НОВИ ПРИТИСАК ЗАПАДА ЗА ПРИЗНАЊЕ КОСОВА: Албански мигранти су били само предигра

Егзодус косовских Албанаца ка земљама Европске уније, у које илегално улазе како би затражили азил, постао је повод да се појача притисак да независност Косова добије опште признање. Европски парламент јуче је усвојио резолуцији о Косову у којој „подстиче преосталих пет чланица ЕУ да признају Косово, јер би се тиме омогућила додатна нормализација односа између Београда и Приштине”. Улрике Луначек, известилац ЕП за Косово, констатовала је да се и после седам година (откако је прогласило независност – прим. „Политике”), Косово и даље осећа као да није добродошло у Европску унију. Она је позвала и власти на Косову да учине више на стварању бољих економских и социјалних услова за живот грађана, чиме би се смањио број емиграната у западну Европу и убрзало решавање питања визне либерализације.

Сличан став, који би се помало иронично могао описати старом крилатицом „и стандарди и статус”, пре неколико дана је заузела и Џенифер Браш, некадашња отправница послова америчке амбасаде у Београду, данас заменица шефа Унмика. Овог пута стандарди се не односе на права мањина, пре свега Срба, већ на економски стандард свих житеља Косова: у првом реду Албанаца. Око 100.000 њих, како се процењује, у последњих неколико месецикренуло је ка граници Србије и Мађарске, покушавајући да се докопа територије ЕУ и статуса азиланта.У емисији „Слободно српски”, Брашова је као разлоге за то навела лошу економску ситуацију и неизвесност око статуса Косова.

– Можда су људи мало разочарани политичким перспективама, можда не знају да ли ће Косово бити члан Уједињених нација, Европске уније… Борили су се да добију неки међународни статус, да држава буде призната а после толико година тога још нема – рекла је Брашова.

Тако је заменица шефа Унмика истакла решење питања статуса Косова као услов за социјални мир на тој територији. И када су Срби кренули у егзодус након погрома 17. марта 2004. године, Запад је одустао од дотадашње политике „стандарди пре статуса” и окренуо се заговарању признања државности Косова као универзалног решења за све недаће његових становника, и Срба и Албанаца.

– Ако, на пример, узмете повратак расељених, шест година после рата видећете да се само неколико породица вратило али не зато што се није довољно тога урадило, него зато што се приближавају преговори о финалном статусу Косова. Људи желе да знају исход разговора како би знали на какво се Косово враћају – резоновао је за „Глас Америке”Серен-Јесен Петерсен, тадашњи шеф Унмика, у септембру 2005. године, тврдећи да је достизање стандарда повезано са исходом статуса.

Независност је Косово и прогласило али, уместо да то доведе до масовног повратка расељених, није заустављено ни бекство тамошњих Албанаца ка срећнијим крајевима. Мигрирање са Косова почело је још у време притиска власти Слободана Милошевића раних деведесетих година, да би се појачало прогоном у време сукоба 1999. године и наставило без обзира на декларацију државности. Незапосленост већ годинама мучи око 40 одсто радно способног становништва. Администрација западних мисија на Косову се, више него подизањем стандарда становништва, прославила висином својих плата, које је допуњавала примањем мита, подстичући корупцију коју мигранти наводе као један од највећих разлога за немогућност останка на Косову. Процењује се да је у западној Европи данас око 800.000 људи са Косова.

Уместо плана за економски опоравак Косова, Европа је, суочена са последњом навалом косовских азиланата, само утврдила линију одбране. Немачка и Аустрија, крајњи циљеви већине људи који беже са Косова, послале су своје полицајце да помажу српским и мађарским граничарима. Мађарска користи прилику да још више заоштри антиимигрантску реторику, мада је то земља која, од свих држава Европске уније, има најмање азиланата и имиграната а већина оних које је натурализовала припадници су њене мањине у околним земљама. Ласло Тороцкаи, градоначелник Асотхалома, пограничног места које је на првом удару најезде, тражи и подизање зида, као коначну фортификацију Тврђаве Европа. „Не занима ме зашто илегални имигранти иду до Европе”, беспоштедно каже Тороцкаи.

Нешто је тактичније исказана, али суштински истоветна порука из Немачке: „Ти људи имају потпуно искривљену слику о Немачкој, намећу им погрешан утисак да су овде добродошли и да их очекују некакве предности”, изјавио је пре три недеље за „Дојче веле” Јоахим Херман, министар унутрашњих послова Баварске, која је тражила да се Косову и Албанији додели статус „земље сигурног порекла”, што би готово уништило сваку шансу да ономе ко долази одатле буде одобрен останак у ЕУ.

Другачији став се тешко може очекивати од Немачке, знајући да се, према испитивањима јавног мњења, половина њених становника сложила са Тилом Саразином, вишедеценијским високим политичарем, неко време и чланом одбора Бундесбанке. Он је у својој књизи „Немачка себе уништава”, бестселеру ванредних размера, пре пет година констатовао да већина Арапа и Турака у Берлину нема никакву продуктивну функцију осим да продаје воће и поврће, што је за Салазина, изгледа, посао недостојан човека. Према њему, „Турци освајају Немачку као што су Косовари освојили Косово – високим наталитетом”. Мора да је Салазину тешко пало што се школе на Косову сада затварају јер је најмање око 5.000 деце кренуло са породицама ка Мађарској и Немачкој.

Истина је да, како наводи Јоахим Херман, сиромаштво није правни основ за одобрење азила, мада није јасно зашто је онда Немачка одбијала тај статус косовским Албанцима и мало пре него што је подржала бомбардовање Југославије због акција војске и полиције на Косову. Наравно, у праву је Херман и када подсећа да је Немачка – што се односи и на ЕУ уопште – помагала Косову слањем својих полицајаца и војника. Европу је то стајало новца, као што Немачку и Аустрију сада кошта и то што шаљу своје полицајце на српско-мађарску границу. Али, остаје утисак да је Западу лакше да косовским Албанцима помажу униформисаним трупама него економским стручњацима, војном стратегијом пре него финансијским планом. У одбрану косовских Албанаца су 1999. године потегнуте и бомбе, али Европа и Америка никако да за њих сада потегну новчаник и извуку још неки евро, што би у овом тренутку било најпотребније.

Додуше, заложио се Херман и за то да ЕУ повећа новчану помоћ Косову. Само да се тога сети и сада кад најезда на Мађарску јењава, па проблем из угла Запада више није акутан. Али, безболније је тражити од Србије да се одрекне Косова и такође призна његову независност, што је европско решење за све муке на тој територији, него да се чланице уније одрекну дела свог новца.

Тагови: Албанци, Егзодус, ЕУ, Косово и Метохија, Немачка, САД