Фото: pravoslavie.ru

УМЕСТО УВОДА

Ова беседа је прочитана на свечаној академији уприличеној 9. децембра 2017. у Чачку поводом стогодишњице доласка руских емиграната у Србију. У време кад серије попут „Сенки на Балкану“ те емигранте представљају као разбојнике, вреди се сетити истине.

Посвећено бескрајно драгом професору Андреју Тарасјеву, човеку који је за мене увек био оличење Русије

Даме и господо, поштовани скупе,

Пре сто година, Трећи  Рим, Русија, хришћанско царство, нашао се на удару сила које су желеле да православно хришћанство нестане као историјски делатна сила, и Москва је постала средиште Треће Интернационале. Избио је крвави грађански рат, који је, до 1922, однео шест милиона живота. Многи који нису желели да живе у совјетској утопији, која се касније улила у ГУЛАГ, кренули су, да сачувају голу душу, у избеглиштво широм Европе и света. Међу њима су били и они који су дошли у Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца, а нарочито међу Србе, који им, на челу са краљем Александром, никад нису заборавили жртву што су је поднели када су ушли у Први светски рат да би спасили Србију од, пуног крви и ужаса, германског продора на Исток. Срби нису заборавили ни Светог цара мученика Николаја, убијеног са читавом породицом од стране Лењинових крволока 1918, јер је Цар завојштио са Бечом и Берлином да би спасао своју православну браћу са Балкана. Његову жртву Владика Николај поредио је са жртвом Цара Лазара.

Досељавањем руских избеглица, Србија је добила много квалитетних људи. Треба истаћи да је у то време у Србији 50 % становништва старијег од 12 година било неписмено а да је међу избеглицама неписмених било само 3 %. Руски емигранти чинили су четвртину професора Београдског универзитета, док су на неким факултетима као што су Пољопривредни и Медицински, они чинили 50 % професорског кадра. Основали су интерну клинику Медицинског факултета. Својој новој домовини Руси су дали 12 академика Српске академије наука.Руски уметници су обновили балет и оперу Београдског народног позоришта. Међу њима треба поменути балерину Нину Кирсанову и Владимира Жедринског, сценографа.

Руске архитекте су осмислиле велики број јавних зграда, које постоје и данас: зграду поште у Таковској улици, зграду Владе Србије, Министарство иностраних послова, стари Генералштаб, пројекат Белог двора, патријаршије, Руски дом и цркву Свете Тројице за коју су значајне прилоге дали и србски званичници, међу којима се истицао Никола Пашић, стари русофил.

У Србији данас има мало потомака руских емиграната, око 2500. Разлози су како сеобе тако и природна асимилација са домаћим становништвом, тако да се многи од њих данас изјашњавају као Срби. Рецимо, Виктор Троицки је српски тенисер руског порекла. Његов деда је био чувени професор права на Универзитету у Суботици, Сергије Троицки, великим канонолог Православне Цркве.

ЦРКВЕНА РУСИЈА У СРБИЈИ

Међу масом  избеглица које су се, због успостављања новог поретка који ће Трећи Рим претворити у средиште Треће Интернационале, нашло се поприлично црквених делатника – свештенства, монаштва и архијереја. Архијерејски сабор Србске Православне Цркве је, 31. августа 1921, донео одлуку да прими под своју заштиту избегле руске епископе, и да им омогући самосталну јурисдикцију над руским свештенством и дијаспором у Краљевини СХС и Европи. У знак нарочите пажње и наклоности, архијерејима који су избегли пред црвеним терором уступљене су и просторије Патријарашког дворца у Сремским Карловцима.

Сабор заграничних архијереја, започет на Аранђеловдан 1921, створио је нову црквену организацију, на чијем челу се нашао Синод с митрополитом Антонијем ( Храповицким ).     До 1921. у Краљевину СХС пристигло је око 75 000 људи ( племства 15%, сељаштва и радника 20%, чак 65% интелектуалаца, који су, како смо већ рекли,много утицали на развој Краљевине између два светска рата). Штаб команданта белих, Врангела ( чији се гроб налази у руском храму Свете Тројице у Београду ), смештен је такође у Сремске Карловце. Сви ови људи, жртве трагичних историјских околности, али одани руски родољуби, нашли су се под духовним вођством Руске Заграничне Цркве. Она је у Краљевини имала осам црквених општина: у Београду, Земуну, Новом Саду, Панчеву, Великој Кикинди, Белој Цркви, Сарајеву и Загребу. Године 1924, по пројекту архитекте Сташевског, подигнут је већ поменути храм Свете Тројице на београдском Ташмајдану. У њој се обрела чудотворна икона Богородице Курско-Коренаје, заштитнице руског расејања, као и преко двеста руских војничких застава, од којих су неке биле још из доба Наполеонових ратова. Када је у Москви од стране комуниста срушена Иверска капела Мајке Божје, руски хришћани су 1931.  подигли Иверску капелу на свом делу Новог гробља у Београду ( то почивају посмртни остаци митрополита Антонија). Руски храм је подигнут у Белој Цркви, а у друга места су стизали свештеници који су обављали требе за своје парохијане, поучавајући их и духовно руководећи.

