Фото: Политика

Преци Живка Ј. Дамњановића доселили су се у Мачву крајем 18. века из ваљевског села Котешице. Фамилију је у село Глушци довео Живков прадеда Дамњан Илић, познатији као Дамњан Котешинац, јунак у чувеном боју на Чокешини, који се десио на Лазареву суботу, 28. априла 1804. године. Иза Дамњана остао је син Милан, а у доба књаза Милоша, кад се усталише презимена, постао је Дамњановић.

Миланов син Јаков војевао је у српско-турским ратовима 1876–1878. године и српском-бугарском 1885. године. Јаков је пошао у рат оставивши жену Јелицу са сином Живком од годину дана. После ратова рађала су им се деца, а у животу осташе Петар, познати мачвански зидар – чији је син Светислав уметник и један од цртача култног романа „Мирко и Славко” – Светозар, добар домаћин, и ћерка коју сви запамтише по имену Сеја.

Живко Дамњановића поста у балканским и Првом светском рату војник – митраљезац у славној Дринској дивизији. Није било битке после које није био похваљен или одликован. Ризницу одликовања чувају и данас његови потомци. Са супругом Саветом изродио је синове Хранислава, Светислава и Михаила и ћерке Босиљку, Ковиљку и Бебу.

У повлачењу српске војске 1915. године јединица у којој је био Живко задесила се код Куршумлије, на превоју Прполаца. Живко и његов помоћник Раде Босанац били су на истуреном положају, испод Куршумлијске бање. Наредба о повлачењу, неким чудом, није стигла до њих.

Кад је аустријска и бугарска војска увече наишла схватили су да су сами и заборављени. На положају је остало мноштво муниције, бомби и митраљеза. Живко и Раде су одлучили да се боре до последње капи крви. Уверени да ће погинути, изљубили су се и одупрли непријатељу тако што су из неколико митраљеза наизменично пуцали и бацали бомбе са висине у кланац. Тако је трајало скоро до зоре. Аустријска војска је одустала од пролаза кроз кланац код Куршумлијске бање. Таман толико је била задржана да је Главни штаб Српске војске, у којем су били краљ Петар и регент Александар, успео да се повуче на безбедни положај Преполац.

Живко и његов помоћник Раде стигли су у своју јединицу. На Живкове груди регент Александар је окачио Карађорђеву звезду са мачевима, а на Радове груди Златну медаљу „Милош Обилић”. Одмах после рата краљ Александар је долазио у Мачву и тражио да види Живка митраљесца из Глушаца. Краљ је Живка примио видно и упитао:

– Живко, шта могу ја да учиним за свог ратног друга?

– Ваше величанство, ја сам ковач, па ако можете да ме запослите у Малој Митровици, у бродоградилишту! – одговорио је Живко, онако војнички у ставу мирно пред својим краљем и командантом.

Краљ Александар се насмејао, загрлио Живка и гледајући по народу који је дошао на његов дочек рекао:

– Овакви јунаци заслужују увек много више него што траже!

Живко Ј. Дамњановић са породицом је прешао у Малу Митровицу која је постала Мачванска Митровица тек 29. фебруара 1940. године. Био је ковач у бродоградилишту до пензије. Преминуо је у 80. години.

Краљ Александар се постарао да држава подигне кућу за његовог ратног друга Живка. Данас у Мачванској Митровици један део од бројне породице Дамњановић, чија је глава Ненад, унук Живков од сина Хранислава, живе у Улици Светислава Дамњановића, по имену Живковог сина, јунака из Другог светског рата, који је погинуо у партизанима борећи се против фашизма.