НИКОЛА ВРЗИЋ: Мало сутра?

Америка жели да се историјски помири са Србијом тако што ће је трајно окупирати. Да ли ће Александар Вучић поступити као Војислав Коштуница, или као Борис Тадић?

Америчка амбасада у Београду нарочито се потрудила овог уторка у вечерњим сатима да (покуша да) умири овдашњу јавност, свега неколико сати пошто је у јавности објављен извештај Атлантског савета из Вашингтона под насловом „Балкан напред: Нова стратегија САД за регион“. Атлантски савет је, објаснила је америчка амбасада, само једна од „академских и истраживачких институција у САД“ које „свакодневно учествују у јавним расправама о спољнополитичким питањима и то је важан део демократског процеса. Расправе и дебате о идејама помажу јавности и креаторима политике да боље схвате важна питања са којима се суочавамо ми и свет, али те академске и истраживачке институције немају формалну“ – важна реч – „улогу у креирању званичне америчке политике“.

Атлантски савет

Тачно је све ово што је саопштила америчка амбасада. Али је то, истовремено, само део истине, на шта већ указује и успутна напомена на коју смо указали, да Атлантски савет нема формалну улогу у креирању званичне америчке политике. Он заиста и нема формалну улогу, али то не значи да је нема уопште. Напротив.

Тако да ћемо, пре него што се удубимо у анализу њихове препоруке америчким званичницима, размотрити колику тежину има та препорука. Тежина је, одмах то да кажемо, поприлична, заправо толика да са изузетно високим степеном сигурности можемо да најавимо да ће препоруке Атлантског савета веома ускоро почети да се спроводе у дело, а неке су већ и почеле.

О тежини Атлантског савета, и његовој органској повезаности с доносиоцима одлука у Вашингтону, сасвим уверљиво сведочи његов састав. Одакле кренути с набрајањем и доказивањем? С места председника Атлантског савета Џејмс Џонс је 2009. постао саветник за националну безбедност председника САД, Џонса је у Атлантском савету наследио Чак Хејгел, који је с те функције постао амерички министар одбране, Сузан Рајс је из Атлантског савета такође отишла на место саветника за националну безбедност председника САД, четири године после Џонса; међу директорима Атлантског савета су и некадашњи национални саветник за безбедност Хенри Кисинџер, Весли Кларк, врховни заповедник НАТО снага у Европи када су нас бомбардовали, и његов колега Џејмс Ставридис који је ту функцију заузео десетак година касније, а ту је и злогласна Викторија Нуланд, помоћница америчког државног секретара која је режирала кијевски Мајдан; међу почасним су директорима Атлантског савета бивши државни секретари САД Мадлен Олбрајт, Колин Пауел и Кондолиза Рајс, секретари одбране Роберт Гејтс и Вилијам Пери, бивши начелник Генералштаба америчке војске Мајкл Мален, бивши директори ЦИА Дејвид Петреус и Леон Панета и бивши директор ЦИА и НСА Мајкл Хејден…

Додајмо овом импресивном списку – ако списак злочинаца може да импресионира – и да из сличног миљеа долази и коаутор извештаја о коме говоримо, извршни потпредседник Атлантског савета Дејмон Вилсон. Он је своју каријеру започео у Стејт департменту, у Одељењу за европска и безбедносна питања, био је заменик директора Приватне канцеларије генералног секретара НАТО-а, директор за питања Централне, Источне и Северне Европе у Националном савету за безбедност, специјални саветник председника САД и виши директор за европске послове у Националном савету за безбедност који је „имао водећу улогу у развоју и координисању напора Владе САД у сарадњи са Европом о питању глобалних изазова. Руководио је међуагенцијском сарадњом у вези са НАТО-ом, Европском унијом, Грузијом, Украјином, Балканом, евроазијском енергетском безбедношћу и Турском“…

Коначно, и сам Вилсон ових дана рече, у интервјуу „Гласу Америке“, да је извештај Атлантског савета „резултат више од годину дана рада, укључујући и сарадњу са кампањама током избора и са администрацијом током транзиције и прве године мандата председника Трампа. О овом питању смо водили разговоре и на Капитол хилу (амерички Конгрес), са агенцијама овде и потпредседниковим тимом у оквиру припрема за његову посету региону“.

