ГЕНЕРАЛ МИТАР КОВАЧ: Српски народ није исто што и део истрошених политичара из ужег језгра Београда, из „круга двојке“

САД и УК преко НАТО пакта и ЕУ деценијама чине све да доврше окупацију Косова и Метохије и да лажну државу Косово учлане у УН, уз пристанак власти Србије. Остатак обогаљене Србије намеравају да „на силу“ укључе у НАТО пакт и елиминишу било какво присуство и утицај Русије. На делу су претње даљом дезинтеграцијом територије и отварања нових кризних жаришта.

Према последњим истраживањима 84% народа у Србији је против учлањена Р. Србије у НАТО пакт. Водећи политички и војни стратези на Западу, пре свега у САД, не желе да се помире са том чињеницом јер им се то не уклапа у стратешки концепт даљег наступа према Русији.

Запад је планирао да уложи још већа финансијска средства у медијску пропаганду, рад невладиних организација, политичких странака и појединаца који су спремни да популаришу НАТО пакт и зависност судбине народа и државе од односа према Алијанси. То се доводи у контекст стратегије „штапа и шаргарепе“. Народу се индиректно прети могућим новим насиљем НАТО пакта према Србији и Р. Српској уколико остану доследни свом актуелном ставу.

Будућност европских интеграција Србије све више се индиректно условљава потребом интеграција у НАТО пакт. У том смислу потребан је „обавезујући споразум са Приштином“ и дистанцирање од Р. Српске, уз подршку ревизији Дејтонског споразума.

У смислу нове стратегије наступа НАТО пакта према Србији јесте и припрема „сто српских интелектуалаца“, јавних личности, универзитетских професора и лобиста који се спремају за полутајну конференцију на Фрушкој гори на јесен ове године, где ће се расправљати о новим приступима, како да се НАТО на нов начин приближи грађанима Србије и поред очигледног зла и последица које је управо нанела та организација српском народу.

Стратези у НАТО пакту и политичари водећих држава Алијансе не могу да разумеју, како се тај српски народ више деценија опире а окружен је чланицама НАТО пакта? Црна Гора је на пречац и мимо воље народа увучена у НАТО пакт анационалном и монтенегринском политиком и насиљем Мила Ђукановића, уз подршку дела албанског и муслиманског народа. У БЈР Македонији уз ненародни режим и притисак великоалбанских тежњи убрзава се процес хитног укључења те полувазалне државе у НАТО пакт. Противљење Р. Српске укључивању БиХ у НАТО пакт на Западу сматрају као препреку коју је потребно хитно елиминисати. Након диригованих промена у Македонији, БиХ и лажној држави Косово, Србија би дошла на ред да то прихвати или да се суочи са новим сценаријима растакања државе и српског националног бића. Да ли се срца и душе народа у Србији могу купити на такав начин?

Српски народ, руковођен идејом слободе, правде, независности, војне неутралности не жели да постане део агресивне војнополиичке организације, која угрожава друге народе и државе и која чини све да још дубље подели Европу и гурне европске народе у крвави рат коме се не зна крај и обим последица по будућа поколења.

На срећу, све више је у Европи политичара, странака, невладиних организација, јавних угледних личности и држава који виде куда води сукобљавање које су наметнуле САД и УК. Два светска рата су до те мере унесрећила Европу да би јој било какав нови рат угрозио будућност и опстанак. Иако је најразвијенији континент на свету, убрзо би Европа постала опустошена, разорена и враћена у прошлост, без наде за просперитет и срећу потомства. ЕУ и европски народи, уколико не уоче да се гурају у сукобе мимо своје воље, сносиће одговорност за последице пред будућим генерацијама.

