НЕНАД КЕЦМАНОВИЋ: Хелићева, Педи, Волфганг и Мектић на истом задатку

Британски Дом лордова, Маршалов фонд за Европу, министарство унутрашњих послова БиХ и др. нови су актери који су се у посљедњих десетак дана, као по договору, окомили на демократски изабрану власт у Републици Српској и њеног предсједника, и то при крају мандата, пише Ненад Кецмановић за Фонд Стратешке Културе.

Откуд ти нови, поред толиких старих, и откуд сви одједном?

Први разлог је што је предсједник САД недавно смањио буџетска средства предвиђена за Западни Балкан и натјерао Европљане да преузму трошкове “да Руси не заузму геополитички упражњен простор“. Бизнисмен Доналд Трамп, уз помоћ ефикасног Хојта Јиа, сломио је отпор македонског народа и предсједника Иванова и послије убрзаног формалног укључења у америчку војнополитичку организацију НАТО, премијеру Заеву слиједи куповина америчког оружја коју су Милови Црногорци већ наручили на рате.

Сада је на Бриселу да отвори свој отанчао „буђелар“ и покаже своју меку моћ која, за почетак, подразумијева и неке исплате из претприступних фондова.

Истина, њемачке банке су на спасавању грчке економије зарадиле милијарду и по, па терет трошкова, без компензације, углавном пада на источноевропске придошлице у ЕУ. На Западном Балкану, пред вратима ЕУ још ће се начекати и Србија и Монте Негро, па и Македонија, док Албанија и, поготово, БиХ могу да уђу само преко дебеле геополитичке везе, попут својевремено Бугарске и Румуније. Ван НАТО-а, сем „стратешки неутралне Србије“ и веће половине БиХ која једва чека да уђе, остала је само још Република Српска, која хоће да слиједи неутралност матице, али неће ништа без непосредног изјашњења народа на референдуму, иако је исход унапријед познат.

Под протекторатом који избјегава антидејтонска „бонска овлашћења“ и „свој посао“ препушта компромитованом и по саставу иностраном Уставном суду БиХ, невелика али самосвјесна Република Српска, предвођена непослушним предсједником, у хладноратовским очима САД и ЕУ дјелује непредвидива, те, с обзиром на подршку Русије, и опасна. А из искуства знамо на које све начине они то рјешавају.

Други разлог је што је и годину дана до парламентарних и предсједничких избора исход, такође, свима унапријед познат. Иако не треба занемарити да је владајућа коалиција током минуле три године у изузетно тешким условима остварила политичку и економску стабилност, готово сигуран успјех прије свега дугује опозицији. Као „други ниво власти“ у заједничкој Парламентарној скупштини и Савјету министара у Сарајеву и у коалицији са СДА, српски посланици и министри дјеловали су као ударна песница Бакира Изетбеговића и тзв. међународне заједнице против РС. Изборна база је то драстично казнила фијаском СДС-а на прошлогодишњим локалним изборима и руководство је рационално реаговало оставкама и кадровским обновом у врху.

Међутим, док су патриотски заокрет препустили насљедницима на челу странке, њени најутицајнији људи не само што су остали на старим министарским и посланичким функцијама у Сарајеву него су и наставили по старом. Свјежи резултати истраживања агенције ИПСОС показују да би да се предстојећи општи избори данас одрже, и сам СНСД освојио 37 одсто гласова (са ДНС-ом и СПС-ом преко 50 одсто), наспрам СДС-а са 14 одсто. Зато је у политичким кулоарима као једина неизвјесност послије јесени 2018. преостало нагађање да ли ће Додик отићи у Предсједништво БиХ или још једном бити премијер РС, односно да ли ће Младена Иванића, који се у међувремену вјешто дистанцирао од СДС-а, успјети да побиједи још непознати кандидат СНСД-а (ДНС-а или СПРС-а).

