ДРАГАНА ТРИФКОВИЋ: Наставак америчког прекрајања Балкана

Вучић је изјавио да је задовољан предложеном платформом Атлантског савета и да би било добро када би се то преточило у реалну политику САД. Међутим то није све што САД припремају за Балкан. За наредни период планирано је успостављање још јаче контроле над медијима и формирање „Медијског центра за борбу против руских дезинформација“ у Србији. Овај Центар ће се пре свега бавити дезинформисањем јавности, вођењем анти-руске пропаганде и усмеравањем јавности ка САД, ЕУ и НАТО. Поред тога, САД ће се усредсредити и на додатно слабљење стратешке позиције Србије на Балкану.

После кратког предаха који је био условљен реконфигурисањем америчке администрације након победе Доналда Трампа на председничким изборима, агресивна спољна политика САД добија новe импулсе. Иако су неки политичари на Балкану (наивно) очекивали да ће се спољно-политички курс САД променити, сада можемо да се уверимо да је то била потпуно погрешна процена. САД настављају већ давно зацртаним смерницама уз примену агресивних механизама. У претходним деценијама, након завршетка Хладног рата, САД су заједно са водећим земљама ЕУ исцртавале нове границе на Балкану и креирале „реалност“ правећи слику о ратним дешавањима према сопственим потребама. Русија је након распада СССР-а и унутрашњих неприлика са којима се суочавала, била онемогућена да озбиљно утиче на светска дешавања. Међутим, сада су се ствари промениле, и то САД условљава да убрзају своје кораке.

САД губе утицај на међународној сцени

Русија је за последњих десет година успела да се стабилизује и ојача у сваком сегменту, и поред многобројних претњи које су западне земље директно креирале. Повратила је међународни углед и постала незаобилазни фактор у решавању криза, што се јасно може видети на Блиском Истоку. Руководство Руске Федерације је показало висок ниво стрпљења и мудрости у решавању бројних проблема са којима је суочено. Ипак, Русија још увек нема важну улогу на Балкану и утицај који би могао да се супротстави америчким тежњама. Политика САД на Балкану је супротстављена националним и државним интересима Србије, али се она спроводи због тога што су политичке елите, али и многи чиновници, директно контролисани од стране Запада. У свим државним структурама и институцијама Србије, раде људи који су школовани и обучавани на Западу и који према Западу имају специфичан и некритички однос, базиран на узајамним интересима. У том смислу, чак и када се промене политичке елите, остаје иста администрација, односно чврста спрега појединаца који раде у различитим институцијама и који су спремни да остварују своје циљеве независно од политичког курса државе. То је спрега која поред медија и безебедносних структура „корективно“ делује на политичко руководство. Са овим проблемом се суочавају чак и САД данас, а за опис тог проблема користи се термин „deep state“. Осим проблема на унутрашњем плану, САД се суочавају са много озбиљним изазовима на међународном плану, због све већег јачања Русије и Кине, а затим и других земаља које нису подређене Вашингтону. Такав развој догађаја доводи до тога да чак и стратешки партнери САД као што је Саудијска Арабија на Блиском Истоку, или партнери из НАТО као што је Турска, желе да редефинишу своје односе са Вашингтоном, односно Москвом. Иако је руски утицај на Балкану, на који нас стално упозоравају западни медији и званичници, минималан, западне земље убрзавају своје активности, управо због опасности да би Русија могла да прошири свој утицај. Са америчке тачке гледишта, опасност по Балкан не представља искључиво јачање Русије на међународном плану, већ и чињеница да су Срби изразито про-руски настројени, а такође и револтирани дугогодишњим односом западних сила. Због тога, иако је Запад уложио вишегодишњи труд да преобликује и уреди Балкан по сопственим потребама, овај труд може у садашњим и будућим околностима врло лако да буде неутрализован.