Што све заједно значи да нам нема друге него да закључимо да нам се, представљеним извештајем о новој америчкој стратегији за Балкан, обратило само срце таме, односно безбедносно-спољнополитичког естаблишмента Сједињених Америчких Држава.

Нова-стара стратегија

Па, како ће изгледати нова америчка стратегија на Балкану? Углавном површни српски медији у први план су истакли прокламовану америчку жељу за историјским помирењем са Србијом. Атлантски савет заиста говори о „историјском зближавању са Србијом“, па и о „историјској ревитализацији америчко-српског савезништва“, али немамо права да будемо наивни и да поверујемо у ову дијаболичну, орвелијанску злоупотребу речи и њиховог значења. Зато што је помирење о коме говори Атлантски савет као помирење са силоватељем коме опраштамо што нас је силовао, молимо га да настави да нас силује што он и чини јер баш то и хоће, а ми успут још и терамо оне који би да нас помилују уместо да нас силују. Другим речима, понуђено помирење искључиво је засновано на нашој капитулацији и на пристанку на окупацију, дакле, на потпуном потчињавању америчком интересу. И по томе нова америчка стратегија заправо уопште и није нова, а новост у читавој овој причи представља само најављено појачавање америчке агресије у наметању сопственог интереса.

Укупни циљ нове-старе америчке стратегије за Балкан, ове „одлучне америчке стратегије за остварење коначног циља“, јесте, сажео је Дејмон Вилсон „Гласу Америке“, „да се оствари визија о томе да ће Балкан постати део Европе и трансатлантске заједнице“ и да се „регион интегрише у институције трансатлантске заједнице“, што је иначе шифра за НАТО.

„Западни Балкан је требало да буде решен проблем… Рецепт је био једноставан: читав регион био би стављен на пут ка чланству у НАТО и у ЕУ“, стоји у извештају, потврђујући наше тумачење њихове шифре. Међутим, „како су Сједињене Државе и Европа фокусирани на унутрашње проблеме, Русија и друге земље преобликују геополитичку слику широм региона… Иако регион и даље у начелу чезне да приступи Западу (и његовим институцијама), коначни исход више се не сме узети здраво за готово… Пошто су избори у Немачкој окончани“ – иако заправо још нису – „Европска унија сада ће покушати да реши своје многобројне структуралне проблеме, али отвореним остаје питање политичке воље за пријем нових чланица, чак и ако успе да се препороди.“ И зато, стоји у извештају, „нарочито Сједињене Државе могу и морају да играју кључну улогу“.

Краће речено, да Русија не би проширила свој утицај на Балкану, уз неефикасну Европску унију, наступио је тренутак за америчку офанзиву; узгред буди речено, да нам се овај тренутак ближи, управо из ових разлога, на страницама „Печата“ упозоравамо већ више две године.

Офанзива у тачкама

Како ће изгледати ова америчка офанзива? Неколико је кључних тачака. Под један, „успостављање сталног војног присуства САД у Југоисточној Европи“. Више се чак и не крије о чему је заправо реч, освежавајућа промена иначе: „Најава тог присуства (…) утврдила би дугорочну способност Сједињених Држава да утичу на развој догађаја.“ Слично ће и Дејмон Вилсон, који „Гласу Америке“ каже да је реч о поруци региону „да је присуство наших безбедносних снага трајно и да није повезано само са КФОР-ом већ и са промовисањем америчког утицаја… Да јачамо наше присуство у Југоисточној Европи, као што смо то урадили у њеном североисточном делу. То је и сигнал другим великим силама, које су можда активне у региону“. Ова најава сталног америчког војног присуства, стоји даље у извештају, „требало би да буде координирана тако што би Приштина, Подгорица и Скопље експлицитно поздравили америчку помоћ“. ,,У оперативном смислу“, додаје се, „садашња база америчких војника под командом КФОР-а на Косову – база Бондстил – требало би да се претвори у прву сталну војну базу Сједињених Држава у Југоисточној Европи“.

Друга тачка стратегије односи се на „историјско зближавање са Србијом“, која наравно долази уз цену, а цена је да се Србија „значајно дистанцира од Русије“. „Ово није тривијални заокрет за српско руководство“, признаје Атлантски савет, „али то није нешто око чега би Сједињене Државе и ЕУ могли да праве компромис“.