У ситуацији када немају шта да изгубе, а испробали су све: од неколико циклуса општих и локалних избора, преко уличних протеста и напуштања сједница скупштине, до производње медијских афера о предсједниковим наводним малверзацијама („кила злата“, „задужења у Бобар банци“ и сл.) и опструкције кредитних линија за буџет Републике Српске – лидери СДС-а на мандатном боравку у Сарајеву кренули су у физичко блокирање рада Скупштине, које, такође, није дало резултат. И на томе сигурно неће стати.

Али, ко су чланови Горњег дома британског парламента сем што су лордови, односно ко су баш тих десетак који су се одједаред нашли позвани да се позабаве са БиХ? Неколико верзија медијских извјештаја не дају, наравно, тако цјеловиту слику као видео снимак расправе.

Ријеч је о групи времешне и углађене господе, супериорно циничне и политички коректне нарације, који су мало упућени у наше сложене не/прилике, али им не мањка неоколонијалне свијести да имају и право и обавезу да се петљају у туђе проблеме, које су добрим дијелом и изазвали.

Они су непрестано постављали неколико општих питања. Да ли би у БиХ могао поново да избије рат? Би ли то могло да запали читав Западни Балкан? У којој мјери су у БиХ присутни исламски терористи? Колика је пенетрација руског фактора у региону?

Какве су могућности британског ангажовања на том ЕУ простору с обзиром на брегзит? Све постаје јасно када се у кадру као главна „питалица“ појави баронеса Арминка (добро приудата босанска муслиманка и бошњачка лобисткиња, леди Хелић) и као главни „одговарач“ лорд Педи (Србима по злу познати арогантни в.п. Ешдаун).

Међу неколико дама, Армина је једина постављала конкретна, али тенденциозна питања, која су Педију набацивала лопте да објасни како је једино он рјешавао проблеме у Босни и како је са његовим одласком све стало. У току њиховог дугог, режираног дијалога из приче је, наравно, нестао исламски тероризам и у први план су избили Република Српска и Додик као реметилачки фактори у БиХ, које треба притиснути преко Србије.

Ми компаратив „као енглеска краљица“ погрешно узимамо за метафору „високог статуса без реалног утицаја“, па аналогно и аристократију за пуки анахронизам, али титула лорд, поред политичке, обично подразумијева и материјалну моћ, и још моћнију дискретну умреженост. Елем, не треба потцијењивати лордове, а ни Хелићку, јер је она гурала и британску резолуцију о геноциду, која би прошла у СБ УН да нам не би Руса. А хвалисави Педи чак је и бахато лагао, што све заслужује засебан шири коментар.

Ко пак стоји иза Маршаловог фонда? Аустријску филијалу ове моћне америчке НВО води, од Педија не мање арогантни, Волфганг Петрич, други од два в.п. који су Србима највише загорчали живот. Честим интервјуима сарајевском “Авазу“, наоружан искуством хабзбуршке анексије Босне, а према текућим потребама Запада, Петрич пласира потпуно произвољне оцјене о ситуацији на терену.

Тако кори Бакира што се толико зближио са Тајипом, очито зато што се Ердоган удаљио од САД и посвађао са Меркеловом, те са Путином полаже гасовод за руски природни енергент.

Затим тврди да иза притисака Загреба на Сарајево, на линији обнове Херцег-Босне, не стоји Беч односно Берлин, али ко да му повјерује у ту конструкцију. Најзад, Додику пријети да је Русија далеко и да Српску финансијски помаже мало, али не каже зашто га онда толико секира та бескорисна сарадња Додика са Путином. Иступи високих чиновника евроамеричких владиних и невладиних организација, попут ЕУ и Маршаловог фонда за Балкан, никада нису из њихове главе и зато и Петричев интервју заслужује шири засебан коментар.

