ЦРВЕНО-БЕЛА НОЋ: Мајсторије Звездиног Португалца нокаутирале Партизан!

Фудбалери Црвене звезде победили су Партизан са 3:1 у 149. првенственом окршају наших најтрофејнијих клубова, а тај тријумф у 9. колу Суперлиге Србије, остварен уз два гола Уга Виеире и један Александра Катаија, донео је осам бодова предности црвено-белима, који су одиграли меч више од свог највећег ривала.

Већ сам увод сусрета потврдио је да офанзивне поставке тренера нису остале и без офанзивних промишљања Миодрага Божовића и Зорана Милинковића. Јер, ко хоће да буде најбољи, мора да победи оне који себе најбољим зову, а обе те улоге – имала су оба супарника. И, баш зато, оба су силовито ушла у овај меч, што одавно није виђено у овдашњим „највећим светковинама фудбала“.

Први су припретили црно-бели, и то када је у другом минуту Абубакар Умару добио лопту од Живковића иза леђа Звездине одбране. Како је био исувише десно, шут који је упутио није био претња по Кахримана. Само два и по минута се чекало на одговор, који је био опаснији: Виера је на десном крилу „избацио“ у први план Катаија, овај је умакао чуварима и из „мртвог угла“ пробацио Живку Живковићу лопту кроз ноге, но она је прохујала покрај стативе. А то је био само увод. Јер, у шестом минуту Звездина одбрана „заборавила“ је на својој левој страни на „златног орлића“ Андрију Живковића, који се стуштио онуда куда је то претходно урадио Умару и – шутирао далеко боље. Ипак, одбрана Кахримана спречила је промену резултата, а њу малтене нико не би ни приметио на северној трибини, која је била сва у диму због велике употребе пиротехнике.

Време које је потом пролазило – у први план није истицало потенцијалне прилике за промену резултата, већ скоро заборављену борбеност играча. Борбу за сваку лопту као да им каријере од тога зависе, а не „само“ исход једног меча. Само… дерби никада није „само један меч“, већ за одабране – најважнији који су до тада играли. И, тако су се и понашали, и једни и други, уклизавајући тако да су већ у 20. минуту добијали овације и „севера“ и „југа“, уз константне аплаузе са друге две трибине. А да је Милорад Мажић, наш најбољи арбитар, тада озваничио крај сусрета, ниједан актер дербија не би био извиждан, нити би ниједан гледалац отишао кући незадовољан. Просто, после гледања „орлова“, ово је дошло као освежење. Као подсећање да је, неким чудом, фудбал овде могућ.

Звезда је остављала бољи утисак у том општем, врло добром утиску. А на овом дербију двапут је засветлела звезда Уга Виеире. Њему је у 27. минуту Луис Ибањез додао лопту док је утрчавао у леву страну казненог простора Партизана, а оставши очи у очи са голманом Живковићем 27-годишњи Португалац решио је да га искоса лобује и – донео 1:0 Црвеној звезди.

Та фудбалска мајсторија додатно је уздрмала Партизан. Јер, Звезда је много лакше освајала терен када би освојила лопту, била је конкретнија у својим покушајима да се пробије преко крила, а њен нападач (Виеира) није деловао усамљено као што је то био случај са Умаруом. Новајлија Ален Стевановић је, са друге стране, до пре крај полувремена био потпуно „умирен“ игром домаћег десног бека Петковића, Живковић је више био претња својом одличном кретњом без лопте него када би га саиграчи упослили, а Бабовић дуго није био ни сенка играча ког је тренер црвено-белих описивао као „једног од најопаснијих“.

Па опет, након десет, петнаест минута трагања за сопственим офанзивним идентитетом, у чему је помагала велика покретљивост везног реда, Партизан је успео да се тргне. Издржали су гости и своју нервозу, забележену јавним опоменама Живковићу и Илићу, и полу-прилику Виеире, а онда су решили да нешто пасивнију завршницу полувремена искористе за промену резултата. То што Стевановић, после одузимање лопте на средини терена, и одиграног „дуплог паса“ са Умаром који га је упослио с леве стране, није дао гол – наравно да је тешко пало црно-белима. Али, није их поколебало. Само два минута касније, у 45, југ је „прокључао“ а семафор показао 1:1.