Руско монаштво је међу Србима нашло топло прибежиште. Многи манастири су, захваљујући приливу подвижника из Русије, били обновљени – попут манастира Петковице код Шапца, Миљкова код Свилајнца, Хопова на Фрушкој Гори ( у њему се  сместило сестринство Леснинског манастира, на челу са игуманијом Катарином, монахињом светога живота ). Руска духовност снажно је утицала и на обнову побожностги србског народа: јеромонах Амвросије (Курганов), ученик оптинских стараца и старешина Миљкова,био је духовник јеромонаха (касније епископа шангајског, западноеврског и санфранцисканског) Јована (Максимовића)- Светог Јована Шангајског, али и чувеног србског старца, архимандрита Тадеја (Штрбуловића),учитеља умно-срдачне молитве. Руски теолози били су присутни у животу СПЦ: у Битољској богословији је, поред Светог Јована Шангасјког, професор био архимандрит Кипријан (Керн), чувени литургичар; за време Другог светског рата, у Београду се нашао и свештеник Георгије Флоровски, који је у руској гимназији предавао веронауку. Руски теолог и свештеник, Теодор Титов, професор Богословског факултета СПЦ у Београду,сковао је и појам „светосавље“, за „православље србског стила и искуства“ ( Владика Николај ). Највећи србски богослови 20. века, Свети владика Николај и Преподобни отац Јустин, били су велики пријатељи руских православних епископа и хришћана.

СРБСКИ КРАЉ – ЗАШТИТНИК РУСА

Руска Загранична Црква, као и многобројне избеглице, били су под високим покровитељством краља Александра Првог Карађорђевића (иначе, питомца царског Пажевског корпуса и штићеника императора Николаја Другог Романова). Међу руским монархистима се, из надубљег поштовања према овом владару, чак покретало питање о његовој кандидатури за руски престо. Нарочиту љубав и пажњу према руској дијаспори и њеној црквеној орнаизцаији показивао је руски ђак, патријарх србски Варнава (страдао у антиконкордатској борби 1937. године).

Знајући за све то, Сазонов, министар спољних послова царске Русије у доба Првог светског рата, написао је Василију Штрандману, својевремено руском дипломати у Београду ( у доба кад је Аустро-Угарска објавила рат Србији 1914. ), а касније добровољцу србске војске на Солунском фронту, ађутанту краља Александра и предводнику руске дијаспоре у Србији:“У тренуцима нашег националног расула и страдања, ниједан народ, ниједан од наших бивших савезника, није нас подржао онако како су то учинили Срби. Обавеза сваког истинског руског човека – а у првом реду Ваша – јесте не само да памти све што зна него и да шириоко проноси глас о томе са каквим нам је братским осећањем љубави и захвалности српски народ пружио руку помоћи у годинама наших најтежих искушења и нечувених националних патњи“.То је био, између осталог, србски одговор на племенити чин цара Николаја Другог, који је у рат ушао да би заштитио малу сестринску земљу, православну Србију, и коме је регент Александар Карађорђевић крајем јула 1914. овако писао:“Тешка времена не могу да неојачају везе дубоке оданости којима је Србија повезана са Светом словенском Русијом, а сви Срби ће заувек сачувати осећања вечите захвалности за помоћ и заштиту Вашег Величанства“.

КРВ ПРОЛИВЕНА У КРАЉЕВУ

Срби и Руси су делили и добро и зло. Тако је 1941, у Краљеву, немачки окупатор поред Срба убијао и Русе. Стрељано је 59 православних Руса Краљевчана. Погубљено је, у име „Новог поретка“, 29 руских радника, четворица инжењера и техничара, четворица чиновника, 16 занатлија, петорица учитеља и средњошколских професора. Међу њима је било четири младића од 16 до 25 година, 26 људи у зрелом добу, између 36 и 45 година, као и 15 њих од 46 до 55 година. Нико од ових несрећника није био ухваћен са пушком у руци; сви су били мирни грађани, који су скромно живели и у зноју лица свога зарађивали хлеб… Али, били су криви јер су се, као Словени, нашли на путу Трећем Рајху и његовим освјачаким амбицијама. И то увек морамо памтити: крв Руса и Срба, браће у Христу, лила се због права да се живи слободно, без робовања туђину, ма како он моћан био и ма каквим маскама покривао своје право,освајачко лице. И томе би заједничком страдању свакако требало подићи, макар и најскромнији, споменик. Да се на заборави.

