ГОДИШЊИЦА СМРТИ ДОБРИЦЕ ЋОСИЋА: „Мали светски рат против Србије“ и даље траје

На двогодишњицу смрти Добрице Ћосића, једног од највећих српских књижевника, његово дјело остаје или неишчитано или ишчитано погрешно, тј. сервирано у контексту манипулаторских написа прозападних културтрегера и „криптотитоиста“, како их је Ћосић називао у својим дневничким записима.

Огроман допринос који је овај писац имао у борби против свјетске србофобије, сразмјеран је нападима и мржњи евроатланских структура и њихових сатрапа који, нажалост, и дан-данас активно роваре српским земљама и продужавају оно што је наш писац још давно назвао „мали светски рат против Србије“.

У име сјећања на пишчево дјело, преносимо у цјелости текст „Између искључивости и компромиса“, који је Ћосић написао на захтјев италијанског дипломате, а који је објављен у римском листу Република 28. маја 1999. године.

„Историјски разум налаже да се рат Америке и Европске уније против Србије и Црне Горе, који је започет с неразумним мотивима и хипократским изговорима, одмах оконча с неким разумним исходом, ако тај рат може имати било какав разуман исход. То је изузетно тешко постићи, јер је ‘косовска криза’ паклено чвориште разноразних спољних интереса и многобројних антагонизованих чинилаца којима је тешко овладати, ако нема спремности на компромис и жртве. Један предлог компромиса и жртава изложићу и ја, свестан тежине његове реализације.

Агресијом НАТО на Србију и Црну Гору не само да није спречена ‘хуманитарна катастрофа’ косовских Албанаца, него је та несрећа вишеструко увећана. Нису Срби извршили ‘етничко чишћење Косова’, јер за тај криминал немају толико снаге и толико безумља у свом очајању. Косово је расељено, разорено, спаљено, опустошено дејством ратних фактора: сепаратистичким устанком и терором ОВК и злоупотребом свог народа у поразу и повлачењу у Албанију, борбеним дејствима српске полиције и војске на територијама које су биле ратна база албанских сепаратиста и терориста; и највише ‒ бомбардовањем авијације НАТО-а, која је масакрима ‘паметних бомби’ изазвала општу панику и бежанију и Албанаца и Срба са Косова и Метохије.

У именовању чинилаца расељавања, манипулације и милитаризације албанског становништва, не сме се заборавити кобна улога пропаганде медија земаља НАТО, ‘логистика’ ОВК коју су извршили верификатори ОЕБС-а и Вилијема Вокера и друге ‘хуманитарне мисије’ на Косову.

Са упропашћавањем народа Косова, овим тоталним ратом, упропашћена је и Србија са хиљадама побијених цивила и војника, порушеним градовима и селима, фабрикама, школама, болницама, мостовима, комуникацијама, телевизијским станицама… У XX веку, после холокауса, нема бесмисленијег и свирепијег чина од овог рата Америке и Европске уније против Србије и Црне Горе. Страдање албанског и српског народа мора се одмах зауставити, ако на овом свету још увек има памети и егзистенцијалне одговорности за судбину два балканска и европска народа, и не само њих.

Потписник овог текста носи несрећну славу у српском народу; у српској политици први је указао на сепаратистичке тежње Албанаца на Косову (1968) и први је (1981) увидео историјску неминовност националног уједињења албанског народа у једну државу и миротворног територијалног разграничења између Срба и Албанаца на Косову и Метохији, као рационалног компромиса два супротстављена национална интереса. Предлог о територијалном разграничењу, једином трајном решењу косовске кризе, и изласку из политичке агоније и српског и албанског народа, поновио сам у апелу француској јавности у париском Фигароу, написаном 8. априла године.

Мој предлог нема пуно присталица у Србији, јер се српски народ не одриче колевке своје државности, своје ‘Свете земље’, свог ‘златног средњег века’, великих манастирских и приватних имања које је експропирисала комунистичка власт, изграђених модерних градова, индустрије, термоцентрала, инфраструктуре, у коју је од Другог светског рата уложено око 18 милијарди долара само српског капитала. Српска и југословенска влада не прихватају предлог о територијалном разграничења и подели Косова, јер желе легитимно да одбране државни интегритет Србије и Југославије.

Албанске политичке вође одбацују разговор о подели Косова и Метохије зато што теже освајању читавог Косова, стварању ‘велике Албаније’ и анексији српске територије, у чему их данас издашно помажу инострани фактори и армада НАТО.

Од 1966. године Албанци се нису борили за људска права, него за етнички чисту албанску територију и републику Косово. Покрајина Косово све до 1989. имала је садржаје државности и била конститутивни члан југословенске федерације – конфедерације, с правима које није имала ‘ужа Србија’, па су Албанци и 1981.и 1983. дизали побуне за отцепљење Косова и уједињење с Албанијом. Албанске вође добро знају да су се после толико међусобног убијања и прогањања распламсале међуетничке мржње, које заједнички живот реално чине немогућим. Албанске вође знају да ће српска мањина побећи од албанске већине и њене власти, и да јој никаква жандармерија Уједињених нација и НАТО не може трајно осигурати спокојан живот.

Под протекторатом Америке и Европске уније, Косово ће брзо и коначно постати етнички чисто, то јест албанско. А то је за будућност оба народа и њихову коегзистенцију – најгори исход.

Америка и Европска унија противе се територијалном разграничењу на Косову у име принципа ‘неповредивости државних граница’, што после распада Совјетског Савеза, Југославије и Чехословачке и неуспелог стварања дејтонске Босне и Херцеговине, најблаже речено, представља демократско лицемерје. Ултимативност с којом у решавању ‘косовске кризе’ наступају Америка и Европска унија јесте језик и средство силе, а не мира и демократије.

Територијално разграничење Срба и Албанаца на Косову и Метохији није лако изводиво, али је много лакше и хуманије од убијања, рушења и међусобних прогањања, која остављају мотиве за нова ратовања на Балкану. То разграничење не треба да води ‘етнички чистим територијама’, које би обухватиле све Србе и све Албанце. Подела Косова и Метохије може се извршити глобалним разграничењем и стварањем малих државно-правних субјеката око највећих српских манастира и српских енклава – попут Монака, Андоре, Сан Марина, Лихтенштајна, Ватикана, као и образовањем аутономија попут Аланда у Финској. Европа има само позитивна искуства с малим државним облицима и њиховом аутономном демократијом.

Тешко је разумети зашто таква искуства не би била примењена на југословенском простору, на Косову и Метохији, и тако албанском и српском народу био решен вековни проблем њихових борби за животни простор, обезбеђен мир и услови за међународну сарадњу и цивилизацијски развој.“

Тагови: Годишњица, Добрица Ћосић, Књижевник