зове „Самоопредељење“ коју води познати екстремиста Аљбин Курти. Можда у Угљаниновој активности и његових најближих сарадника има и покушаја везивања за КиМ и Албанију. Почетком Другог светског рата Угљанинов идол Аћиф ефендија Бљута је покушавао да Нови Пазар припоји тзв. Великој Албанији, а било је игре и око Пештера и Сјенице. Тутин је био укључен у ту фашистичку творевину. Мислим да оваквим екстремним антидржавним деловањем покушава да обезбеди победу за БНВ. Надам се да муслимани и Бошњаци то неће дозволити. Не може он да говори о неком самоопредељењу, јер он и његова листа нису једини представници муслимана и Бошњака. Угљанин је давно потрошен и он не бира средства како би се одржао. Бошњачки национални савет мора да окупља све легитимне представнике Бошњака.

Недавно је г. Емир Кустурица испред Андрићграда на Дрини подигао споменик назван „Братски загрљај“ посвећен Мехмед паши Соколовићу и његовом брату патријарху српском Макарију. Може ли идеја коју тим спомеником заговара Кустурица заживети на Дрини где се идеје ножа и крви много лакше примају?

 

-Велика је симболика тог споменика, али и велика порука. Споменик

представља наше народно јединство, наше заједничке корене. Мехмед-паша Соколовић је то овековечио и монументалним мостом на Дрини још у 16. веку. Осим саобраћајно-трговачког и војног значаја мост био и пашина жеља да су заувек повезане Босна и Србија. Мехмед-паша је тиме још показао да се не може одрећи свог порекла, својих предака, свог завичаја. Био је најспособнији и најмоћнији велики везир тада огромне Османске империје. Именовањем Макарија, најближег пашиног сродника, за пећког патријарха Српска православна црква је показала своју виталност и флексибилност у интересу очувања не само својих уских интереса већ и интереса целокупног српског народа. Порука је више него јасна. Пружимо руку једни другима, праштајмо и тако ћемо победити наше заједничке душмане. Увек је величина у праштању.

 

У својим јавним иступима јасно износите тврдњу да већина муслимана на просторима бивше СФРЈ као и у овом делу Србије има словенско, српско, односно хришћанско порекло. Зашто ваше тврдње наилазе на тако јак отпор међу Бошњацима у Сјеници, Новом Пазару, Тутину?

 

– Ја износим историјске чињенице са жељом да се не заборави наше заједничко словенско и српско порекло. Такође, неспорна је хришћанска провенијенција наших муслимана. Пре доласка Турака Османлија на наше просторе крајем 14. и половином 15. века скоро сво становништво је било хришћанско и најчешће православно. Муслимана као појединаца је било, али је то био незнатан број у односу на огромну масу хришћана. Те историјске чињенице се покушавају релативизовати тврдњама да су муслимани у већини имали богумилско порекло што је чисти фалсификат, јер богумила и није било. То је каснија Калајева историографија из друге половине 19. века пласирала како би се створио један од основа за утемељивање посебне босанске, бошњачке нације која није имала ништа заједничко са Србима и православљем. Симптоматично је да се муслимани Бошњаци у те три општине које сте поменули далеко упорније залажу за бошњаштво богумилског порекла чак и од оних у Босни и Херцеговини. С једне стране већина говори и пише да су илирског, односно албанског порекла, али хоће и да су истовремено Бошњаци за које, опет, кажу да су богумилског порекла као да су богумили били неки посебан народ. Сами упадају у контрадикторност као и око тога да су староседеоци Балкана пре Срба и Словена уопште. Византијски и арапски извори су јасни око доласка Албанаца у 11. веку.

Доста сте писали о процесима исламизаије на овим просторима. Шта кажете на оптужбе из Сарајева, често и из Подгорице, које се мало – мало па чују, да је Његош „геноцидни пјесник“, да је суштина његовог дела позив на истребљење потурица?

 

– Да. Дуго сам се бавио процесом исламизације преко којег се често олако прелазило, поједностављивало или је писано са пуно предрасуда. Тај процес исламизације нашег народа није баш тако једноставан. Није се вера мењала баш тек тако. Узроци су вишеструки. Први конвертити су углавном били из реда племства, војних редова, трговаца. То значи да се то чинило због имовине и привилегија које су ишле уз то, јер је ислам био вера окупатора, а и сама држава је било теистичка и милитаристичка. Тек тада се могло напредовати у државној управи, војсци, верској хијерархији. Касније ће ислам да се шири и код нижих друштвених слојева због свих тих животних погодности. Исламизација се ширила и путем девширме (данак у крви) до краја 16. века када тај вид узимања хришћанске мушке деце постаје непотребан. У локалним условима сигурно је било и насиља, уцена и стварања таквог друштвеног амбијента да су многи налазили спас у исламизирању скривајући се од крвне освете као што су неретко чинили криминални и хајдучки елементи. Многи нису ни читали, поготово не пажљиво, Његошев песнички опус. Заборавља се да је време о којем он „пјева“ 18. век, а не 21. и да он износи шта се о томе мисли и говори у обичном народу. Такође се заборавља да је Његош био владика у православној цркви и да као таквом није могло да му одговара масовно прелажење у ислам, јер је губио вернике као што не би било у интересу неком муфтији и Исламској заједници да верници прелазе у другу веру. Осим тога, Његош је имао доста муслимана, тадашњих Турака као личних пријатеља, а био је и побратим са херцеговачким везиром Али-пашом Ризванбеговићем. Историјски, истрага потурица није уопште доказана, поготово не у смислу неког геноцида. Многи су тадашњи муслимани најчешће сами у договору са хришћанским братственицима одлазили и насељавали се у северним пределима садашње Црне Горе, Херцеговине и некадашњег Новопазарског санџака. Та крупна реч геноцид се много исполитизирала и изгубила своју међународно-правну дефиницију.