И трећа битна тачка стратегије јесте „поновно успостављање репутације Сједињених Држава као поштеног посредника“ тако што ће преговори Београда и Приштине бити доведени до краја „коначним договором током следеће године“, а уз то ће и Скопље и Атина бити притиснути да се договоре око имена Македоније, наравно, како би и Македонија постала чланица НАТО-а.

Све у свему, стално америчко војно присуство – назовимо га правим именом: окупација – српско признање независности Косова и окретање леђа Русији. То је америчка понуда Србији, на томе треба да буде засновано наше историјско помирење.

Бриселски дијалог и Кондолиза Рајс

Неке делове стратегије Атлантског савета званични Вашингтон је, како изгледа, већ почео да спроводи. Прошле недеље, наиме, указали смо на сукоб ЕУ шефице дипломатије Федерике Могерини и косовског премијера Рамуша Харадинаја, и проценили да кроз Харадинајево инсистирање на укључивању САД у бриселски дијалог проговара сам Вашингтон. Сад отворено о томе говори и Дејмон Вилсон из Атлантског савета: „Залажемо се (…) да будемо истински посредник у постизању стварног напретка на политичком фронту када је реч о дијалогу Београда и Приштине… Постоји стварна шанса за америчку дипломатију да, уз европску, помогне да ствари крену у правом смеру и да уклони неке локалне препреке… Требало би да имамо своју улогу и помогнемо да се дијалог доведе до конструктивног завршетка… Америчка дипломатија требало би, заједно са Европском унијом, да предводи неке од тих напора, а не да буде у позадини…“ С тим у вези, иначе, шеф српске дипломатије Ивица Дачић рекао је ових дана, није то непознат податак, да су „представници САД увек били присутни током дијалога Београда и Приштине, али су били иза сцене“. Имајући то у виду, очигледно је да Вилсонове речи представљају израз намере да се САД укључе много директније него до сада.

Управо је из ове намере, чини се, проистекла и могућност да за специјалног америчког изасланика буде именована важна личност као што је Кондолиза Рајс, саветник за националну безбедност, потом и државни секретар у два мандата Џорџа Буша Млађег, а уз све то и једна од почасних председница Атлантског савета. О овој могућности, укључивања Рајсове, најпре је известио „Спутњик“, потом и „Блиц“. Саму идеју је, међутим, још почетком септембра у јавност лансирао још један сарадник Атлантског савета и бивши функционер Стејт департмента, извесни Дејвид Филипс кога смо већ спомињали на овим страницама. „Нови формат (дијалога Београда и Приштине) могао би да подстакне преговоре… С обзиром на њено опште искуство и рад на Балкану, Кондолиза Рајс била би идеална на позицији специјалног представника САД“, записао је Филипс у „Вашингтон тајмсу“ 4. септембра. „Све се своди на српско признање независности Косова… Глобалисти у Трамповој администрацији могу да постигну спољнополитички успех тако што ће се ангажовати у дијалогу Косова и Србије. Споразум између Косова и Србије стабилизовао би стратешки важан део Европе, реафирмисао важност трансатлантске сарадње, и подвукао незаменљивост дипломатске улоге Вашингтона.“

Европска унија за сада се опире америчком захтеву за директнијим укључивањем у бриселски дијалог, али иако нам то у овом тренутку даје извесног простора за дисање, што је наравно добро, не треба се озбиљно кладити на европску отпорност на америчке притиске. С друге стране, буде ли се Кондолиза Рајс, или неко њеног калибра, заиста озбиљније умешао у наше преговарање с Приштином – сувишно је и спомињати да Србија на то не сме да пристане осим у случају истовременог укључивања Русије и Кине – буде ли дакле дошло до тога, са нашом сагласношћу или без ње, биће то знак да је тренутак одлуке заиста стигао и да Американци очекују конкретан резултат какав им је по вољи, јер иначе онако битну фигуру не би ни уводили у игру. А да се све ово ближи, не говори само Атлантски савет који говори о завршетку преговора током идуће године већ и податак да је на сталну позицију на Балкану, за америчког амбасадора у Скопљу, управо именован Брајан Хојт Ји, доскорашњи заменик помоћника америчког државног секретара, што је кадровско решење које конкретизује најаве појачаног америчког ангажовања на овим просторима.

