АЛЕКСАНДАР ВРАЊЕШ: Могу ли проћи једни избори без мијешања странаца?

„Шта нам спрема међународна заједница за октобар, питање је које се недељама анализира широм бањалучке чаршије. Критичари и неистомишљеници сваки њихов потез тумаче као могуће нападе на актуелну власт у Републици Српској, док они склонији њиховим политикама и играма у томе виде шансу за опозицију, не кријући разна очекивања“, пише пофесор Факултет политичких наука Универзитета у Бањалуци, Александар Врањеш у ауторском тексту за РТРС.

Текст објављујемо у цијелости:

Шта нам спрема међународна заједница за октобар, питање је које се недељама анализира широм бањалучке чаршије. Критичари и неистомишљеници сваки њихов потез тумаче као могуће нападе на актуелну власт у Републици Српској, док они склонији њиховим политикама и играма у томе виде шансу за опозицију, не кријући разна очекивања. Оно у чему су и једни и други сагласни – странци ових дана не сједе скрштених руку и видно су активни на два нивоа – формалноми неформалном. Кампању амбасадорице Кормак и шефа Делегације ЕУ у БиХ Вигемарка око Изборног закона, као и њихов литерарни урадак могли бисмо подвести под овај формални ниво, док се неформални дио може очитати из активности „штићеника“ и корисника разних америчких фондова.

Неколико ствари озбиљно мучи представнике међународне заједнице у БиХ. Према свим показатељима, СНСД ће на изборима остварити већи политички потенцијал него што је имао у посљедњих осам година. Свима њима је јасно да СНСД има историјску шансу да поново и још снажније успостави „вертикалу“ између институције Републике Српске и српских представника у Сарајеву, коју су политичари тзв. „Савеза за промјене“ прекинули уз објашњење да њих није делегирала Република Српска да јој морају полагати рачуне. Доказали су за ове четири године да њима само требају гласови из РС, а онда када су дошли у институције у Сарајеву постали су самостални и аутономни политички актери склони разним комбинацијама. И још би их наљутило када би добили критику да су дужни да прате политике из Републике Српске на нивоу БиХ. То ће се у октобру дефинитивно промијенити. Ако оствари снажну побједу на октобарским изборима, СНСД ће повратити капацитет институцијама Републике Српске без којих се неће моћи доносити одлуке на нивоу БиХ и то већ сад забрињава многе у Сарајеву.

Претпостављамо да је управо ова прогноза подстакла представнике међународне заједнице да траже варијанте како да се онемогући успостава наведене „вертикале“. Наредни период и они виде као важан, посебно када је ријеч о убрзању НАТО интеграција БиХ, па би им више одговарали они „кооперативнији“ представници из РС на свим нивоима. У том смислу можемо разумјети неуобичајено интензивну активност Кормакове и Вигемарка поводом измјена Изборног закона и њихов закључак у заједничком тексту да „сада није вријеме да се странке укопавају на својим позицијама којима се подрива напредак Босне и Херцеговине“. Да би ваљда онемогућили „укопавање“ и оно што они слободно (пр)оцјењују као „подривање“, смислили су да се Изборни закон промијени дословно преко ноћи, а под образложењем примјене Одлуке Уставног суда БиХ у случају Љубић. Било би интересантно чути одговор зашто овако нису били агилни прошле године и зашто су одлучили баш мјесец дана пред расписивање избора да надокнаде сву ранију пасивност по овом питању.

Не треба искључити могућност да представници међународне заједнице активно разрађују још могућих акција и интервенција које би примијенили у наредном периоду ако се „карте не би посложиле“ по њиховој вољи. Како није довољно осмислити неку интервенцију, него је неопходно обезбиједити и подршку, свједочи нам медијска припрема међународне јавности у претходна три мјесеца. Приче о паравојсци, Српској части, пушкама, руском утицају, бајкерима и осталим лажним вијестима у глобалним медијима, упорно се креирају посљедњих мјесеци путем оног неформалног нивоа којег предводе споменути „штићеници“ разних фондова, а које неке од њих Иван Ловреновић назива „демократским екстремистичким талибанима“. Овај и формални и неформални ниво активности међународне заједнице видљив је у медијима и јавним иступима појединаца, али нам и даље не даје одговор на питање – шта нам спрема међународна заједница за октобар.

