ДАНИЈЕЛ ИГРЕЦ: Бриселска замка на европском путу Србије

У октобру 2017. навршиће се пуних 17 година откако је Србија приступила процесу стабилизације и придруживања, закорачивши тако на пут „просперитетних“ европских интеграција. Пут који је према речима тадашњих ДОС-овских „реформатора“ требао у експресно брзом року да нас одведе у „обећану земљу“, где теку мед и млеко и где паре падају са неба. У европску породицу „економског благостања и социјалног напретка“, породицу једнакости за све њене чланове, породицу која ће штитити наш суверенитет, наше границе и наш национални идентитет.

Данас од те, српској јавности толико пропагиране, идиличне слике Европске уније није остало ништа. Остало је само сећање на лаж. Голу другосрбијанску лаж са којом су прозападне политичке елите обмањивале народ како би га навукле на „европски пут“ самодеструкције и државно-националног суноврата.

Данас је Европска унија слика и прилика једног пропалог политичког концепта. Она је пример у атлантистичкој кухињи осмишљеног пројекта који је послужио за подјармљивање националних држава, ерозију њиховог суверенитета и гушење националне самобитности европских народа. Пројекта који је Европу из „заједнице равноправних и суверених држава“ претворио у „унију деградираних државица са ограниченим суверенитетом“ под патронатом бриселско-вашингтонског глобалног естаблишмента.

Пут Србије ка НАТО и ЕУ који и дан данас на сав глас пропагирају пета и шеста колона односно политички и идеолошки наследници анти-милошевићевске „друге“ Србије из „круга двојке“ и Сорошевих НВО је пут који нас директно води у ту европску „мегадржаву“, политичку провалију, савремену „тамницу народа“ у којој нас чека потпуни сумрак државно-политичке и националне идеје. Европска унија је од првобитно обећаваног гаранта независности и чувара територијалног интегритета Србије постала поборник територијалног распарчавања српске државе и промотер насилног прекрајања њених граница.

Најочигледнији пример тога је управо однос Брисела према питању Косова и Метохије. Читав пут приступања Србије ЕУ је ништа друго до постепено, пузеће заокруживање косовске независности, процес у којем ЕУ покушава од Београда да издејствује формално признање лажне косовске државе. У ту сврху Брисел у оквиру поглавља 35 користи читав дијапазон у дипломатски речних увијених механизама притиска, међу којима значајно место заузима управо инсистирање на томе да званични Београд са Приштином успостави „пуну нормализацију у духу политике добросуседских односа“.

Ова наизглед невина и крајње слаткоречива фраза је само параван иза којег се крије покушај трајног отимања Косова и Метохије, и то уз (изнуђену) сагласност Србије.

Посматрајући праксу међународног јавног права термини „нормализација“ и „добросуседски односи“ имају осим политичке и значајну правну димензију. Приметно је да се оба термина користе скоро искључиво у међудржавним односима како би се описала релација између два ентитета са својством суверених и независних држава.

Другим речима, када два ентитета постигну споразум или друге врсте договор о нормализацији и успостављању добросуседских односа то значи да један другог третирају као самосталну државу, као субјект међународног права, као свог „равноправног суседа“. Због тога и реч добро-СУСЕДСКИ, јер таква врста односа кроз наочаре међународног права не може да постоји између државе и дела њене територије. Као пример наведимо споразум између источне и западне Немачке (НДР и СРН) у којем су обе стране, изричито изразивши спремност за одржавањем добросуседских односа, признале једна другој атрибуте државности и право на столицу у УН.

Свесне те замке многе државе у свету које имају конфликтну ситуацију са својим аутономним регијама и покрајинама вешто избегавају да у односу према побуњеничком делу територије користе термин „добросуседски“. Узмимо пример Израела и Народне Републике Кине. Када Тел-Авив и Пекинг говоре о Палестини односно Тајвану никада не користе реч „нормализација односа“ нити теже ка успостављању таквог стања јер би оно значило и њихово (формално) признање тих области као самосталних држава.

Да би се уверили у опасност непромишљене „добросуседске политике“ не морамо ићи на крај света. Довољно је да погледамо у свом комшилуку. Када је СРЈ пружила пуноправно признање Хрватској и БЈР Македонији она је то учинила кроз међусобни споразум о нормализацији односа са ове две државе. Ту чињеницу је потврдио и Уставни суд Србије који је утврдио да она држава која склопи међународни уговор, у којем су изричито наведене уговорне стране и недвосмислена воља да се између њих изграде добросуседски односи, тим уговором признаје суверенитет (и државност) супротне стране.

Кључно је истаћи да се Србија потписивањем Споразума о стабилизацији и придруживању са ЕУ обавезала на поштовање „европских принципа и стандарда“ у вођењу регионалне политике. То у преводу значи да је наша држава пристала да у своју стратегију спољне политике инкорпорира начела регионалне сарадње, која су скројена према интересима Брисела и Вашингтона, у духу антисрпских, евроатлантских вредности.

Према ставу 5 члана 15 ССП-ја од Београда се тражи да до краја преговарачког процеса о приступању ЕУ потпише уговор о регионалној сарадњи и са оним земљама из региона које су после Србије потписале ССП са Бриселом. Обавезни елементи таквог уговора су, између осталог, економски односи, сарадња у области правосуђа и унутрашњих послова.

Узимајући у обзир чињеницу да је 2015. године и тзв. Косово потписало сличан ССП са ЕУ јасно је да се од Београда очекује да и према Приштини заузме исти став у погледу (међународноправног) статуса као што је заузео према БЈРМ, БиХ и Хрватској. Из наведеног није тешко извући закључак да ће у наставку тзв. бриселског дијалога Београд бити суочен са једним свеопштим, генералним уговором о добросуседским односима са Приштином, који ће по свој вероватноћи поред пуне афирмације косовског „унутрашњег, правосудног и економског суверенитета“ садржати и клаузулу о (ограниченом) приступу тзв. Косова међународним институцијама у оквиру система УН. Преведено на лаички језик, Приштина је у позицији да на основу крајње погубног ССП-ја између Србије и ЕУ добије посматрачко место у Генералној скупштини УН-а и столицу у УНЕСКО-у.

На даљем путу ка ЕУ од нас се очекује коначно, де јуре признање тзв. Косова. То и врапци на грани знају, само се наши властодршци праве наивни.

Докле?

Суспензија Споразума о стабилизацији и придруживању није „радикалан потез“ већ неопходна, суштинска мера одговорне и државотворне спољне политике!

Тагови: Брисел, Данијел Игрец, ЕУ, Косово