ЧЕДОМИР АНТИЋ: Русофили

Увек ме је фасцинирала приврженост српског народа Русији. Мислим да су ретки међу Србима који према руској држави не гаје посебна осећања што заостају само за родољубљем и односом према сопственој отаџбини. Мали народи теже да пронађу заштиту и подршку. Ту ништа није чудно. Оно што однос Срба према Русији чини посебним и помало бизарним јесу његове разлике према позицији балканских муслимана према Турској, или Хрвата према Немачкој. Срби су Русију некако увек видели као највећу и најмоћнију силу овога света, али у односу на Српство она је тек била мало старија и у предности због некаквог ситног хира судбине.

Ово је очигледно још од времена првих сусрета у модерна времена. Онда када су Црногорци за сасвим природно сматрали да император Петар Трећи побегне код њих од зле породичне среће, или када су руски генерали на Дунаву збуњено слушали где све Вождови изасланици виде границе обновљеног Душановог царства. Стога не чуди што је Никола Пашић Романове видео као свесловенске Хохенцолерне, а себе ни мање него као Бизмарка заједничког царства. Двадесети век био је само наставак. Зар се нису југословенски комунисти свадили са Совјетима зато што су били радикалнији од њих? Није ли Милошевић подржавао руску опозицију уверен да је у стању да поквари америчке и планове олигархије која је владала и данас је на власти у највећој држави света?

Уосталом, зар и највеће апологете Југословенске војске у отаџбини и генерала Драгољуба Михаиловића неће увек за издају оптужити Черчила, искрено мрзети Броза али се некако чудно осмехивати на спомен Јосифа Висарионовича Џугашвилија Сосоа Кобе Стаљина (много имена баш као и код Броза и код ђавола)…

Још од 19. века Велика сила, каква је Русија била и још увек јесте, показивала је свету своја разна лица. Словенству је често показивала оно незванично, интелектуално, претендујуће – пансловенско. Деценијама, царевић је био за Србе, Грке, Бугаре… Али је цар радио нешто друго и ишао различитим правцем. Слично је и данас. Руска Федерација, без обзира на чињеницу да је током протекле деценије променила ранију политику, ипак делује реактивно. Она одговара на изазов Запада. Њене војске боре се у далекој Сирији за контролу животно важног економског коридора. У Чеченији, Осетији, на Криму она отима НАТО-у могуће положаје са којих би ракетама могли да заспу Москву или пресеку неки геостратешки правац. Идеја да би савремена Русија, са много неповољнијих позиција могла да покуша политику која се до 1917. показала као кобна или ону која је чак и 1945. остала безуспешна, представља потцењивање савремене Руске Федерације и у народу обожаваног Путина.

Истина је таква каква је, српски русофили ће је можда разумети, али је због јасноће својих једноставних мисли и, често, безнађа положаја у коме се већином у друштву налазе, неће прихватити. Србија је далеко од Руске Федерације и није део њених великих државних планова. Тамо размишљају о свету без фосилних горива, разумеју да су без нафте и гаса нуклеарни див на апаратима за дисање. Јасно им је да нису успели да промене привреду земље. Све са нафтом економија им је равна холандској! У настојању да дочекају наредне векове одавно размишљају у напуштању југа земље насељеног и бројном муслиманском мањином, померању на север и премештању престонице у ново средиште света – на источне обале Пацифика у Владивосток. Свесни да су Саудијска Арабија са вишком становништва, у Русији воде политику очувања и одржања, болних и постепених промена чији исход је неизвестан и свакако драматичан. За то време наши русофили очекују да ће време између 2006. и 2014. (доба успона руске привреде због раста цена нафте и подршке Србији пре међународних санкција наметнутих Москви због анексије Крима и рата у Украјини) трајати вечно и да ми само треба да замрзнемо све што нам на овом свету не одговара и чекамо коначну победу једно двестотинак година.

Еврофили у Србији, добрим делом политичка па и биолошка деца брозизма, пак багателишу улогу Руске Федерације. Истина је да већина Срба Русе види пре као богате рођаке него као заштитнике. Не знамо зашто су нам драги, али из неких разлога јесу и нисмо сигурни да ли би нам били толико драги да нису богати (у случају Русије, моћни). Русија је Србе често помагала и понекад издавала. Ипак, историјски Запад им није учинио ништа, осим што је био светли и по правилу хладни узор. Данас стоји чињеница да је Ангела Меркел, када је после наше једнодеценијске хашке калварије дошла у Београд да испостави следећи ултиматум, била видно изненађена када су јој саговорници рекли да на Северном Косову живе готово искључиво Срби. Мислила је да тамо Србија намеће своју власт јадним Албанцима. За то време, док Клинтон не зна разлику између Црне Горе и Македоније (па макар и по томе што је једну бомбардовао, а другу само развалио), Владимир Путин је чести гост Србије. Приликом друге посете Краљевском двору досетио се да тамошњег фотографа зову „Жика-Слика“ и на опште одушевљење присутних позвао га тако.

Тагови: Чедомир Антић