Како не знамо шта се дешава у позадини, послужићемо се методом сценарија да бисмо скицирали потенцијални одговор на постављено питање. Метода сценарија представља конструкцију хипотетичких догађаја и ситуација у сврху сагледавања узрочно-посљедичних веза и процеса и може нам послужити да претпоставимо одговор на питање шта то „кува“ међународна заједница у БиХ. Да би смо сценарио што прецизније поставили, неопходно је да сагледамо „улазне податке“ којим располажемо.

Прво видљиво је да су глобални медији напрасно постали заинтересовани за дешавања из Републике Српске. Тако Гардијан, Вашингтон пост, Њујорк тајмс, Њузвик, Ројтерс, итд. већ три мјесеца објављују лажне вијести о наводним паравојним формацијама у Републици Српској, српском наоружавању, пријетњи од оружаних сукоба пред изборе, а све уз подршку Русије која ништа друго нема на памети него само петља по БиХ. Ако би неко озбиљно схватио све те текстове, стекао би утисак да се Путин свако јутро буди са питањем: Да ли смо коначно преузели БиХ и шта на то Реуф каже?

Иначе, није лоше примијетити да је Република Српска оволико простора у глобалним медијима посљедњи пут имала током деведесетих година прошлог вијека. Уз све небулозе које се објављују или чују по разним форумима посљедњих мјесеци, и те како се можемо запитати шта се крије иза свега тога и откуд толико интересовање западне јавности. Не можемо да не помислимо да у јеку антируске хистерије у западним медијима, конотативно повезивање Републике Српске и званичне Москве и прозивање Бањалуке „најзападнијим руским градом“, има сврху пропагандне припреме западне јавности на потенцијалне акције и интервенције. Свима је јасно да су горе назначени медији склони оваквим активностима. Сјетимо се оног познатог случај са непостојећим оружјем за масовно уништење у Ираку који је представљао ратну пропаганду и повод за напад на Ирак. Зато није пријатно кад такви медији тренирају на нама своје пропагандне технике, пласирајући лажне вијести глобалној јавности о Републици Српској и то константно већ три мјесеца. Уз то је очигледно да сва координација долази из Сарајева и то пред опште изборе, што нас додатно забрињава.

Неко би рекао да смо можда престроги према побројаним медијима и да су они своју лекцију о посљедицама манипулације научили на примјеру Ирака. Могуће је, али ипак интересантно је да се нико од тих ангажованих међународних новинара није запитао како то да су им једини извор за те бомабастичне лажне вијести само они Ловреновићеви „талибани“ и „штићеници“ разних фондација, а не нпр. ОХР, званична саопштења амбасада, Делегација ЕУ, стране обавјештајне агенције, НАТО и др. који се до данас нису званично изјаснили по овом питању. Слиједи да је за те глобалне и наводно професионалне медије довољно да вијест повуку са једног портала којег финансирају одређене политички обојене фондације и да нико од њихових новинара то не преиспита, затражи још једно мишљење или чује став друге стране. Из свега написаног логичан је закључак да постоји нека позадина, а за потребе нашег сценарија могли бисмо извући претпоставку да је можда циљ те негативне кампање и објављених лажних вијести да се Милораду Додику и још по којем функционеру Републике Српске уведу санкције, прије свега од стране Њемачке, а одмах затим и осталих држава ЕУ. Баш као што се ових дана протјерују руске дипломате, вјерујући на ријеч британским институцијама без предочених доказа, по истом моделу „слијепог повјерења“ требало би увести санкције и функционерима РС, а на основу тврдњи спорних новинара још спорнијих портала или минорних политичара које финансирају њихове супруге из оних разних фондова.

Како би онда на основу свих улазних података наш сценарио могао да изгледа? Наглашавамо да је ово хипотетичка ситуација заснована само на претпостакама и по којем доказу:

Међународна заједница незадовољна развојем ситуације и могућим исходом избора, али и отежаним НАТО интеграцијама БиХ у вријеме распламсавања новог „Хладног рата“ са Русијом, на формалном и неформалном нивоу припрема више варијанти како да дјелује у случају да на изборима побједе партије које по њиховим стандардима нису прихватљиве, првенствено СНСД. Једна варијанта укључује активности оног неформалног нивоа који се бави припремом међународне јавности за потенцијалне интервенције, али и заговарањем увођења санкција функционерима РС од стране земаља ЕУ. У случају да успију у обје намјере, санкције би биле повод да високи представник употријеби тзв. бонска овлашћења и да преко ЦИК-а забрани кандидатуре санкционисаним политичарима, а можда и учешће СНСД-а на изборима на свим нивоима, а све под штурим образложењем: опструкција у провођењу Дејтонског споразума (исто образложење је дато и поводом америчких санкција Додику).