Кажете „наши муслимани, па и они који се изјашњавају као Бошњаци треба да воле своју земљу, Србију“, јер „није у реду да се туђа земља воли више од своје“. Колико те ваше речи наилазе на плодно тле код Бошњака у Сјеници, Новом Пазару?

 

– Наравно да то није у реду. Истине ради морам рећи да има доста муслимана Бошњака који воле ову земљу, али је индоктринација и пропаганда веома насртљива и опасна. Посебно је усмерена према младима. Шта то значи да не волим своју, а волим туђу кућу? Држава је кућа, домаћинство. И у кући имамо неслагања и различитих мишљења али то не значи да међусобно морамо да се мрзимо. Тако и у држави. Ми имамо државу Србију и немамо другу. Они који раде и зарађују у некој страној држави, као нпр. Немачка, сигурно је поштују, па и воле, али то никада не може бити више од своје. Неки стално гледају према Турској. То је респектабилна држава, велика и економски још увек моћна. Она улаже доста средстава у општине Старе Рашке, али углавном у непроизводни сектор као што су џамије, исламски центри, обданишта, домови културе. Хвала им и на томе, али би било много боље да граде фабрике и помогну у решавању егзистенцијалних питања и тако зауставе масовни одлазак младе и способне радне снаге. И те џамије остају празне, а остаће и обданишта и исламски центри.

 

Знам да многи муслимани долазе у манастир Куманица поред Лима, у Милешеву, да тамо остављају дарове, траже лека и помоћ кад је невоља. Истовремено, на Пештеру се и даље одржавају вашари на Илиндан, Ђурђевдан… О чему вам ово говори?

 

– Када сам почео да се бавим истраживачким радом на терену одмах сам уочио ту појаву да муслимани одлазе и дан-данас у манастире Куманицу на Лиму и Милешеву, гробно место Светог Саве, као и њихово светковање на Илиндан и Ђурђевдан. И поред настојања процесом реисламизације да се то заборави народ и даље то чини. На Сјеничко-пештерској висоравни се и сада одржавају народни сабори или вашари на традиционалне народне светковине као што су Ђурђевдан, Илиндан-Алиђун. Нема дилеме о чему се ради. Народ зна своје вековне традиције и не може лако да их напусти и заборави. И добро је што је то тако. Значи да у свести народа постоји та нит која нас веже и које се не можемо одрећи без обзира на противљење екстремиста.

 

Шта мислите да је циљ Сарајева са ревизијом историје језика на овим просторима и именовањем језика „босански“ уместо „бошњачки“, ако већ желе да буду присталице Декларације о заједничком језику?

 

– Нисам довољно компетентан око језичког питања, али могу само да кажем да је лицемерно бити потписник поменуте Декларације, а упорно се залагати са босански језик. Очигледно се ради о покушају једног од сегмената унитаризације БиХ, што је у апсолутној супротности са том Декларацијом и Дејтоном. Могу се језици називати и босански, и хрватски, и црногорски, и бошњачки, али су се сви изродили из српског језика.То је један језик, јер нам нису потребни никакви преводиоци у међусобној ни приватној ни службеној комуникацији.

Како вам изгледа судбина Рашке у времену које долази?

 

– Рашка, Стара Рашка, како ја сматрам да је најадекватније име, је на веома осетљивом геостратешком простору. Увек је тај простор био предмет политичко-дипломатских манипулација, а велики део елите муслиманске популације је био увек искоришћаван за стране интересе. И данас је, на сву жалост, тако. Ипак, хоћу да верујем да ће преовладати патриотизам и разум и да ће наши муслимани више волети своју него туђу земљу.

 

Шта кажете кад албански, назови историчари кажу да за српске, православне манастире на Косову да су – „албански“ и да Срби тамо немају шта да траже?

 

– Шта да се каже на такву глупост, али и велику дрскост? Спремни су они на све и свашта. Њих никада и нису интересовале непобитне историјске чињенице. Увек су се насилно досељавали, отимали земљу и потискивали све оне који су им на том путу насиља сметали. Својим насиљем натерали су велики број православних Срба и муслимана да се поарбанаше као би се одржали. Нажалост, многи од тих су сада највећи екстремисти и србомрсци. Манастири и КиМ су стара историјска и етничка српска земља. Албанци су се ту масовно населили после неколико великих српских сеоба које никада и нису престале током 18, 19. и 20. века, а које под њиховим суровим притиском и даље трају. Никада и ниједан манастир Албанци нису подигли на КиМ.