Поједине европске државе су све више свесне несреће која им се припрема и нису спремне да учествују у болесним освајачким пројектима дела администрације и неформалних центара моћи у САД и УК, које злоупотребљавају ЕУ и НАТО пакт. У већини европских држава на власт се медијском пропагандом и лобирањем доводе појединци који нису израз воље народа, нити су политички изворни представници. У суштини, они опонашају реалну власт а делују по налозима и смерницама из англосаксонских центара моћи и администрације. Немачка, Шпанија, Италија и Грчка су све више свесне потребе реформе ЕУ по мерилима потребе европских народа а не по мерилима Вашингтона. ЕУ има једино шансу да преживи ако се истргне испод смртног загрљаја Америке, укине сулуду линију поделе и сукобљености према Руској Федерацији. Слободна сарадња народа и држава на евроазијском простору и очување мира јесу услови општег прогреса, развоја међународне заједнице и очувања мира у мултиполарном свету.

Америка и УК говоре о просперитету и будућности ЕУ а у суштини чине све да је милитаризују и доведу у стање кризе и перманентног рата, говорећи о „руској претњи“, као да је Војска Руске Федерације дошла на границе САД и УК. Све је то срамна пропаганда, која заједно са санкцијама према Русији креира амбијент кризе и будућег рата.

НАТО у Србији стално у медијима пропагира некакве нове вредности, које обичан народ одавно препознаје као лажи лоше и неспособне машинерије, која троши огромне новце пореских обвезника.

У редовима НАТО лобиста никако да превлада реалност да су погрешили у прошлости, да те грешке нису исправили него се заносе мишљењем да народ „кратко памти“. Међутим, српски народ кроз историју је стекао осећај да ћути кад не може да мења свет око себе а то не значи да подржава окупацију и насиље које нам је НАТО пакт причинио и које спроводи према другим народима.

НАТО у Србији није елементарно надокнадио штете и ублажио последице својих недела из 1999. године према цивилном становништву. И после агресије, примењују се суптилне методе одсецања националне територије и злоупотребе природних ресурса. НАТО више и не скрива да се понаша као силник који мисли да се мора из страха поштовати. Српски народ никада није подносио силника и насиље и спреман је да то јавно каже. Онај ко познаје душу српског народа то треба да зна.

Српски народ није исто што и део истрошених политичара из ужег језгра Београда, из „круга двојке“, који су спремни зарад личног бољег живота да продају све, народ и веру и душу и да се ставе у службу странаца. У Србији народ такве препозна а онда их неповратно баци на ђубриште историје. Њихова реч нема тежину иако их стално „гурају“ да гостују на прозападним и владиним медијима да тумаче народу „шта му је боље и шта му је чинити“.

Ти прозападни лобисти, политичари и јавне личности упорно понављају једне те исте флоскуле, попут некакве истрошене мантре. Стално се говори о „западним и евроатлантским вредностима“, при чему то масовно понављање на моменте звучи као карикирање и јефтина пропаганда, која је постала огољела лаж. НАТО пакту би било боље да га не промовишу такви политичари и такве јавне личности, које су одрођене од свог народа. Народ им више не верује.

Фраза да су Србији врата НАТО-а отворена, али да Алијанса поштује српски став о војној неутралности је само декларативна, јер НАТО истински жели да у себе увуче и Србију и Републику Српску, као што је урађено са Црном Гором и као што ће се вероватно ускоро десити са Македонијом. Иза сцене у политичким контактима водеће земље НАТО чине све да стварају услове за промену и преиспитивање војне неутралности у Србији.

Велики проблем НАТО јесте у томе што не познају душу српског народа, мисле да са њим могу да манипулишу и да га обликују преко изјава, говора и деловања проданих скоројевића.

Алтернативна страегија НАТО пакта јесте у насилној смени власти у Србији и довођења режима који је спреман да испуни све услове, по сличном моделу као што је учињено у Македонији, па и у Јерменији.

У НАТО пакту знају да су омражена организација у Црној Гори, Македонији и Р. Српској, па због тога их и не занима реферндум нити „демократија“.[1]

Српски народ покушава да очува исконске традиционалне вредности и да се одупре насиљу НАТО пакта, пре свега САД и УК, али без јаче подршке Кине, Русије, Немачке и ЕУ, тешко ће се без значајнијих последица одупрети том притиску.