Медијске манипулације

Србија је под јаким евроатлантским утицајем и на „безалтернативном“ путу у ЕУ. Ова безалтернативност није неминовна, већ је прихваћена као таква од стране политичких елита, као предуслов доласка на власт. Слобода, демократија и људска права су вредности које нам се нуде као општеприхваћена норма ЕУ, која се у пракси може сагледавати кроз тоталитарне моделе. „Слобода“ постоји и њено постојање се не може доводити у питање. У складу са таквом поставком, демократско изражавање мишљења и воље није неопходно. Напротив. Сваки дијалог друштва и анализирање позитивних и негативних страна приступања ЕУ, изричито су непожељни. Европске интеграције се спроводе у атмосфери страха и под константним политичким уценама од стране Брисела, које политичке елите у Србији прихватају и испуњавају, бојећи се за сопствене позиције. Србији се стално нуде услови које мора да испуни, а по испуњавању већ преузетих , долазе нови услови на ред. Напредак Србије на европском путу оцењује се према политичким потребама Брисела у зависности од тога да ли је у датом моменту потребно да похвале или критикују власти, а реално стање је вишеструко горе у поређењу са некадашњим једнопартијским системом. Садашња „слобода медија“и „независно судство“ су на нивоу који је незамислив за многе диктатуре и неуређена друштва. Медији се могу поделити на оне који су под директном контролом Запада или под директном контролом власти. Независни медији су потпуно маргинализовани, функционишу са минималним ресурсима и присутни су само у форми интернет портала или интернет радио-телевизије. Западу је потребна контрола над медијима у Србији како би деловао на јавно мњење у Србији у складу са сопственим интересима, док је режиму контрола неопходна како би манипулисао чињеницама зарад опстанка на власти. Запад користи медије за дезинформисање јавности у Србији о светским дешавањима, за улепшавање слике о ЕУ, за спровођење анти-руске пропаганде и за „преумњавање“ и „преваспитавање“ људи. Режим користи медије за улепшавање слике о резултатима сопствене политике и за манипулисање пре свега сопственог бирачког тела, које је већински про-руски настројено. Државно руководство Србије званично пропагира војну неутралност и истиче да води избалансирану спољну политику. Међутим, такве тврдње су далеко од реалности. Садашња власт је од 2012. године унапредила војну сарадњу са НАТО и подигла је на највећи могући ниво тако да је чланство Србије у НАТО остало неиспуњена формалност која онемогућава Србију да има било каква потраживања. С друге стране НАТО остварује сва права која су им потребна. Србија је усмерена на војно-техничку сарадњу са западним силама, САД и европским чланицама НАТО, а такође учествује и у борбеним мисијама ЕУ што аутоматски значи да није „неутрална“. Сарадња са Русијом је на неупоредиво нижем нивоу, али се та сарадња медијски промовише, док се сарадња са САД и НАТО не промовише, чиме се стиче погрешан утисак. И поред свега, за Запад није више прихватљив ни минималан ниво сарадње Србије са Русијом, као ни медијско манипулисање про-руским осећањима.

Поруке Србији из САД

Недавно је приликом посете Србији амерички чиновник пренео врло јасну поруку. Заменик помоћника државног секретара САД Хојт Брајан Ји је на српском језику у Београду рекао: „Не можете седети на две столице.“ Он је у свом обраћању појаснио да земља која жели да постане члан ЕУ, мора да пошаље јасну поруку, а не да балансира између две стране. Такође је напоменуо и да САД не разумеју зашто би особље Српско-руског хуманитарног центра требало да добије дипломатски имунитет. Ставове које је изрекао у Београду, амерички званичник је поновио пре пар дана у интервјуу који је дао америчкој телевизији Н1, истичући да је то званични став Вашингтона. Иако такви ставови представљају директно мешање у унутрашња питања Србије, амерички званичник истиче да свака земља има право да се стратешки определи. Остаје нејасно којим механизмом Србија може да се определи? Да ли земљу опредељују политичке елите које контролише Запад или демократија подразумева и право на референдум на ком би се народ изјаснио да ли жели да приступи ЕУ под јасно дефинисаним условима? Услов Србије за приступање ЕУ је признавање нелегалне сепаратистичке творевине, односно одрицање од дела своје територије. Овај процес је доведен до краја и од садашњег режима се очекује да потпише свеобухватни мировни споразум са Приштином којим би Србија легализовала отимање Косова и обавезала се да неће онемогућивати овој територији да на међународном нивоу функционише као држава. По свим показатељима, садашња власт се унапред обавезала на такав корак. Осим признавања Косова, европске интеграције обавезују Србију да усклади своју спољну и безбедносну политику са ЕУ, што подразумева раскидање Уговора о слободној трговини са Русијом, затварање Српско-руског хуманитарног центра и увођење санкција Русији. Због тога европске интеграције Србије сада добијају толику подршку од стране САД, иако је процес проширења ЕУ заустављен и Србија нема шансе да приступи овој заједници пре 2025. године. Узимајући у обзир садашње стање ЕУ, нереално је очекивати било какву перспективу у тој заједници, која не успева да се избори са многобројним проблемима. На нерешену економску кризу се надовезала мигрантска криза уз коју се погоршала безбедносна ситуација у ЕУ. Након изласка Велике Британије из ЕУ, сада је на ред дошао талас сепаратизма у земљама чланицама, а у пракси се показало да не постоји јединствена политика ЕУ по многим питањима. У таквој ситуацији неразумљиво је да било која држава жели да прихвати проблеме са којима се ЕУ суочава, и то још по цену наношења озбиљне штете државним и националним интересима, што се Србији нуди. Чак и да такву сулуду понуду Србија прихвати, то опет није гарант да ће ЕУ опстати у садашњој форми и да ће Србија моћи да оствари било који добитак. Поставља се питање због чега би Србија прихватала крајње штетне услове који се пред њу постављају како би остала на путу интеграција за који се не зна ни када ни како ће се завршити. Ипак, из онога што нам је саопштено из Вашингтона, јасно је да ће уследити додатни притисци у циљу заокруживања косовске „независности“ и раскидања веза између Србије и Русије.