 

Шта Србија у овом тренутку да уради са отетим Косовом? Да ли је нужно да се проблем решава сада или га оставити за нека боља, повољнија времена?

 

– Тешко је дати једноставан дговор на ово тако важно и сложено питање. Србија се налази под суровим страним притиском, али се суочава и са унутрашњим нејединством по питању решавања тог националног и државног проблема.

 

Поново се враћамо на Угљанина. Недавно је рекао да је „српска држава за Бошњаке геноцидна творевина“. И то не каже појединац, него човек који иза себе има значајну подршку Бошњака у овом делу Србије. Како реагујете кад нешто овако чујете?

 

– Угљанин веома бескрупулозно манипулише са незнањем Бошњака. Када тако нешто тврди он треба и да да непобитне доказе. Таквих релевентних доказа нема. Никада Србија није имала никакав програм прогона и уништења Бошњака који би се могао квалификовати као геноцид. Ако мисли на исељавање муслимана у Турску после Првог балканског рата, мора да зна и да каже свом народу, ако је добронамеран, да је турска влада 1912. године позвала Турке и друге муслимане да се иселе у Турску ако неће да живе у „каурској“ држави. Краљ Петар и српска војска су гарантовали слободу и веру и враћали избеглице на своја огњишта. После Првог и Другог светског рата исељавање муслимана је настављено, али нико није никаквом силом или административном мером теран на то. Углавном је преовлађивао економски и верски фактор, аграрна пренасељеност, као и рођачке везе, а неки су се исељавали јер су били компромитовани. О свему томе су урађене бројне и аргументоване студије без политизирања и обмањивања било којег народа. Угљанин треба да зна и да каже својим гласачима да је исељавање муслимана по закљученој Конвенцији са Турском 1938. године финансирала САД с тим што се та Конвенција није односила на муслимане из некадашњег Новопазарског санџака. Нека се добро замисле и Угљанин и његови гласачи чему такве тврдње на крају воде? Наравно, они ће увек наћи кривца на другој страни.

 

Шта се то догађа овде, па у Русији сви муслимани за себе кажу да су „руски муслимани“, а у Србији се пре декларишу као било шта, само не као српски муслимани?

 

– Да. То је тачно. Зато у Русији и немају са тим никаквих оптерећења и неспоразума. Многи ће наши муслимани пре рећи да су Турци, Немци, Кинези само да не буду Срби исламске вероисповести. Углавном да не буду оно што јесу већ оно што нису. Можда у томе има неког осећаја „кривице“ и нашег пословичног ината. Има Бошњака који кажу да је за то крива и православна црква која не дозвољава да неко буде Србин уколико није православац. Колико је мени познато, никада СПЦ није донела такву одлуку или издала такав документ. Али, са друге стране, и многи наши муслимани су сматрали и сматрају да они из верских разлога не могу да буду Срби јер они не могу да разликују веру и нацију. Муслиман може да буде Немац, Турчин, Арапин, Кинез, Француз само не може Србин. Сада се слепо држе бошњаштва које је рецидив разорне аустроугарске политике у раздвајању муслимана и католика од православних Срба.

 

Зашто у Сарајеву толико мрзе Кустурицу?

 

– Господин Кустурица је изузетна личност. То се у Сарајеву не опрашта као што се није опраштало ни великом Андрићу ни мом славном презимењаку Меши Селимовићу још у оно време СФРЈ, а некмоли сада када је на сцени верска и политичка искључивост великог дела Бошњака. Њихов идеал у Сарајеву је да све стрпају у тор и да цементирају и науку и разум. Међутим, не могу да схвате да један Кустурица прескаче све торове, јер му је ту снагу ума и воље дао сам Бог.

Скоро ми је један стари Бошњак у селу Долиће код Карајукића Бунара причао како су у Другом светском рату Срби и муслимани штитили једни друге и тако преживели рат и једни и други. Верују ли данас Срби и Бошњаци и овом крају у те приче?

 

– И мени су најстарији људи приликом мојих теренских истраживања причали такве приче. Многе од њих су биле тачне. Али, било је за време ратних година и у Првом, а нарочито у Другом светском рату много насиља и злочина које су подстицали окупатори. Тактика Divide et Impera је универзална и веома ефикасна, посебно на нашим просторима, поготово што се ради о вишеверској средини и верској искључивости. Ту би се могле додати и тежња за туђом имовином и неке освете као и неки стари рачуни још из периода турско-османске владавине. Створен је тежак и политички и верски амбијент, посебно код млађег света. Проблем је у сталном подгревању и одржавању тензија од стране неких недобронамерних и себичних политичких и верских вођа који се на тај начин годинама и деценијама одржавају на функцијама и коче економски и сваки други друштвени развој. Ипак, међу старијим још увек има поверења и једни другима би сигурно били спремни да помогну у невољи.

Тагови: Емир Кустурица, Салих Селимовић, Сарајево