Република Српска је изложена различиим садржајима хибридног ратовања, које спроводе поједине државе Запада и исламског света, у времену када се приближавају избори. То се остварује кроз деловање на политичком, економском, финансијском и међународном плану. Народ већ јасно препознаје садржаје „обојене револуције“, у коју су пласирана велика финансијска средства. Злоупотребом младих и егзистенцијалних проблема у Р. Српској се настоје промовисати нове снаге које ће у име „бољег живота“ пристати да умањују надлежности Р. Српске и злоупотребе резултате отаџбинског рата. Међутим, већина странака на власти и део опозиције нису спремни да урушавају националне интересе Р. Српске и препознају стратегијске намере муслиманских странака да се изграђује унитарна БиХ, која у својој суштини угрожава национална права и слободе Срба и Хрвата.

На тај начин и председник Додик тумачи своје место и улогу у заједничким органима на нивоу БиХ, уколико добије поверење грађана: „Идем у Сарајево да ојачам снагу Републике Српске и у мојим ставовима неће бити никаквих калкулација. Све што будем радио биће руковођено интересима РС и српског народа. Одлазак у Сарајево не значи никакву промену моје политике“, рекао је Додик за „Политику“. Подсетивши да у Уставу БиХ пише да је она састављена од два ентитета и три конститутивна народа, Додик каже да Босна која покушава да се надреди Бањалуци никада неће успети, те да ће се све време борити против тога.

„Међународни фактор скрнави начин одлучивања, на то ће морати да забораве. Разуме се, не доводим у питање сарадњу с владама, државама и амбасадорима, али у новом филму неће гледати да ће да одлучују у име било кога“, рекао је Додик… Он сматра да за БиХ нема важнијег питања него да се „ослободи протектората“ и додаје да су сви предлози и радње Канцеларије Високог представника били уперени против српског националног интереса у БиХ.“

Поредећи проблем дуплих стандарда и односа тзв. западне међународне заједнице према Р. Српској и лажној држави Косово, председник Додик је изјавио: „Они отму Косово од Србије, нас усмере у неуспешну БиХ и онда причају како нема промене границе. Наравно, то треба препусти историји и времену, у овом тренутку делује да нема промене. И не тражим да се границе насилно мењају, већ кроз договор између народа. И констелација односа ће се мењати, свет није исти као пре десет година, видећемо шта ће бити за наредних десет“.[2]

У Македонији, после обојене револуције у режији Запада, на сцени је сукоб са већинском вољом народа. Око 60.000 Македонаца протестовало је против владавине вазала америчке амбасаде Зорана Заева и „апокалиптичних потеза” његове владе, као и против промене имена земље.

Лидер ВМРО-ДПМНЕ Христијан Мицкоски рекао је да је протест „почетак краја” режима Заева и затражио да се превремени парламентарни избори одрже у марту или априлу идуће године, а да дотле земљу води техничка влада.

“ВМРО-ДПМНЕ неће подржати промену Устава да би се установила промена уставног имена. Врло смо јасни око тога”, рекао је Мицкоски на скупу.

У наставку је нагласио: „Ово су историјски тренуци за нашу отаџбину. Тренуци у којима су потребне снага, одговорност и одлучност. Ово је време треће генерације која је учила од прве и расла са другом. Ова генерација стоји усправно пред изазовима са којима се суочава Македонија. Хајде да покажемо колика је наша снага. Хајде да покажемо колико волимо Македонију. Хајде да јасно и гласно кажемо да се чаша препунила и да овако више не може и не сме”.[3]

Регион западног Балкана јесте и остаће у жижи интересовања политичких, обавештајних, медијских и војних кругова у НАТО пакту и ЕУ све док се тај простор не инструментализује у функцији наставка похода САД и УК на Русију.