ПИСМО АМЕРИЧКОМ СЕНАТОРУ, ИЛИ, КАКО САМ У МОСКВИ ПОТПАО ПОД „РУСКО ЗЛО“: А у чаробној ноћи падао је снег…

Ви о злу сенаторе, ја о љубави!

„Погнуте главе стајао сам ноћас пред куполама храма Христа Спаса, над Москвом је сипао снег, а мене је срце вукло ка тихом Дону! Само да легнем у степу, међу жуте, сасушене травке, у снег који се тек ухватио по земљи, да одоздо, на плавом небу гледам велике беле облаке како плове на југ. И да ми пахуље напуне очне капке, да останем тако, да сањам Григорија Мелехова и Аксињу Астахову и ону њихову чаробну олујну ноћ крај Дона…

Над Москвом је, у чарбној ноћи сипао снег. Велике беле пахуље преламале су се и хиљаде светала над крстовима храма Христа Спаса. Ни усудио се нисам да подигнем главу, да погледам горе, у златне куполе. Нигде на свету округлом човек није тако мали као под куполама и крстовима храма Христа Спаса, док над Москвом сипа снег. Стајао сам погнуте главе, ћутао и сањао… Сећао се једног октобарског дана, била је 1990. година, и Тројицко Сергејевска лавра, и падао је снег, и руских монаха како су ничице падали на земљу пред олтаром и остајали тако сатима, у недоглед понављајући молитве.

И, Господ услишио молитве, Русија се вратила себи! Јасно сам то ономад видео у Москви док сам стајао пред куполама храма Христа Спаса.

У чудесној московској ноћи под зидинама васкрсле светиње срце ми је у грудима тукло као лудо. Вукло ме да ничице паднем на земљу пред силом која је храм васкрсла из рушевина, пред силом која је васкрсла и Русију па сад стоје у свој својој величини, и храм и Русија… Велика је сила Господња.

У чудесној московској ноћи, на скоро празном Црвеном тргу, док је сипао снег, пред црквом Василија Блаженог, душа ми је вапила да поново види Бајкал. Бескрајне ољхонске степе иза Хужира и бескрајну плаву пучину и оно јутро када је на трен, у Малом мору, пукла магла над језером и изнад указало се небо. И, никад ми чаробније јутро није свануло и никад даље нисам видео док се изнад ширио „бескрајни плави круг и у њему звезда“. И, само још једном да закорачим у степу иза Кадиљне, да видим цветове подсњежника и калаколчика, и плаве фиалке и љубичастог первоцветника и тисучљетника како крајем кратког сибирског лета живе своје послење дане и полако окрећу своје главе ка својој мајчици сибирској земљи…

И, заиста, има ли ишта лепше на свету овом од чаробних купола и крстова цркве Василија Блаженог док у ноћи над њима сипа снег, има ли ишта лепше од чаробне тајге иза села Баљшое Голоусное на Бајкалу. И, није „сила, снага и чар сибирске тајге у дрвећу гигантских размера нити у гробној њеној тишини, већ у томе да само птице селице знају где је јој је почетак и крај“ записао је једном Чехов.

А где је „сила, снага и чар“ купола и крстова цркве Василија Блаженог? У чему је њихова лепота? И хоће ли ико икад на свету направити нешто тако лепо, нешто тако нестварно, несхватљиво? Колики треба да буде један народ, колика једна земља да роде таквог архитекту и таквог градитеља? Колико треба да буде велика, колико лепа једна земља да заслужи такву цркву? Колико је Бог велики кад такву лепоту спусти на Земљу? И, колико треба једном народу да пређе тај пут, од храма Христа Спаса до цркве Василија Блаженог, од места на коме види васкрс, славу и моћ Господњу, до другог, на коме види лепоту Господњу?

У чудесној московској ноћи, мој брат у вери Саша и ја, дуго смо ћутали под зидинама цркве Василија Блаженог. Свако са својим мислима и осећањима. А, шта рећи, шта рећи пред лепотом лица Божијег…

– Оче наш који си на небесима, да се свети име твоје, да дође царство твоје…

И заиста, колика је душа једног народа, кад сагради такав храм… И, може ли у један храм, у његове куполе и златне крстове да стане сва лепота, да стане сва духовност, сва историја, сва душа једног народа? Може ли, питао сам сам себе под куполама цркве Василија Блаженог, док је над Москвом сипао снег? Може, био сам уверен, уверенији него икада, него и једном раније.

И, дуго сам после, док се ближила зора, шетао празним улицама Москве. Стајао пред белим, као млеко белим, степеницама и стубовима Бољшог театра. И покушавао да схватим, колика мора да буде једна земља, колики један народ, кад роди толике великане и синове. И, колика је њена душа, и како је та душа неуништива, и како после сваког искушења васкрсне, још моћнија у свој својој лепоти.

Вукло ме је срце те чудесне московске ноћи, као да га је неко зграбио челичним менгелима у донску степу. Да легнем међу жуте, сасушене травке, да сањам велике беле облаке како плове на југ, и да ту останем дуго, да ми срце, једног дана, кад кренем на велики пут, буде пуно те лепоте и да она никад не изађе из мене.“

(Текст је настао новембра 2015. у Москви, вечерас ми се учинило да је прикладан одговор америчком сенатору Бену Кардину и његовом извештају о „деловању руског зла на Србе на Балкану“ који је јануара ове године представљен  сенаторима у Вашингтону.)

Тагови: Русија