МОРАЧКЕ ФОКЕ: Мој ђед, НАТО војник

Драги Мијаило, не знам, веруј ми, је л’ по НАТО стандардима да ти палим свећу, ал’ ја упалих, па ако ко замери, ти порекни да сам ја био но пребачи на оне из прекобрђа, вазда су се више радовали вотки но кад се мушко роди у кући…

Стигох у Црну Гору, па како баста и Бог налаже, прво јутро вазда излазим на Црквине, праотачко гробље, то безгласно гувно нашег братства више Мораче.

И овог пута једнако као и вазда, ал’ опет сасвим другачије него досад – први ми је пут да станем прађеду и старијима пред споменике откад је Црна Гора у НАТО, не знам какав је сад ред, нико ме упутио није у нове протоколе?

А импровизоваћу већ нешто, ко кад су ме упртили да говорим на сахрани неког Драга а ја човека два пута видео, и то п’јаног ко шаран, ал’ сам говорио да се ни поп није могао сабрат од плача, па ме би срамота те и ја залелеках ко да сам са старцем од 80 година делио школску клупу…

Дакле, станем мирно пред прађедов гроб, гледам у онај испис: „Породична гробница Мијаила Ђуровог Меденице, истакнутог црногорског ратника“ и почнем најпре полушапатом, па све гласније…

Драги Мијаило, не знам, веруј ми, је л’ по НАТО стандардима да ти палим свећу, ал’ ја упалих, па ако ко замери, ти порекни да сам ја био но пребачи на оне из прекобрђа, вазда су се више радовали вотки но кад се мушко роди у кући!

Знам, и ми смо за Русе више неголи за Американце, ал’ то се сад не говори, па ако ли те ко пита, ти само намрчи обрве и промрмљај: ‘кока-кола, ОК, фајн, фајн…’

Како да ти речем, јеси ти истакнути црногорски ратник, ал’ не значи ти то сад много – нема више те ретроградне Црне Горе за коју си пострадао на Мојковцу штитећи одступницу српској браћи, ово је сад нова држава, нова правила, нова историја, а не замери – нема за тебе тако својеглавог места у њој!

Речју, нијеси ти, Мијаило мој, ти „морска фока“, односно, морачка фока, ко што ће одсад бити ове делије кад их НАТО утренира, разумијеш?!

Јес’ у тебе било срце кол’ки су и Комови, ал’ није више по оном што вас је страни плаћеник Његош учио: „Бој не бије свијетло оружје, већ бој бије срце у јунака!“, већ обратно!

Да ти пластично објасним: ево да си јутрос пошао на Мојковац, најпре би се утего у знаш какву маскирну униформу што би ти Љубица опеглала, па умјесто опанака чизме – коња да шутнеш не би зна је л’ зебра ил’ магарац, а уместо оне капе с четири оцила шљем ко да ти је глава отекла, а на лице маскирне боје – Рамба би пети део снимили по теби!

Није сад битно ко је Рамбо, није ни од Васојевића ни од Куча, од оних фока је, прађеде, нијеси их се нагледо у Морачу, не брини се, а да видиш како би форсирали Мојковачке врлети „хамерима“, Бог да те види!

Нема пешке, пушку о једно раме, торбак о друго, изљубиш се с децом ако се не вратиш, већ ка’ директор на задње седиште „хамера“ и само погледаш на сат и рекнеш Љубици: „Нећу трајат, нек ручак буде око три, најкасније четири ако ђе после битке свратим с јединицом на по једну ракиј… овај, енергетско пиће до кантине да прославимо…“

Оно, јес’, мука би била на коју страну да удариш: обрнула се војничка срећа па би раме уз раме с Аустроугарима на Србе, ал’ што ћеш кад су војно неутрални…

Знам да су браћа, вазда су били, ал’ нема више братства нит братственика већег од НАТО-а. Ћутиш у „хамеру“ док не добијеш наредбу: „Го, го, го, Мијаило…“, што не значи да си го већ да кренеш у акцију по јасно утврђеном плану, а ако у јуришу где налетиш на малко слабовидог јунака с друге стране који упорно пуца у букву и виче: „Падај сило и неправдо“, знај да си заробио чувеног министра војног Србије – Александра Вулина, па му полако приђи да га не препа’неш; упуцаће се у ногу, а онда док радио-везом дозовеш „апаче“ да дођу, па још ако Николин мали пилотира, неће пре поноћи, тај се ни на мердевине не пење без по литре лозоваче…

Не, Мићо, нијесу то Индијанци, но се хеликоптер зове „апач“ и у њега не пуцај, то су сад „наши“, и не слушај Николиног малог да може после битке с њим и сено да пребаци до појате – лаже, он ти је од маринаца а није њима свака за вјероват!

Дакле, Мијаило Ђуров Меденице, нешто смо размишљали, па ако си ти за, да ти ми ово на споменику мењамо у „Фемили гробница Мајкла Ђуровог Меденице, фејмус ‘морачке фоке’“, ил’ да све бришемо и уклешемо: „Погинуо у саобраћајној несрећи – прегазила га заблуда“?!

Нијесте више у тренду, што се сад вели, јурцали сте, брате, ко да сте на трешњу пошли а не у тактички осмишљену акцију!

Ако си за, јави баби у сну, па ћемо у фотошопу да ти урадимо слику у маскирној униформи и са беретком, а испод слике велико: „Мијаило Ђуров Рамбо Меденица, јунак који је заробио Вулина чим је овај убио букву намртво!“

Од мене толико, па гудбај до некст тајм, журим кући, почиње баби обука за пилота „Ф-16“, вели да хоће да буде ко Том Круз у „Топ гану“ па требимо ливаду за писту, јбг…