Александар Вучић и одговор Србије

Какав ће бити одговор Србије, то јест Александра Вучића, будући да је читав Атлантски савет потпуно свестан шта о свему мисли Србија, а свестан је јер у извештају цитира истраживања јавног мњења која показују да би „само 8 одсто прихватило коначно решење које укључује српско признање независности Косова“, те да „80 одсто Срба каже да би требало прекинути приступање ЕУ ако би признање косовске независности било предуслов за улазак“. „За способног (лукавог) политичара“, наводи Атлантски савет размишљајући како ће изгледати Вучићев одговор, „овакве статистике пружају прилику за бесконачно маневрисање. Александар Вучић је управо таква врста политичара. Он се уздигао на власт лукаво обећавајући својим бирачима и успешан пут у Европску унију и прихватљиво решење за питање Косова. У међувремену, у иностранству, Вучић је непрестано тражио стрпљење од међународне заједнице, наговештавајући да ће напослетку бити у могућности да убеди своје гласаче да прихвате независност Косова… Многи на Западу виде га као јединог политичара у Србији који би могао да ’оде у Кину’ о питању Косова (ова фраза, референца на одлазак Ричарда Никсона у Кину 1972, односи се на способност политичара тобоже несумњиве репутације да начини контроверзан потез који не би могао нико ко нема такву, несумњиву, репутацију – прим. аут.). Отвореним остаје питање да ли Вучић заиста намерава то да учини. Откако је постао председник, он је снажније него раније сугерисао, и јавно и приватно, да би договор о Косову могао да буде близу… Како би историјска ревитализација америчко-српског савезништва успела, важно је да Вучић буде притиснут снажно, али без захтева за понижавајућим повлачењем. Сједињене Државе треба да буду сигурне да ће, суочен с тешким избором између слабе подршке Русије и стварне понуде приближавања Западу, он направити прави избор“.

Слично ће и Дејмон Вилсон за „Глас Америке“: „Постоји велика шанса за Србију, под Вучићевим лидерством, и Сједињене Државе, под овом администрацијом, да покушају да доведу до историјског помирења две земље… И под тренутним лидерством у Београду, постоји шанса да помогнемо да се приведу крају разговори са Приштином, да се унесе одређени осећај сигурности у тај однос, али и осећај неминовности у погледу будућности Србије… То су тешке одлуке за председника Вучића и Владу Србије, али они су јасно показали заинтересованост и вољу.“

Иако очигледно обеспокојавајуће, ово је ипак (само?) мишљење Атлантског савета и Дејмона Вилсона које и не мора да буде тачно, све и ако Вучићеве симпатије према капитулантском косметском предлогу Владана Кутлешића, о чему смо писали прошле недеље, упућују на супротан закључак.

Томе се пак може супротставити овонедељно резолутно Дачићево уверавање да од договора с Приштином, који би подразумевао улазак Косова у Уједињене нација а то ће се наћи на столу пре захтева за формалним признањем, нема ништа: „Док смо ми пријатељи са Русијом, која може да стави вето, они никада не могу да постану чланица УН… Они кажу, имамо трајно решење, ми смо добили независност. Кажу, добићемо столицу у УН. Да се народски изразим, мало сутра ће добити.“

Коштуница или Тадић?

А опет, неће коначна одлука бити Дачићева, него Вучићева. И мораће, сва је прилика, да је донесе ускоро, што значи да ћемо се ускоро вратити десетак година уназад.

Србија је, наиме, већ била у овој ситуацији 2007, када су нас суочили с наредбом да потпишемо Ахтисаријев план о надгледаној независности Косова. Влада Војислава Коштунице је ту наредбу одбила, као што је познато, па су зато архитекте косовске независности и морале да прибегну кршењу међународног права и једностраном проглашењу независности Косова, коју не могу да легализују без пристанка Србије.

Своје одбијање независности Косова, захваљујући коме ће у српску историју и бити уписан као државник који је интересе своје земље и народа ставио изнад личних, Војислав Коштуница је платио сопственом политичком судбином. Велики губитак за српску политику, али мала цена за одбрану земље.

