ГЕНЕРАЛ МИТАР КОВАЧ: Жртвовање КиМ

Сведоци смо последњих година да се у Србији, поред одбојности већине грађана према условљавању ЕУ и НАТО, константно намеће тема да је потребно додатно „ширити истину“ о томе како је најбоље решење за Србију да уђе у ЕУ по било коју цену, а потом и у НАТО пакт. Такав офанзиван наступ је очигледан, нарочито после привидног решавања кризе у Македонији и формирања Владе која ће сервилно спроводити инструкције ЕУ и НАТО пакта. Пријем Црне Горе у НАТО додатни је аргумент лобистима и пропагандистима да се усмере на Р. Србију и БиХ, како би се „попунила та црна рупа“ на Балкану и отворила тзв. европска перспектива за „балканске народе“.

Немачки амбасадор у Србији Аксел Дитман рекао је да су све изјаве које имају за циљ мењање граница на Балкану опасне и да Немачка то не прихвата. Али је Немачка од деведесетих година до данас учинила све да разбије бившу СФРЈ, по авнојевским границама. Ни то јој није било довољно, па је наставила тај процес кроз подршку и признање лажне државе Косово. Када је у питању Република Српска, међутим, онда је то по Немцима недопустиво. То је „доследна“ политика Немачке и водећих држава ЕУ и НАТО.

„То јавно кажемо и то је позиција ЕУ,“ рекао је Дитман и поручује да је важно да све стране спусте тензије и да се крене даље. Он истиче и да помирење остаје важан и значајан изазов у региону, а да је Србија у том погледу покренула важне иницијативе и да нашу земљу Берлин види као централну земљу и фактор стабилности.[1] Тако Немачка види Србију док испуњава њене захтеве.

Знатан део парламентарних политичких партија из опозиције и из власти својим деловањем настоје да афирмишу НАТО пакт и да шире информације о његовој „позитивној улози“ у међународним односима. Неки политичари то раде отворено а неки помало прикривено, како не би изгубили гласачко тело. НАТО пакт настоји да кроз потпуну интеграцију држава западног Балкана, мимо воље народа, обезбеди „сигурну залеђину“ својих трупа, које се распоређују од Балтика до Блиског истока. Као да је западни Балкан неко обећао ЕУ и НАТО пакту, са доминантном улогом Немачке и САД. По чему није легитимно право Русије, као велике силе и европске државе, да опстане и остане на Балкану, поготово што то многи народи желе? По чему то право више припада Немачкој, која је унесрећила већину народа на западном Балкану, посебно српски народ, а никада није платила ратну одштету? Ова и многа друга питања су основана јер се агресивна стратегија НАТО и ЕУ према државама на Балкану све више интензивира.

Поред улагања великих финансијских средстава Запада у медије у Србији, улажу се и огромна финансијска средства у деловање невладиног сектора који је већином организован и делује у функцији промене јавног мнења и придобијања подршке за улазак Србије у ЕУ и НАТО пакт. То је веома опасан процес јер долазе младе генерације које нису доживеле, преживеле и запамтиле све злочине које је НАТО нанео српском народу у Републици Српској Крајини, Републици Српској, Црној Гори и у Србији. Ништа није био бољи однос ни ЕУ. Моћ пропаганде и доношења неуставних одлука мимо воље народа спроведена је у Црној Гори. На сличан начин НАТО планери желе то да спроведу у Србији и у БиХ.

Истовремено се повећава повезаност НАТО и ЕУ, тако да ЕУ све више, у безбедносној и одбрамбеној сфери, јесте подсистем НАТО-а. Зато свако безусловно заговарање „европског пута“ Србије јесте и заговарање уласка у НАТО.[2] Данас, на пример, једна Аустрија у оквиру НАТО пакта извршава све обавезе као да је чланица и ако се декларативно ословљава као „неутрална држава“. Слична логика НАТО-а се примењује у односу према Србији, јер власт Србије постепено, током година, све више испуњава захтеве од стратешке важности за НАТО на Балкану, што је у супротности са виталним националним интересима:

Учешће НАТО у организацији и опремању тзв. Косовске војске;
Заговарање останка и јачања НАТО трупа на Косову и Метохији;
Формирање класичне „границе и граничних прелаза“ према Космету;
Јачање албанске пропаганде на Косову и Метохији, тако да представници српског народа чине део органа власти лажне државе Косово, чак и у тзв. Безбедносним снагама. Српски младићи су регрутовани и школовани у војним школама у Македонији и на Западу за будућу „Војску Косова“;
Преношење преговора из надлежности УН у надлежност ЕУ;
Потписивање ИПА споразума са НАТО и давање дипломатског статуса припадницима Алијансе;
Стално пролонгирање давања дипломатског статуса припадницима Српско-руског Хуманитарног центра у Нишу, као и припадницима НАТО;
Препуштање северног Косова под власт лажне државе Косово и престанак присуства државе Србије на том простору;
Нечињење у заштити права и слобода Срба на Космету и прогона над Оливером Ивановићем;
Изградња дела НАТО аутопута Ниш-Приштина-Драч, о трошку грађана Србије а да га Срби неће користити и
Продаја стратешких ресурса, предузећа и продаја пољопривредног земљишта.
Све су то стратешки промашаји прошле и актуелне власти у односу на националне интересе Србије. Као у најмрачнија времена пре Другог светског рата, медијски и кроз деловање појединих странака прокламује се нека „Нова Европа“, односно ЕУ на новим основама после Брегзита:

„Председник Србије Александар Вучић изјавио је да данас Немачка постаје апсолутно најважнија земља у Европској унији и да је од великог значаја за нас да са том земљом имамо најбоље могуће односе. … ‘Не заборавите да Немачка по убрзаном темпу доводи инвеститоре у нашу земљу. Пре три године, када сам преузео владу, имали смо 18.000-19.000 запослених у немачким компанијама, а данас имамо 33.000-33.500,’ подсетио је Вучић. Он је нагласио да тај број мора да се повећава до 50.000 запослених.“[3]

Просто је невероватно да су то аргументи за унесрећен српски народ, да са величањем зависности гледа у једну Немачку, која је била и остала експанзионистичка и охола сила, која је у два светска рата десетковала и разорила српско национално биће а деведесетих година при разбијању СФРЈ показала потпуну пристрасност у заштити сецесионистичких република, закључно са припремом и прокламовањем и признањем лажне државе Косово. Данас своју хегемонију у Европи Немачка остварује финансијском доминацијом и економским развојем, који је заснован делом и на неисплаћеној ратној штети, „паразитирању“ на неоколонијалним државама ЕУ или кандидатима за чланство.

Немачка на Балкан и државе југоисточне Европе гледа суштински као на своје колоније, јер су оне заиста урушене, остале су без „реалне моћи“ и са скромним могућностима државне администрације. Док је Велика Британија била у ЕУ, она је донекле обуздавала хегемонистичке циљеве и бахато деловање Немачке. Данас кључни комесари ЕУ све више личе на „принудне управнике“ или „политичке комесаре“ Вермахта, само што нису лоцирани у Берлину него у Бриселу, како би то јавност и народи лакше подносили. Историја се не сме заборављати и никаква радна места не могу бити изговор за нељудски однос према погинулим у минулим ратовима, нити за продају Косова и Метохије и испуњавање захтева творевине зване ЕУ. Европска унија није избор српског народа, нити се он о томе изјаснио, поготову не за „цену“ коју та ЕУ тражи од српског народа.

Према томе, беспредметне су јавне расправе које најављује председник Србије око Устава Србије и Косова и Метохије. Та расправа чини ми се најављује се као својеврстан облик умирења јавности и убеђивања да се „тешке одлуке“ око питања Косова и Метохије требају донети. То никоме није пошло за руком у прошлости без последица, нити ће у будућности. Питање Косова и Метохије је битније од сваке власти и народ никада неће пристати да буде покриће промашеним одлукама сервилних и подмуклих политичара који себи дају право „визионара и мисионарску улогу“.

Добар део стратегије отимања Косова и Метохије, у овој фази, иде преко ЕУ и њеног уцењивачког односа према Србији и српском народу уопште. Говорећи на састанку шефова дипломатије у оквиру самита „Брдо-Бриони“, министар спољних послова Ивица Дачић приметио је да је „…. преговарачки процес Србије у односу на друге кандидате додатно оптерећен посредним увођењем треће стране у преговоре, а што се испољава тако да се наш напредак у преговорима о приступању ЕУ условљава напретком у дијалогу Београда са Приштином“.

„Уз уважавање принципијелности става ЕУ, а у светлу дешавања којима смо сведоци последњих месеци, сматрамо да је потребно преиспитати приступ да се напредак у Поглављу 35 поставља као предуслов за отварање нових поглавља… не сме Србија бити талац нечије опструкције у једном веома осетљивом политичком процесу,“ поручио је Дачић и додао: „Тиме бисте показали да вам је недвосмислено стало до европског напретка региона, као и да ‘Брдо-Бриони’ јесте форум на коме ћемо искрено разговарати о темама од кључног интереса за западни Балкан, а то су већ годинама процес европске интеграције и јачање суштинске регионалне сарадње. Чланство у ЕУ за Србију остаје један од највиших спољнополитичких приоритета и ми чинимо све како би реформе које, у складу са ЕУ агендом, спроводимо дале што боље резултате,“ поручио је Дачић, али и навео да „чињеница да смо, упркос свим напорима које већ годинама улажемо, до сада отворили само осам, а привремено затворили два поглавља, није охрабрујућа“. Како је рекао, „ако се тај темпо задржи, требаће нам деценија само за отварање свих преговарачких поглавља. И, колико још да их затворимо. Или да све државе чланице ЕУ и Европски парламент ратификују Уговор о приступању. Наши грађани све више губе веру да ће приступни процес бити окончан, што је лоше и за нас и за ЕУ, која губи свој кредибилитет“, упозорио је Дачић.[4]

Мирјана Бобић-Мојсиловић веома убедљиво истиче све политичке флоскуле и лажи политичара о стварности у Србији, на коју утичу на погубан начин. Прошли и актуелни политичари веома су се увежбали да губитак националних интереса приказују као „националне победе и велике успехе“. Народ је несрећан због политичких странака и политичара, који нису достојни историјске улоге и одговорности.