Одвраћање Русије са Балкана

Одвраћање Русије са Балкана ће постати приоритет америчке политике на Балкану због тога што ширење руског утицаја може да доведе у питање сав досадашњи противправни улог америчке политике. То се најпре односи на Србију, као земљу у којој је народ већински усмерен ка Русији. Други разлог је тај што ће се резултат овог подухвата рефлектовати и на остале земље у региону у којима живе Срби. Без обзира на установљени анти-руски курс у ЦГ или БЈРМ, без преусмеравања Србије на исти, не може да се постигне циљ, а за САД је то – Русија ван Балкана. Оваква политика наравно није ексклузивна само за наше подручје, већ САД представљају озбиљну препреку развоју сарадње између ЕУ и Русије. Оне гомилају војску на границама Русије, у југоисточној Европи и на Балтику, и подстичу анти-руску хистерију, плашећи Европу Русијом. За САД то представља једини начин задржавања важне улоге у овом делу света, а за све остале представља озбиљан проблем и опасност. Али да се вратимо на Балкан. На недавно одржаној конференцији Атлантског савета предочена је „нова америчка стратегија за Балкан“ из које се такође види да САД намеравају да појачају своје присуство на Балкану. Кључне ствари које САД намеравају да предузму су убрзавање европских интеграција преосталих земаља Балкана и појачавање војног присуства, пре свега у бази Бондстил. У извештају се такође предлаже „историјско помирење САД и Србије“ и то једино под условом да се Србија значајно дистанцира од Русије. Наравно историјско помирење с америчке тачке гледишта не подразумева враћање окупираних територија и плаћање огромне материјалне штете начињене у агресији на Србију. Историјско помирење подразумева мирење Србије са наметнутом улогом вечитог губитника који се диви сопственом тиранину и то онда када је најслабији. Председник Србије Александар Вучић је изјавио да је задовољан предложеном платформом Атлантског савета и да би било добро када би се то преточило у реалну политику САД. Међутим то није све што САД припремају за Балкан. За наредни период планирано је успостављање још јаче контроле над медијима и формирање „Медијског центра за борбу против руских дезинформација“ у Србији. Овај Центар ће се пре свега бавити дезинформисањем јавности, вођењем анти-руске пропаганде и усмеравањем јавности ка САД, ЕУ и НАТО. Према писању „Новости“: „на овом пројекту су ангажовани и НАТО сектор за јавну дипломатију из Брисела и НАТО Канцеларија за везу у Београду, а важну улогу има и Сајмон Фицгибон, аташе за одбрану у Амбасади Велике Британије у Београду. Финансирање пројекта, ићи ће преко Атлантског савета, Немачког Маршаловог фонда, Националне задужбине за демократију (NED) која је један од главних финансијера такозваног невладиног сектора у Србији, као и преко Америчке (војне) команде за Европу (USEUCOM)“. Поред тога, САД ће се усредсредити и на додатно слабљење стратешке позиције Србије на Балкану, управљајући кризама и конфликтима у региону. Поред албанског фактора односно пројекта „Велике Албаније“ вршиће додатне притиске подстрекивањем власти у БиХ да преиспитају „српски кривицу“ у начињеном „геноциду“, али и преко новоизабраног руководства БЈРМ које ће активно подржавати све америчке иницијативе на Балкану. За сваки случај, Балкан је недавно уцртан као потенцијална зона сукоба на карти коју је креирао Амерички центар за превентивну акцију. Ако имамо у виду да су САД креирале такву ситуацију на Балкану да потенцијални сукоби стално постоје и да Америка увек има механизме да их покрене, онда то и није превелико изненађење. Више треба да послужи као опомена.