Бабовић је на око 30 метара од Звездиног гола, усред борбе да задржи лопту, уочио како бивши репрезентативац Србије трчи ка казненом простору домаћих. Момак ког је Синиша Михајловић био уврстио међу „орлове“ нашао је простор између Петковића и Павићевића, Бабовић га је идеално упослио, а Стевановић „ћушнуо“ лопту у даљи, леви угао и поравнао резултат баш на крају првог дела игре.

Исти играч је први припретио и у на старту другог полувремена, када му је контра гостију 3-на-3 омогућила да опроба ударац са леве стране, а Кахриман ухватио лопту која је ниско ишла у даљи угао. Непуних 60 секунди касније повратник у црвено-бели табор, недавно појачање из Чукаричког Славољуб Срнић умало је казнио неопрезност Вулићевића: лопта се одбила од леђа Партизановог дефанзивца, а његов ривал је одмах распалио по њој, пославши је са 20-ак метара тик изнад пречке.

Те две ране шансе биле су јасна назнака да се од јуриша по победу не одустаје ни код једног од такмаца. А предводник Звездиног јуриша био је мајстор из Португала, Уго Виеира. Момак који је дошао на „Маракану“ после наступа за Торпедо, торпедовао је црно-бели брод у 49. минуту примивши лопту на 30-ак метара од супарничког гола, ту је варком тела натерао чуваре да помисле да ће задржати у поседу лопту која је скакала пред њим, но он је упутио фантастичан ударац – у високом луку „бубамара“ је неодбрањиво полетела ка мрежи и, одбивши се од пречку, у њој и одсела за 2:1.

Брод шампиона тада је почео да тоне, а да спаса не буде, шест минута после торпеда побринуо се Александар Катаи. Он је 3:1 донео после соло-продора у коме му нико од играча Партизана није представљао нерешиву енигму, а када је прохујао и покрај Ћирковића, упутио је шут са око 20 метара на који је Живко Живковић вероватно могао боље да одреагује. Ипак, лопта која му је ишла покрај леве ноге завршила је иза његових леђа, на одушевљење „делија“. И, уместо да тада „гробари“ подрже своје играче, да одмах крену у нападе којима би се осокољени домаћин довео у тежу ситуацију, навијачи Партизана су бројним бакљама изазвали петоминутни прекид. Док је дим наткривао игралиште, Миодраг Божовић је својим црвено-белима могао да, попут колега из спортова који имају тајмауте, подели посебна упутства за завршних пола сата игре.

Његов колега Милинковић је решио да „промеша“ карте, па је послао у игру Божинова и Јевтовића уместо Стевановића и капитена Илића, а одговор „Грофа“ били су Сикимић и Ристић, који су одменили Виеиру и Плавшића. Ипак, иницијатива гостију, којима је она била неопходна не би ли преокренули ток ове „вечите приче“, завршавана је све до финиша углавном корнерима, после којих је одлично реаговала одбрана лидера Суперлиге. И, време је тако пролазило, „делиије“ су се наслађивале резултатом и сигурном игром својих љубимаца, а стручни штаб Партизана покушавао је да пронађе „против-отров“. Чак и када би се његовим играчима коначно указала шанса, попут контранапада у којима је Умару изашао пред Звездиног голмана у 79. минуту и 81. минуту, мрежа би неким чудом мировала. Први пут је Дамир Кахриман правовременим истрчавањем у последњи час спречио погодак, а други пут се шпиц црно-белих, после идеалне асистенције Божинова са 30-ак метара, обрукао јер је са десетак метара – скоро за десет метара промашио мету.

Звезда је, ојачавши средишњи део одбране искусним Луковићем, издржала све потоње, не толико опасне нападе вечиитог ривала. Једино се ту изузео шут дефанзивца гостију Никола Лековић, који је послао лопту преко пречке Звездиног гола у другом од шест минута судијске надокнаде времена, после чега су црвено-бели и дефинитивно могли да почну са слављем.

Тагови: Партизан, Фудбал, Црвена звезда