Са доста сарказма и истине Мирјана Бобић-Мојсиловић одсликава сурову стварносту Србији данас:

„Нова реалност: Прихватити реалност да је ово реалност, и да је једино реално, реално сагледати ствари.“
Славити губитак Косова, наредних петсто година, као нашу највећу дипломатску победу.
Промоција књиге Атифете Јахјаге у Београду – књига је о томе како су Срби силовали Албанке и о другим ужасним злочинима ‘земље која је починила застрашујуће злочине’.
Дани косовске културе у Дому омладине.
Зверства у ‘Жутој кући’ у српским медијима се више не помињу.
Најављено могуће отварање још два поглавља за приступање ЕУ, која, иначе, не намерава да у догледно време проширује своје чланство.
ЕУ инсистира да се што пре почне са изградњом ауто-пута Београд-Тирана који је од великог значаја за Албанију, Косово и НАТО, а о значају за Србију, расправљаће будуће генерације.
Актуелна политичка мантра: Будућност која се прави без обзира на прошлост. Политичка коректност читаве јавне сцене.
Европа нема алтернативу.
Велика Албанија је реалност. Велика Албанија нема алтернативу.
Србија да буде срећна што Албанци још увек не намеравају да узму и Ниш.
Отварање дијалога о промени Устава Републике Србије због Косова.
Страни амбасадори звезде насловних страна, васпитавају Србију.
Немачки шеф дипломатије Зигмар Габриел, приликом недавне посете Београду, имао примедбу и на билборд који је видео на путу од аеродрома до града – на билборду пише ‘Партнерство за будућност’, а реклама је за НИС и Гаспром. Руси да се склоне.
Немачка тражи да се у Шумарицама подигне спомен-плоча окупаторским војницима из Првог и Другог светског рата.
У српским медијима синтагма српски родољуби све чешће се ставља под знаке наводника.
Масовна производња фашиста и десничара – свако ко се успротиви жељама Великог брата да се закључак да су Срби злочинци и агресори учи и у основној школи, може бити етикетиран.
Уранијум није толико штетан, колико је био добар за наше добро.
Злочини према Србима све чешће се називају наводним.
НАТО лобисти све веће естрадне звезде.
Таблоиди без икакве ограде на насловним странама објављују псовке.
Ријалити шоу програм који промовише Содому и Гомору, најгледанији програм.
Интернет и друштвене мреже су неприкосновено средство хајке, блаћења и понижавања, што се овде сматра политичком борбом.
Критичари Сороша су теоретичари завере, држава веома благонаклона према овом филантропу.
Опозиција разједињена и слаба, млади одлазе из земље.
Власт слави све своје победе.“[5]

Очигледно је да су многи догађаји које је навела Мирјана Бобић-Мојсиловић део смишљене стратегије Запада која се спроводи као кампања на више нивоа, на културном, економском, политичком и међународном плану, против националних интереса Србије. На те догађаје не реагују правовремено нити на прави начин државне институције. Свака од наведених ставки јесте тема за себе, о којима ће бити речи у наредном времену.

Односи у региону Балкана настоје се решити кроз континуиране притиске и преговарачки „Берлински процес“, посебно „Агенду повезивања“ и јачање сарадње у области инфраструктуре и енергетике, како би се поспешила интеграција и уклониле постојеће баријере. Веома је површно сваки проблем у региону сводити на економију и инвестиције. Управо су Немачка и ЕУ учинили много погрешних потеза у прошлости и афирмисали проблеме које је сада немогуће превазићи само пругама, аутопутевима и другим инвестицијама, које у суштини плаћају народи балканских држава. Наједном су ЕУ и НАТО постали заинтересовани за тзв. западни Балкан јер су по честим изјавама њихових званичника „…запоставили западни Балкан а постоји све већа руска претња“. Берлински процес јесте у суштини део страгије НАТО којим се настоји убрзано успоставити „кохезија“ на западном Балкану, те да се оправда накарадна политика јачања војних ефектива и припрема насиља у Европи, дуж успостављене линије поделе ка истоку. Такође тим процесом настоји се контролисати па и потиснути руски и кинески утицај у сфери економије, инвестиција, политике и безбедности.

[1] www.pravda.rs/2017/05/11/nemci-ponovo-prete-ne-prihvatamo-promene-granica-na-balkanu/

[2] stanjestvari.com/2017/05/22/vucic-srbija-bi-resila-probleme-ulaskom-u-nato-ali/

[3] www.pravda.rs/2016/12/16/predsednicki-kandidat-upozorio-vucica-i-nikolica-ne-rugajte-se-vise-rusima/

[4] www.politika.rs/scc/clanak/382021/Dacic-Prevelika-ocekivanja-od-Srbije-EU-jasno-da-kaze-sta-zeli

[5] www.intermagazin.rs/?lang=cir