Данас, 4. маја, навршава се 36 година од смрти Јосипа Броза Тита, доживотног председника СФРЈ и Савеза комуниста, врховног команданта оружаних снага и челника Покрета несврстаних, који је управљао Југославијом 35 година.
Од Титове смрти прошло је 36 година, али многи грађани бивше СФРЈ и даље обилазе његов гроб у Кући цвећа на Дедињу, у Београду, где је недавно сахрањена и његова супруга Јованка.
Датум Титове смрти поклапа се са почетком економске кризе у СФРЈ и побуном Албанаца на Косову. Тито се разболео у 88. години, али га то није спречило да учествује на Самиту несврстаних у Хавани 1979. године. Нову 1980. годину дочекао је у Карађорђеву, али није могао да стоји, па је честитку народима Југославије изговорио седећи.
Три дана касније смештен је у Клинички центар у Љубљани због зачепљења бутне и потколеничне артерије, а 20. јануара ампутирана му је лева нога, док су му током фебруара отказали бубрези, а затим су се јавили проблеми са срцем и плућима.
Умро је 4. маја у 15.05 сати. У 18.50 сви ТВ екрани зацрњени су на 30 секунди, а онда је спикер Миодраг Здравковић сузних очију изговорио: „Умро је друг Тито“.
Сахрани Јосипа Броза Тита у Београду присуствовало је више од 200 истакнутих личности из целог света.
Десет година касније бивша Југославија била је поприште грађанских ратова, након сецесија бивших југословенских република, прво Словеније, а затим Хрватске и БиХ.
Јосип Броз Тито рођен је у Кумровцу, у Загорју, у мешовитој хрватско-словеначкој породици маја 1892. године. Током његовог живота као датум рођења обележаван је 25. мај, и то као „Дан младости“.
Као аустроугарски војни обвезник учествовао је у Првом светском рату, с чином каплара, између осталог и на српском фронту. Рањен је и заробљен у Галицији, на руском фронту, 1915. године, па је извесно време провео као заробљеник у Русији. У његовим званичним биографијама, у послератном периоду, навођено је да је потом учествовао у Октобарској револуцији.
У Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца вратио се крајем октобра 1920. године, када постаје члан Комунистичке партије. Године 1937. постао је генерални секретар КПЈ, послије смењивања и стрељања Милана Горкића, претходног лидера те партије. Радио је и школовао се 1936. и 1937. године у Коминтерни у Москви.
Било је то време најоштријих чистки унутар совјетске номенклатуре и комунистичке интернационале, када је ликвидиран знатан број и југословенских комунистичких првака.
Као лидер КПЈ предводио је у Другом светском рату партизански покрет, а из рата је изашао као легендарни вођа.
Осим борбе против окупатора, јединице под његовом командом спровеле су комунистичку револуцију, током и након рата, у којој су, између осталог, у спровођењу револуционарне „правде“ нестале и десетине хиљада некомуниста под образложењем „борбе против сарадника окупатора“, посебно на Голом отоку.
Године 1948. одбацио је Резолуцију Информбироа комунистичких партија и одолевао снажном Стаљиновом притиску, након чега је годинама вешто балансирао између источног и западног блока, изборивши сасвим особену позицију Југославије као челнице Покрета несврстаних.
Његова улога у Покрету несврстаних, у познијој фази, посебно је упамћена по доследном настојању да се несврстани задрже по страни од утицаја појединих проблоковски опредељених чланица.
У унутрашњој политици оставио је уређење које се на крају показало као неодрживо за функционисање СФРЈ, попут Устава из 1974. године, који је практично развластио државу на рачун република.
Тагови: Јосип Броз Тито, СФРЈ