Друга варијанта би била у случају да Њемачка и остале државе ЕУ одбију да уведу санкције, што би уједно отежало употребу тзв. бонских овлашћења, те подразумијева да се питање измјене Изборног закона искористи у сврху понишатавања или одлагања избора у октобру. У овој варијанти ако се изгласају измјене Изборног закона, манипулација би се радила посредством техничке опреме и софтвера за бројање гласова, што би омогућило фризирање резултата избора, тако да неке партије изненада добију више, а неке мање гласова. У случају да се та опрема не набави због комплексних тендерских процедура и избори спроведу мимо нових измјена Изборног закона, тиме би се дао аргумент за поништавање избора. Трећа варијанта је да ЦИК одложи изборе до момента када се сва опрема набави, инсталира, особље научи употреби, тј. најмање годину дана. Алтернатива овој варијанти је да не прођу измјене Изборног закона у Дому народа Парламентарне скупштине БиХ и да се избори одрже по постојећем закону. У том случају би се могла очекивати апелација пред Уставним судом БиХ који би могао наложити ЦИК-у да поништи изборе под образложењем да није имплементирана Одлука у случају Љубић.

Колико год овај сценарио могао бити неким читаоцима споран, категоришући га као „теорију завјере“, вјерујемо да је мало оних који би могли да тврде да је све ово у потпуности немогуће. Оно што се поставља као питање – како би у случају наведеног сценарија реаговала Република Српска?

Јасно је да би било која варијанта предочене у сценарију изазвала негативне реакције у Републици Српској. Наравно најоштрије би реаговалс власт у РС, али не би се могло искључити и манифестација незадовољства самих грађана. С друге стране, ако представници међународне заједнице рачунају на бојкот избора од стране нпр. СНСД-а у случају да се нека варијанта сценарија оствари, лако је закључити да до тога не би дошло. Странке тзв. СЗП-а би једва дочекале да СНСД бојкотује изборе и да онда са својим бирачима остваре довољну излазност и побједу јер Изборни закон БиХ нигдје не дефинише доњи праг излазности. Прије бисмо претпоставили да одговор Републике Српске на овај сценарио не би био у смислу „дешавања народа“ него би био на институционалном нивоу и могао би да изгледа сљедеће:

У случају да се оствари било која варијанта предложеног сценарија, Република Српска би могла дати потенцијално два одговора: 1) Организовала би се ванредна сједница НСРС гдје би већина донијела одлуку да се не примјењује Изборни закон БиХ на територији РС, те изгласала нови Изборни закон РС и тиме вратила овлашћења РИК-у као званичном тијелу задуженом за организовање избора у РС. На основу новог закона, РИК би организовао нове изборе на територији Републике Српске за све нивое власти. 2) Други потенцијални одговор би био мање комплексан, Влада Републике Српске би забранила коришћење јавних објеката за потребе одржавања избора, тако да би све школе, мјесне заједнице, домови култура и др. објекти тог дана били закључани. Избори се не би могли одржати у октобру, и као у „мостарском случају“ постојећа власт би остала у техничком мандату до успоставе услова за одржавање фер и поштених избора.

На крају, свима је јасно да би евентуални спољни потези који су описани у овом тексту у суштини били нерационални и крајње контрапродуктивни. Ако би се оствариле побројане претпоставке да представници међународне заједнице стварно спремају нешто слично написаном сценарију, онда бисмо могли да закључимо да страни фактор тиме изнуђује реакцију Републике Српске на описан начин. Потенцијални институционални одговор који би Република Српска била приморана да уради, у случају новог међународног интервенционизма, би задао тежак ударац БиХ. Н

аравно, међународној заједници не би било први пут да повлаче овакве потезе који су до сада само отежавали односе у БиХ, тако да се не бисмо кладили да се нешто од тога неће десити. Али овде је питање како ће се поставити представници сва три конститутивна народа у БиХ у случају оваквог сценарија? Одговор Републике Српске би био изнуђен и по аутоматизму РС би стала у одбрану свог Устава, институција, изворних дејтонских надлежности и самог суверенитета. Хрватима је већ данас јасно да им је политичка позиција све лошија и да посљедњи разговор у амбасади САД-а са бошњачким лидерима не наговјештава боље сутра. Коначно, питање је како ће се у свему томе поставити Бошњаци као најбројнији конститутивни народ и самим тим и најодговорнији за будућност БиХ? У случају горе наведеног сценарија, могући кратокорочни политички успјех био би на крају „Пирова побједа“.

Тагови: Александар Врањеш