ЧАЧАК И РУСИ

Руси су стигли и међу Чачане. Гимназија у нашем граду имала је, између осталог, професоре са руских страна, међу којима су и: Александра Рудицина – француски језик; Кирил Свинарски – француски језик; Всеволод Судзиловски – цртање; Леонид Енвалд – хемија; Анатолије Красовски – латински језик и историја; Јосиф Сработник-физика; Бранислава Дектеровнаја Держанскаја- гимнастика).

Величина је био професор латинског, Ђорђе Ковбаско. Године 1939, по потреби службе, премештен је у Крагујевац. Ту га је затекао рат. Када су Немци, октобра 1941, повели крагујевачке гимназијалце на стрељање у Шумарице, с њима је био и професор Ковбаско. Љубомир Радивојевић Шаја о томе пише:“Немци су му, као коректном емигранту, понудили да уђе у њихов ауто, што је он одбио и наљутио немачког официра, који га је песницом ударио по глави и разбио му цвикере“. Ковбаско је изабрао часну смрт, не желећи да га Немци „спасавају“, а да стрељају младиће којима је био учитељ.

Познати режисер Младомир – Пуриша Ђорђевић, родом из Чачка, описао је Ковбаска кога је запамтио као гимназијски ђак:“А школа је била толико сурова да је било забрањено гледање филмова и играње фудбала. Ја сам играо у подмлатку Борца, а један професор је био у управном одбору. Следећи пут кад је дошао у разред, а био је емигрант, Рус, Ђорђе Ковбаско, виче: „Младомир!“ и запише ме! А био је члан управе Борца! Латински нам је предавао. Како уђе у учионицу, виче: „Ђорђевић Младомир, једињица!“ Обали ме преко лета! Знате шта је значило учити преко лета, кад постоје река, пливање и све то… Међутим, захваљујући том латинском, касније, кад сам први пут ишао у Италију, ја сам почео да говорим италијански – сместа! Видиш, тај Ђорђе Ковбаско! То је једна фрапантна историја. Ми ђаци смо смишљали шта да радимо: „/…/ убићемо га!“ И он добије премештај у Крагујевац. 1941. године, Немци воде ђаке на стрељање, а он као емигрант може да се извади… Не, он оде са ђацима и буде стрељан. Тај професор кога смо ми мрзели! Фантастична историја! Од тога сам сто пута хтео да направим филм и никад нисам могао. Кажу: „Не може. Емигрант!““     Међу ђацима Гимназије у Чачку био је омиљен и професор Балковој : строг, правичан, са смислом за хумор. Звали су га Баџа. О њему Љубомир Радивојевић Шаја пише: “Уживао је у природи, као и сви Руси. У млађим данима препешачио је скоро целу околину Чачка. /…/ Професор је волео да чита руске класике и вредна дела српске и светске литературе. Омиљени песник био му је Пушкин. Наш познати филмски режисер Пуриша Ђорђевић је рекао:“Професор Балковој предавао је математику као да рецитује стихове Пушкина“. Волео је класичну музику, оперу и руске народне песме“.

Наравно, не заборављамо ни Мишу Боровског. Године 1945, нашао се у Чачку, где је, у Гимназији, добио место професора руског језика. Био је ожењен Рускињом Маријом, али нису имали деце. Зато је бринуо о ђацима као о својој деци. А ђаци као ђаци – умели су да праве несташлуке. Једном, кад су му убрали ретку црну ружу коју је узгајио у својој башти, он је, пред ученицима, плакао – али не због руже, него због онога ко се усудио да је убере. Професор Радивојевић га се сећа и као свог разредног и као каснијег колеге: “Као да је у мене усадио ону широку руску душу и обично смо на другарским вечерима седели заједно, певали руске песме и заједно плакали.“

Даме и господо, поштовани скупе,

Ово су светле и свете чињенице које се не могу и не смеју заборавити. И данас, кад многи покушавају да нам узми сећање, оне стоје као непомериви стубови нашег идентитета. Зато, и увек зато, живело србско – руско братство, братство по православој вери и словенској крви, братство по мучеништву и по спремности за жртву у борби за слободу и достојанство човека.