Овај нам пример говори да се и Александар Вучић данас налази пред истоветним избором, између државе и себе, јер нећемо сви него ће само он страдати ако се супротстави Американцима. При чему је велико питање да ли ће уопште, поступи ли као Коштуница, а не као Борис Тадић који је приљежно радио на легализацији косовске независности колико год је смео, од прихватања Еулекса до измештања дијалога у Брисел, велико је дакле питање да ли ће, поступи ли као Коштуница и не мора ништа више од тога, Вучић уопште платити цену коју је платио Коштуница.

Крај Запада

Постоје макар три разлога за то. Под један, Коштуница је био мањински партнер у влади која је већински била жута, то јест склона издаји, док је Вучићева већина апсолутна, приде нема никога ко би могао кредибилно да га угрози са жутих позиција, и поврх свега тога је расположење народа онакво како је лепо описано у анкетама које је споменуо Атлантски савет.

Под два, Запад је данас у далеко слабијој позицији него што је био пре десет година, опхрван сопственим проблемима којима се крај не назире већ само даље продубљивање тих проблема. У њих је, наиме, сад запала чак и Немачка, а „Вашингтон пост“ ових дана у редакцијском коментару наводи да је то последње што је Западу у овом тренутку потребно.

И под три, истовремено, наше савезнице Русија и Кина данас су неупоредиво снажније и приправније за сучељавање са Западом него што су биле пре деценије.

Овде ћемо застати да бисмо накратко указали на још један извештај Атлантског савета, „Опције Запада у мултиполарном свету“, у коме сам Запад признаје своје опадање и тиме нам пружа све разлоге да не поступимо по препорукама из извештаја „Балкан напред: Нова стратегија САД за регион“.

„Поновно стварање поретка под вођством Запада све више се чини немогућим… Могућност повратка на статус кво анте премоћи Запада је изузетно невероватна“, признаје Атлантски савет, констатујући да је Русија дефинитивно раскинула с постхладноратовским поретком 2014. а Кина 2016. године, да се две земље све више зближавају, и да ће „јачање евроазијског блока нагласити прелазак геополитичке моћи са Запада на Исток… Центар светске економске активности померао се ка западу вековима, формирајући основу за успон Запада. Од 2000. је тај центар поново почео да се помера на исток. Као што је успон Запада у 18. веку довео остатак света под његову власт, тако и заокрет ка истоку не може а да не изазове монументалне геополитичке последице“.

Додајмо и да се ове последице све очигледније исказују, а један од најновијих исказа који се и нас директно тиче био је и интервју који је порталу „Еурактив“ ових дана дао руски амбасадор при ЕУ Владимир Чижов. Преносимо интегрално кључни део. Каже Чижов: „Очекују нас експертске консултације (с ЕУ) о низу питања, од борбе против трговине дроге до ЕУ проширења…“ „Еурактив“: „… проширење ЕУ?“ Чижов: „Да, заједно с радном групом за Западни Балкан. То иде заједно.“ „Еурактив“: „То је нешто ново? Русија се сада пита о проширењима ЕУ?“ Чижов: „Наравно, ми смо заинтересовани… Желимо да се осигурамо да, шта год те земље радиле с ЕУ – било то приступање, или асоцијација, или шта год – да то неће угрозити наше традиционалне односе. Узмите Србију за пример. Још један јасан случај, неко из Америке одлази тамо да их подучи како да приступе Европској унији. Чак се ни људима овде (у Бриселу) то баш не допада.“

Ове Чижовљеве речи, тумачимо ли их исправно, показују да нас Русија неће тако лако препустити Американцима, то јест да ћемо моћи да рачунамо на озбиљну руску помоћ, а Сиријом су доказали да се на њихову озбиљну помоћ може рачунати ако одлучимо да се супротставимо новој америчкој стратегији за Западни Балкан. И зато ће нарочито важна бити предстојећа Вучићева посета Москви, у коју српски председник у децембру одлази на позив свог руског колеге Владимира Путина.

Тек, све ово што смо изложили – од парламентарне већине којом Вучић располаже, преко расположења народа до расположења Русије и Кине и нерасположења Запада – све то говори да би, суочен с некаквим новим Ахтисаријевим планом у облику Кондолизе Рајс и старим америчким уценама, Александар Вучић морао да поступи као што је поступио Војислав Коштуница. Поступи ли пак као што би поступио Борис Тадић, упркос свим разлозима за супротно, Вучићев ће пад за толико бити дубљи.