ДАНИЈЕЛ ИГРЕЦ: Полтронство или државотворност, подаништво или слобода – питање је сад

Како је то када највише државне функције заузимају људи са изузетно сиромашним (или чак непостојећим) личним и професионалним кредибилитетом, људи без трунке државотворне свести и историјске одговорности према сопственом народу, људи анационалних, мондијалистичких уверења, људи без осећаја националног заједништва и припадности колективу ових дана се најбоље могло видети (тачније прочитати) у немачком листу „Die Welt“ међу чијим редовима је освануо интервју са премијерком Србије Аном Брнабић.

За оне који нису читали ево кратког подсетника шта је то „прва међу једнакима“ у Влади Србије изјавила за овај западни медиј и тиме увелико усталасала читаву српску друштвену и политичку јавност. Све се наравно врти око најважнијег државног и националног питања данашњице – Косова и Метохије.

Баш у дану када саветник ратног злочинца Хашима Тачија, Реџеп Хоти, претећим тоном поручује Београду да ће сваки покушај поделе КиМ неминовно водити ка припајању делова Санџака и југа Србије тзв. „Републици Косово“ највиши представник извршне власти у Србији, премијерка Ана Брнабић, нашла је „за сходно“ да отворено поручи како „инсистирање на томе да је Косово део Србије није компромисно решење“.

„Косово је било Србија. Тачка.“, поручује нам (постављена, а не народном вољом изабрана) председница Владе Србије.

Поставља се неколико питања:

1.) Да ли је овакав став премијерке Брнабић само одраз њеног личног мишљења или он, пак, рефлектује и став извршне гране власти у целини која је најпозванија да спроводи и штити оно што је записано у законима ове земље, у њеном највишем правном акту, Уставу и у (још увек важећој и обавезујућој) Резолуцији 1244, који не предвиђају никакве „правно обавезујуће споразуме и нормализацију односа“ већ сви редом дефинишу Косово и Метохију као саставни и неотуђиви део територије Србије? Уколико се изјава Ане Брнабић не поклапа са већинским расположењем у редовима Владе и Народне Скупштине Републике Србије онда је неопходно да се поменуте две државне институције (као и шеф државе) не само јасно изјасне и ограде од оваквог става већ и да позову премијерку Србије на политичку одговорност.

2.) Да ли је став Ане Брнабић назнака промене званичне државне политике која је (до сада истрајавала) на позицији да нема признавања једностране сецесије, па чак ни по цену (не)уласка у ЕУ? Да ли овакав став подразумева да је за Београд по питању решавања статуса КиМ прихватљив и „компромис“ који то није, односно назнака да се државно руководство спрема за потпуну капитулацију?

3.) И напослетку, да ли је овакав став можда резултат учешћа Ане Брнабић на састанку злогласне групе „Билдерберг“ у италијанском градићу Торино, где је (имајући у виду досадашњи антисрпски наратив функционисања ове „владе у сенци“), Србији по свој вероватноћи предочено да се од ње очекује још веће полтронство и дефинитивно прихватање евроатлантског диктата, а Ани Брнабић наложене јасне инструкције како и у ком смеру треба у наредним месецима да делује Влада Србије по питању јужне покрајине?

У свакој одговорној и озбиљној земљи, у држави која не пати од синдрома „ограниченог суверенитета“, у земљи која своју слободу и свој суверенитет није спремна да прода за положај пуког западног протектората њени највиши званичници не би никада давали изјаве које нарушавају уставни поредак, отворено противрече државним и националним интересима и грубо игноришу вољу огромне већине њених грађана. У таквим земљама провокативне поруке сепаратиста редовно наилазе на одлучну реакцију државних власти, на најоштрије осуде комплетног државног врха и бивају третиране као оно што оне заиста и јесу – претња миру и стабилности државе. Оне нипошто не наилазе на својеврсно одобравање од стране највиших представника власти, њима се не супротставља помоћу изјава које таквим претњама излазе у сусрет или чак изјавама које пружају легитимитет њиховој сецесионистичкој природи.

Док побуњеничка власт у Приштини све више удара у великоалбанске бубњеве, док званичници ЕУ спремају нови пакет притисака и услова са циљем да измене постојећи формат бриселских преговора на штету Београда и убрзају процес заокруживања косовске „независности“, док Вашингтон и НАТО ужурбано раде на формирању тзв. оружаних снага Косова“ из српске престонице, из Немањине 11 стижу нам поруке које више приличе окупаторима и узурпаторима српске територије и имовине на КиМ него званичним представницима државе Србије.

Посматрајући питање КиМ у светлу све већих геополитичких промена на глобалној позорници постаје просто несхватљиво и незамисливо (а понајвише од свега изузетно штетно) да се једна држава попут Србије, којој те промене вишеструко иду наруку, у изјавама својих појединих државних функционера сврстава у табор оних који већ деценијама неуморно раде на отимању њене државне територије и легализацији сецесије. Да ли знају да тиме шаљу опасан сигнал да су као државни званичници спремни да формализују одступање од (досадашњег неупитног и недвосмисленог) преговарачког принципа да је КиМ део Србије што би водило само ка једном – трајном (и неопозивом) губитку територијалног и државног права над јужном покрајином?!

Госпођо Брнабић, можда је за Вас Косово престало да буде део Србије, можда сте Ви лично и спремни да ратним злочинцима омогућите столицу у УН и да их својим (промишљеним или непромишљеним, али свакако по српске интересе крајње опасним и контрапродуктивним) изјавама додатно охрабрите на њиховом путу даљег територијалног распарчавања Србије. Али спремност на труле компромисе, полтронство и подаништво нису политичке категорије које су својствене српској држави и слободарском српском народу.

За српски народ Косово никада неће престати да буде део јединствене и недељиве државне матице, а природа Ваше функције налаже Вам дужност да увек и свуда следите вољу грађана. Она, а не утицај страног фактора је једини императив којем смете, можете и морате да се повинујете.

За српски народ историјска истина је само једна и она гласи: „Косово је било, јесте и остаје део Србије!“

Тагови: Данијел Игрец