РАЗМЕРЕ УНИШТАВАЊА СРПСКЕ БАШТИНЕ НЕСАГЛЕДИВЕ: Коме на Космету звоне звона?

Аутор ТВ серијала Предраг Радоњић каже за Интернет портал РТС-а да су размере уништавања српских светиња у протеклој деценији огромне, али да, упркос томе, не престају албанске тежње да их присвоје. РТС од понедељка, 17. августа, ексклузивно приказује документарни серијал „Чувари баштине“, који се бави судбином српских цркава и манастира на Косову и Метохији од 1999. до 2014. године.

Новинар и аутор серијала Чувари баштине Предраг Радоњић каже, у интервјуу за РТС, да српске светиње на Косову и Метохији имају европску цивилизацијску вредност коју Албанци непрестано покушавају да припишу својој историји, а да је последња иницијатива Косова за пријем у Унеско само један од тих покушаја.

Можете ли укратко да нам представите серијал „Чувари баштине“ и шта ће то гледаоци моћи да гледају на РТС-у од 17. августа?

– Чувари баштине, који су снимљени уз помоћ Канцеларије за Косово и Метохију и Министарства културе, представљају новију врсту историјата догађаја у вези са српским црквама и манастирима на Косову и Метохији од 1999. до 2014. године. Наравно да има освртаја на прошлост, али и указивања на садашњост и будућност.

Нарочито се инсистира на прошлости, јер све ово што се догађа са српским црквама и манастирима има историјски континуитет.

Оно што може бити интересантно јесте то да ће се наша јавност, гледајући серијал, први пут сусрести са оним што ја као новинар знам, и што често виђам. То је да нам историчари и историчари уметности из редова косовских Албанаца директно говоре да су те цркве саградили Албанци, да су Срби дошли као „узурпатори“ и „немањићки окупатори“ и преузели их.

Нама то може деловати у овом тренутку фрапантно, смешно и лакрдијашки, али за њих је то истина у коју они улажу огромне новце, праве монографије, раде документарне филмове, организују семинаре, доводе за „дебеле“ хонораре стручњаке из иностранства. Тај њихов деценијски стрпљив рад почиње да даје резултате. А ми пак рачунамо да је наша истина неспорна, и не улажемо ништа у њену презентацију.

У „Чуварима баштине“ наводите пример Велике Хоче у којој живи 500 Срба, а где се налази више од 14 цркава и црквишта. Каква је перспектива Срба и њихових светиња у тим енклавама?

– Без обзира на све то, и у срединама где немамо Срба уопште, какви су, на пример, Високи Дечани, наш највреднији манастир, имамо монаштво које се о њему брине. Надамо се да ће Срби, ипак, у довољној мери остати да живе на Косову и да бране своје манастире, јер ми се за њих морамо борити.

Ти манастири, заиста, уз Студеницу и Сопоћане, имају европску цивилизацијску вредност. Наше највеће достигнуће кроз историју налази се доле на Косову, и то сада неко покушава да нам отме.

Око 140 манастира и цркава је уништено 1999, а у 2014. години 36. У којој мери ту 2004. можемо сматрати кулминацијом насиља и шта је потом урађено на санацији српских светиња?

– Те 1999. био је непосредни крај рата, међународне снаге тек долазе и влада општи хаос. Приликом првог великог таласа уништавања, међународна заједница се правдала да је била изненађена, затечена, да се још није организовала на прави начин, као и да није имала надлежност за чување тих манастира.

Али, 2004. године, иако је реч о мањем броју уништених светиња, пред међународну заједницу поставља се питање, на које ни дан-данас није дала одговор – како је дошло до погрома и таласа уништавања када је била присутна војска Кфора? Размере тог уништавања су цивилизацијски фрапантне.

Било је пуно рада на санацији тих објеката, поготово након 2004, када се осећала нека врста гриже савести међународне заједнице, која је заиста у том тренутку настојала да уложи велики новац да се ти манастири обнове. Али не можете ви обнављати нешто, кад ми у Мушутишту имамо уништену цркву са фрескописом из 13. века, који је један од највреднијих фрескописа европског сликарства тог времена. Њему обнове нема.

Ми смо се, после таласа тих физичких уништавања, почели сусретати са софистицираним видовима агресије, а то је фалсификовање историје, фалсификовање њихове припадности и сада смо дошли до кулминације тога да Косово захтева да уђе у Унеско.

У документарном серијалу имали сте више од 20 саговорника. Да ли постоји неки заједнички именитељ за српско и албанско виђење манастира и цркава на КиМ?

Апсолутно не постоји заједнички именитељ. То су непомирљиви табори. Албански стручњаци и представници њихових институција, политичари, једногласни су у томе да то треба да буде косовска културна баштина.

То је само прелазни период када се њој покушава оспорити српски национални идентитет, који је неспоран, покушавају се оспорити било какве ингеренције Републике Србије над том баштином. Та имовина се најпре жели приказати као косовска, потом косовско-византијска и на крају као албанска.

У којој мери су основане стрепње да Албанци заиста могу ући у српске манастире?

Један од саговорника у нашем серијалу професор Душан Батаковић тврди да се полако припрема усељавање православних албанских монаха у наше манастире. И да је то такође једна врста софистицираних метода – да они најпре дођу у неке братске посете, културне боравке или размене, да би то временом почели да преузимају.

Албанска православна црква већ у својим календарима приказује Дечане и Пећку патријаршију као албанске манастире. Ми то потцењујемо и томе се врло често подсмевамо. Док они то раде предано, ми најчешће долазимо пред свршен чин. Надамо се да још увек није касно да ту опасност привремено отклонимо и да онда наступамо рационалније и озбиљније према том питању.

Ви живите у Грачаници. Како српско становништво на Косову реагује по питању најновије иницијативе Албанаца да присвоје српске светиње?

Срби чекају реакцију Београда. Српске цркве на Косову и Метохији се бране или не бране у Београду. Срби доле најчешће живе у тим подручјима која се несрећно називају енклавама. То су људи који су „сабијени“ у гета већ деценију и по. То су људи који су преплашени, збуњени и изненађени, и помало и остављени на милост и немилост. То је једна популација која је малобројна, која се налази у изолацији и кључ свега, и доброг и лошег, налази се у Београду.

Тагови: Косово и Метохија, Предраг Радоњић, Светиње, Срби