ЈЕДНА ПРИЧА О ПРОТЕКЛИМ ПРАЗНИЦИМА: Возило спасено, прасићи нестали!

OLYMPUS DIGITAL CAMERA

Својевремено је песник Бранислав Петровић певао: „Мани приче и аласе, / најбоља је риба прасе. / Ако ниси им’о прасе, / на овај живот попишај се“. Песник је мислио, наравно, на новогодишње и божићно прасе. А до прасета се, уочи управо минулих празника, могло доћи на више начина: из сопственог обора, куповином на пијаци, или код сеоског домаћима који гаји свиње, или у некој од печењара којих је у сваком граду и у већем селу. Дакако, уз одређену свотицу новца, мању или већу – за празнике буде мало скупље.

А могло се добити прасе и без жуте банке, џаб-џабе. Не једно, него 13 печених прасића и три јагњета приде. Потребно је било наћи се на правом месту у право време, имати оштро око, брзе рефлексе и спремност на ризик. А све је то поседовао један Београђанин који се, за сада, у полицијском записнику са увиђаја води као НН лице.

Наиме, уочи једног од јануарских празника, пред продавницом горњомилановачке печењаре „Уранак–Елез“ на Зеленом венцу, зауставио се „пикап“ са 16 испечених бравова. Возач је изашао из кола, ушао у продавницу да се пресвуче како би, потом, могао да истовара и уноси у радњу прасиће и јагњиће од којих би свакоме поцурила водица на уста. Кључ је остао у брави за паљење (остајао је толико пута раније и ништа се није десило). А кад се појавио из продавнице, спреман да започне истовар – возила није било.

Нађено је после пет дана. Извесни Д. Узелац са Лабудовог брда уочио је да „пикап“ милановачке регистрације на којем је био наштампан логотип и назив печењаре дуго стоји паркиран пред његовом радњом. Било му сумњиво, потрудио се да дозна телефон печењаре „Уранак–Елез“ и – возило је спасено. Али, око триста килограма печења, вредних три хиљаде евра, поједено је на месту или на више места којима није било намењено. Власник је, ипак, срећан што му је возило враћено, а и грађанин НН је, нема сумње, задовољно трљао руке, било да је појео или продао гратис добијено печење. Возач се, такође, дозвао памети: не остављати кључ у колима, макар их и на секунд напуштао.

Б. Ломовић
?>