НЕНАД УЗЕЛАЦ: Сви смо ми Република Српска

Дејтонски споразум је потписан на начин на који је потписан само из једног разлога: Клинтону је пред америчке изборе 1996. године била потребна дипломатска победа у облику Дејтона. Американци су ратом у Босни остварили више својих зацртаних циљева: Европа је остала под контролом НАТО и сврха постојања НАТО је сачувана; подршком Муслиманима у Босни Американци су се представили као пријатељи исламског света од чије нафте зависе; америчка привреда за време рата се опоравља због смањене цене нафте; Клинтон је постао симбол мира и пријатељ исламског света. Да није било избора 1996. Американци би рат продужили до уништења Републике Српске.

На суђењу Ратку Младићу овог месеца Жозе Кутиљеро сведочио је да је Алија Изетбеговић прво прихватио његов мировни план, а онда под утицајем САД одбио. План су потписали и Срби и Хрвати, а представљао је последњу наду за спречавање рата. Ворен Цимерман, амерички амбасадор, признао је да је минирао овај план питајући Изетбеговића зашто је потписао нешто што му се не свиђа. Опште је позната Изетбеговићева изјава „да ће жртвовати мир за суверену Босну“. Американци су му обећали целу, суверену, Босну. Наивно верујући у амерички алтруизам, он је ту игру прихватио и увео свој народ у рат којег није могао да добије. Средином марта 1992. године српска страна преко Крајишника покушава последњи пут да се састане са Изетбеговићем. Крајишник и Мухамед Филиповић састали су се чекајући Алијин одговор на српски позив. Алија није одговорио и није хтео да се састане. Крајишник и Филиповић су се руковали и разишли. Изетбеговић је рушио наду за мир.

По признању Дејвида Овена, Американци су 1993. године минирали и Венс-Овенов план. Као и у Рамбујеу, Американци су одуговлачили преговоре и како би српски представници нешто прихватили тако би и Американци постављали нове услове: последњи, за српску страну, готово неприхватљив услов, био је одузимање Посавине, која је спајала два дела српске територије. Под притиском у Грчкој и од стране Београда, Радован Караџић прихвата, али Скупштина на Палама одлучила је да је такав план неприхватљив. С разлогом и оправдано.

Како би покушали да разбију српски фактор у Босни, американци почетком 1994. године присиљавају Муслимане и Хрвате на савез против Срба, упркос огромним међусобним злочинима. НАТО је одлучио да Србе треба скроз разбити. Међутим, због српске снаге тај план није имао толико успеха, а избори у САД су се приближавали. Како би окончали рат што више на штету Срба, Американци су договорили са Изетбеговићем неколико злочина који би ишли на леђа Срба као повод за НАТО агресију против истих. Сребреница је једна од намештаљки у којој је група плаћеника у име Срба стрељала одређен број Муслимана. Непосредан повод за НАТО агресију на Српску био је злочин на Маркалама 28. августа. На суђењу Ратку Младићу сведочило је више људи, а најзначајнији је припадник Алијиног обезбеђења, да су Изетбеговић, муфтија Церић и Сефер Халиловић организовали овај злочин, јер су били свесни да сваки дан људи гину, а нема политичког ефекта и агресије НАТО на Србе. За Муслимане, Срби су били непобедиви, био је потребан НАТО. Американцима је била потребна агресија да покажу Европи да је неспособна и да је НАТО сила потребна за доношење мира. Пошто су се избори у САД приближавали, а српски фактор није планирано слабио, Американци врше агресију и присиљавају Србе на мир по којем добијају много мање него што је требало да добију – 49% територије која ће се звати Република Српска. Потпуно уништење српског фактора у Босни није успело захваљујући српском отпору. Република Српска је постала највећом дипломатском победом савремене српске историје.

Оно што нису успели ратом, НАТО и Сарајево покушавали су у миру: постепено, противуставно и антидејтонско, укидање надлежности Републике Српске. Последњих пар година те надлежности су се отпором власти у Српској почеле враћати, али, жеља Американаца да уведу суверену БиХ у НАТО, довела је, данас, до нових притисака на српску са циљем да јој се одузимају надлежности и симболи са крајњим циљем њеног утапања у суверену БиХ. С тим циљем јесте и противуставна одлука Уставног суда БиХ да је неуставно славити Дан Републике Српске. Јако битна чињеница за ово јесте и то да је данас од сва три народа у БиХ ратна гарнитура људи једино остала међу Бошњацима, па тако и данас као и у рату обављају значајне функције. Сматрамо да мора доћи до смене ратних генерација у Бошњачком корпусу, да би могла да се пружи рука помирења, да би се завршило са подршким радикалном тероризму из тих ратних кругова и да би тако сви народи могли да живе у миру, онако како је Дејтонски споразум то и предвидео.

Добра је одлука власти у Београду да покажу јединство српског народа са обе стране Дрине доласком на прославу Дана Републике Српске у тренутку када Сарајево и Запад желе тај дан да укину. Рекације из Сарајева показују антисрпско расположење, јер, наводно, одлазак у Бањалуку представља терање ината и политику нестабилности у региону. Такво лицемерје је стандардно понашање Сарајева које не жели да пође од себе, те поштује вољу српског народа, његову жељу да слави дан оснивања Републике Српске и само постојање Републике Српске. Уместо да, за разлику од ратних сарајевских власти, покажу да су нешто научили из рата, да покажу политичку мудрост и зрелост, те пруже руку помирења српском народу како би два народа изградила мирну и стабилну државу или да испоштују вољу српског народа да живи у једној држави, Сарајево опет спроводи западну политику која, политика, је исто изневерила током рата, донела многе жртве са свих страна, а није испунила обећање Муслиманима и остварила суверену Босну. Уколико се притисци за укидање Републике Српске наставе, њен реципрочан одговор морају бити потези ка независности. Без решења српскога питања и уједињавања српскога народа са обе стране Дрине, нема мира ни на Балкану ни у Европи. То је геополитички аксиом и геополитичка нужност.

Република Српска се не може укиниту без рата, а Запад, уколико буде требало, ићи ће и на ту опцију. Срби не желе рат, нису га желели ни 1992. Желели су да се испоштује њихова воља и право да остану део Југославије. И данас српски народ жели да се испоштује његова воља и његова жеља да у Републици Српској нормално живи, гради и ради уз поштовање свих других. Уколико се та воља не буде поштовала, српски народ ће бранити Републику Српску. Један у низу задатака одбране воље српскога народа да живи слободно и да уопште има право на нормалан живот, јесте одбрана и прослава Дана Републике Српске. С тим циљем група студената је отворила канцеларију у Источном Сарајеву и организовала академску заједницу и народ да тај народ прослави на, до сада, највеличанственији начин. Организовали су се како би свако ко се осећа Србином и цео српски народ тога дана славили паролом: Сви смо ми Република Српска.

Тагови: Дан Републике Српске, Дејтонски споразум, Ненад Узелац