Најзад, која персона се крије иза Министарства безбједности БиХ? Главом и брадом министар Драган Мектић, Србин из СДС-а. Оно што неке његове страначке колеге у Сарајеву раде дискретније, он за исте интересе – „међународне“ и бошњачке, ради без рукавица. Поред осталог, као да је знатно раније добио концепт Ешдаунове експертизе у Горњем дому, он је још прољетос покушао да забије клин између Српске, матице и матушке: „Додикови људи, преко руског сајта, руше Вучића“. Прошле недјеље је већ препоручио „македонски рецепт“ за Српску, што би ваљда практично значило да замјеник помоћника Хојт Ји натјера предсједника Додика да парламент и владу Републике Српске препусти СДС-у. Доказано спорних школских квалификација и очито ограничених спсобности, барем у борби против исламског тероризма, Мектић, како код таквих обично бива, има велике амбиције да буде кључна личност преврата у Републици Српској..

Како би сценариј рушења власти у Српској могао да изгледа? Руски експерт Андреј Фурсов тврди да су међу „глобалним господарима из сјене“ припадници старе британске аристократије утицајнији него Рокфелери и Ротшилди па би поменута група из Дома лордова дала почетни импулс.

Савјет за међународне односе САД, моћна НВО која кроји стратегију Стејт департмента, примио би лопту па би Тилерсон дао оперативне инструкције Хојту Јиу.

У међувремену би Тужилаштво БиХ, иначе још једна антидејтонска институција, прозвало предсједника Републике и предсједника Народне скупштине због одбијања Републике Српске да примијени одлуку Уставног суда БиХ – у коме такође мимо Дејтона коло воде три странца – о одузимању војне имовине ентитетима. На одбијање Додика и Чубриловића да се одазову, посјетио би их Хојт Ји да их убиједи да се закон мора поштовати, чак и ако је фалсификован и ако је против народа и на штету Републике.

Ако би „замјеник помоћника“ изашао необављеног посла, иза њега би ушао министар безбједности БиХ Мектић и челнике Српске спровео у Сарајево уз заштиту „случајних“ америчких сапутника из такође „случајно“ ојачаног обезбјеђања косооког функционера Стејт департмента. Тројно Предсједништво би прогласило ванредно стање на цијелој територији, које би контролисале обједињене Оружане снаге БиХ.

Русија би затражила хитан састанак СБ УН, а онда би почело натезање у које би, дакако, била укључена и Србија, као са Српском специјално везани међународни гарант Дејтона. Запад би, као услов нормализације ванредног стања, тражио да оде Додик, а да његову фунцију до скорих избора као в.д. покрива члан Предсједништва БиХ Иванић.

Успут би се провукло да оде и, такође непослушни, министар Лукач и да ентитетски ресор унутрашњих послова, ради боље координације са Сарајевом, привремено покрије Мектић.

А овај би опет одмах почео да ради на обједињавању ентитетских полиција, јер су се показале као главна препрека ревизији Дејтона, централизацији и унитаризацији БиХ.

Пошто су се најутицајнији кадрови у вођству СДС-а током партиципације у власти у Сарајеву ставили у службу јачег коалиционог партнера СДА, коме је стратешки циљ укидање Српске, те од опозиције власти у Република Српске забраздили до опозиције самој Републици Српској, реаговали су њени историјски оснивачи. Момчило Крајишник, Алекса Буха, Божидар Вучуревић, Радомир Лукић и др. основали су нову партију, под именом „Први СДС“, да би рехабилитовали изворна национална и патриотска начела ове партије.

Да не би било нејасно у којој партији данас виде отјеловљење тих начела, поздравну ријеч на оснивачкој скупштини одржала је премијерка Жељка Цвијановић. У називу опозиционе коалиције Савез за промјене, оно „промјене“ у посљедње три године је добило злослутно значење.

Да ли је на помолу шири предизборни фронт „Савез за одбрану Српске“ у коме би се заједно нашли њени оснивачи и бранитељи, против Хелићеве, Педија, Волфганга, Мектића и моћне интернационале која стоји иза њих?

Аутор: Ненад Кецмановић

Извор: Фонд Стратешке културе