ТАЈНА ДОКУМЕНТА: Степинац и командант Јасеновца обманули свијет

Надбискуп загребачки Алојзије Степинац, кандидат за свеца Католичке цркве, све вријеме трајања Независне Државе Хрватске био је, дипломатски речено, нијеми свједок злочина и геноцида.

Док су се свакодневно одвијала најмонструознија клања и ликвидације Срба, Јевреја, Рома и хрватских антифашиста, и то не само у Јасеновцу, Степинац остаје нијем, ћути пред злочином и геноцидом.

Истина, постоји једна биљешка у којој формално протестује код поглавника због “нехуманих увјета како су транспортирани заробљени Срби и Јевреји“ на путу у логоре смрти. Замислите само: нехумани услови транспорта! Да ли је то значило да би било у реду да су до последњег одредишта били “транспортирани“ другом класом хрватских жељезница?!

Али Степинац узима и активну улогу у прикривању злочина. Он је знао за један од најстрашнијих злочина Другог свјетског рата, убијање 22.000 српске дјеце с Козаре.

Само мали број њих преживио је овај масакр, и то из разлога да би се послали лажни снимци спасавања дјеце у Међународни комитет Црвеног крста у Женеви, како свједочи и један оригинални усташки “сликопис 38“.

У Павелићевој Хрватској побијено је 91 одсто Јевреја (око 30.000), а сам Павелић се хвалио Хитлеру у Берлину 1942. године да је он у Хрватској боље и ефикасније “ријешио“ жидовско питање него Хитлер и Немци.

Роми нису имали прецизне спискове својих сународника као Јевреји, али је општеприхваћено да је њих бар 40.000 нестало само у Јасеновцу.

Што се Срба тиче, преко пола милиона убијено је само у Јасеновцу, док су осталима расуте кости од острва Пага, преко Јадовна, Старе Градишке, Јастребарског (једини логор у Другом светском рату који је био резервисан искључиво за дјецу!) и широм Хрватске…

“Рјешење“ српског питања по формули “трећину убити, трећину покатоличити, а трећину протерати“ финализовано је “Олујом“ 1995. године.

Мали постотак одабране дјеце предат је католичким сестрама, које су их прво одвеле у раскужну постају, одакле су изашли чисти, окупани и обукли нове, за њих скројене усташке униформе.

У том, вјероватно најмонструознијем злочину Другог свјетског рата, Степинац је имао значајну улогу.

Два човјека су осмислила све, уз Павелићев благослов: Степинац и Љубо Милош, командант Јасеновца од 1942. године.

Сем што се с Максом Лубурићем, својим пријатељем који му је и нашао “посао“, такмичио у најмонструознијем убијању Срба и Јевреја, Милош је дошао на идеју како да сакрије трагове злочина.

За то је била одабрана група нових заробљених Срба. Лијепо и пристојно су их обукли. Ту су и већ поменута српска дјеца у усташким униформама.

Циљ је био да обману Међународни комитет Црвеног крста у Женеви и прикажу Јасеновац (трећи логор у свету по броју убијених) као радни логор! Степинац је обезбиједио да његов пријатељ из Ватикана, монсињор Мазучи посјети Јасеновац и посвједочи да је видео лијепо уређен радни логор?!

Иако је послије рата Степинац осуђен, остављен је да мирно живи у кућном притвору, гдје је и умро. И његов саучесник у спасавању врха усташке државе и изношењу опљачканог злата – др Крунослав Драгановић мирно је живио у Сарајеву, гдје је и умро 1967. године. Драгановић је оставио агентима УДБА своје свједочанство на девет хиљада страница, које је и данас недоступно јавности.

О томе да је сам политички врх Југославије учествовао у прикривању злочинаца, нисам имао представу док ми директно, у четири ока, није то рекао Симон Визентал у својој канцеларији 1986. године, када сам отишао у Беч да бих му однио документа која свједоче да је предсједник Аустрије Курт Валдхајм ратни злочинац.

Нисам му однио документа, и у Беч сам дошао само у кошуљи јер је све нестало: и кофер и документа.

– Све ти је узела југословенска тајна полиција – рекао ми је Визентал. – Слушај ме, они штите ратне злочинце! Ја сам још 1956. у Паризу са МОСАД-ом ухватио Ел Хусеинија, јерусалимског муфтију, који је био и духовни инспиратор злогласне Ханџар дивизије у Југославији и заговорник тоталног истребљења Јевреја. Када сам хтио да га предам Југославији, из Београда је стигао одговор: “Не, пустите га, он није на нашој листи ратних злочинаца!“

Вјеровали или не, ако бисте у архиви МКЦК у Женеви данас потражили нешто из тог времена о логору Јасеновац, не бисте нашли ни фотографију Макса Лубурића ни Љубе Милоша, већ само двије-три фотографије које идилично приказују најстрашнији логор смрти као мјесто гдје логораши од прућа праве плетене корпе…

Укинута државна комисија

По Титовом наређењу, 1948. године укинута је Државна комисија ФНРЈ за утврђивање злочина окупатора и његових савезника против народа Југославије! Овај документ је некадашњи југословенски савезни секретар за иностране послове Будимир Лончар чувао као највећу тајну, али се папир и данас налази у Министарству спољних послова под бројем 925-4/86…

У документу стоји да је од свих регистрованих ратних злочинаца Комисија за ратне злочине УН, од тражених 5.400 ратних злочинаца, установила да 2.700 мора бити испоручено Југославији јер су на А листи и никада не могу бити обухваћени амнестијом и да им мора бити суђено за стравичне ратне злочине. Од тога ништа није урађено: нити је Југославија тражила ове ратне злочинце, нити их је добила.

Тагови: Алојзије Степинац, Јасеновац, Католичка црква, Хрватска