Србија без стратегије и капацитета

Непостојање озбиљне државне стратегије Србије и аматеризам српских политичара ће доћи до све већег изражаја у околностима које се намећу. У унутрашњој политици је могуће манипулисати јавношћу и садашња власт на челу са Александром Вучићем је показала до сада невиђено умеће манипулације. Међутим, у међународној политици је сваки покушај таквог вођења политике, посебно према великим силама, у старту осуђен на пропаст. Таква политика доводи до губитка поверења и поштовања на међународној сцени и до деградације опште позиције државе. Јасно је да је садашња декларативна политика „балансирања и војне неутралности“ постала неодржива и да се од Србије очекује да се определи. Притом се евроатлантско опредељење власти и политичких елита, узима као већ јасно дефинисан став. С обзиром на то да су садашње власти пре доласка на функцију јасно дефинисале своје односе са Западом, оне нису у позицији да одлучују већ да спроводе туђе одлуке, а у западној демократији се не подразумева да народ може да утиче на било какве стратешке одлуке. Чак и ако је неки вид демократије пожељан у САД, то не значи да је он доступан другим земљама. И ту се круг затвара. Србија треба да призна Косово потписивањем свеобухватног мировног споразума са Приштином, да избрише Косово из Устава, да раскине своје односе са Русијом (Трговински договор, Српско-руски хуманитарни центар и др.), да уведе санкције Русији чиме ће заслужити помирење са САД и да убрза интеграције како би јој остало времена за чекање пред вратима ЕУ. Чак и да садашња власт спроведе све те самоубилачке кораке, ни то јој не би осигурало безбрижан останак на власти, јер после услова увек долазе нови услови, а постоје још многа питања која би могла да се реше у туђу корист, од Дејтонског споразума, до положаја мањина, Рашке области и сл. С друге стране, да би се неко супротставио америчким тежњама, уценама и лошим намерама, морао би да поседује и знање и умеће, али што је још важније, да не буде искомпромитован ни по једном основу. У том смислу, Србија (односно српско руководство) нема никаквог капацитета за супротстављање америчким тежњама. Посебно ако имамо у виду пређашње догађаје у БЈРМ, где се САД кроз борбу против криминала и корупције обрачунавају и са бившим партнерима који нису имали превише разумевања око напуштања власти. Интересантно је и да нове опозиционе снаге у Србији, које би волеле да преузму (политичку) улогу садашњих власти, управо инсистирају на неопходности борбе против криминала и корупције.

За садашњу власт прекидање односа са Русијом не представља стратешки проблем, пре свега због недостатка одговорности, већ представља лични проблем којим би онемогућили себи да имају било какву одступницу. И то је једина срећна околност у садашњим условима. Међутим неизвесно је какву одлуку ће донети, због тога што им околности ни у једном случају не иду на руку.

Уколико се Србија реши да жртвује односе са Русијом, то ће јој дугорочно онемогућити да поврати свој суверенитет и да очува територијални интегритет. Тиме би Србија ушла у нову деструктивну фазу, којом би довела у питање и положај Срба у другим државама региона, али и опстанак Србије у крајњој линији. Већ сада многи Вучићеви независни аналитичари појашњавају да је Русија далеко и да Русија заправо нема озбиљне намере са Србијом, чиме јавност припремају на могућ раскид односа са Русијом. С друге стране, такав корак би сносио велике последице по владајуће структуре јер је њихово гласачко тело про-руски опредељено, и то би довело до губитка подршке у јавности а затим и до губитка власти. С друге стране, уколико власт не буде желела да раскине везе са Русијом, и супротстави се таквим тежњама Американаца, борба против криминала и корупције ће постати приоритет за демократизацију Србије на путу ка ЕУ. То за садашње власти представља најгори могући сценарио одласка са власти.

У сваком случају ће се наредних месеци решавати питања која ће имати велику важност за будућност ове државе, а јавност у Србији, у највећој мери, нема могућност да сагледа озбиљност ситуације у којој се налазимо и да увиди реалне проблеме са којима се суочавамо. Неизвесно је каква ће решења бити донета и који „стицај околности“ ће пресудно одлучити о нашој судбини.

Добра ствар је да САД не иде остваривање зацртаних планова, што се види на примеру Блиског истока и да даљи кораци које предузимају на Балкану могу да имају краткорочни ефекат. Промене на међународној сцени су незаустављиве, а најпре ће промене односа снага на Блиском истоку имати свој утицај и на Балкан. Лоша ствар је што не користимо текуће промене за побољшање сопствених позиција, већ смо неми посматрачи који чекају да лични интереси владајућих „елита“, донесу најзначајније пресуде.

Ауторка је директорица Центра за геостратешке студије