Потврђено у Пекингу: У каквом је (не)расположењу Доналд Трамп испраћен на самит са Си Ђинпингом

© AP Photo / Mark Schiefelbein, Pool

Можда и само због нетрпељивости према Доналду Трампу (премда нема знатније трпељивости ни према Си Ђинпингу), тек, очекивања медија главног тока с обе стране Атлантика била су упадљиво слична. ”Си, сигуран у моћ Кине, спремно дочекује непредвидивог Трампа”, констатовао је ”Вашингтон пост”. ”Фајненшел тајмс”: ”Ослабљени Трамп стиже на Сијев терен.”

У таквом је расположењу – између неповерења и дефетизма – председник Америке отпутовао у тродневну посету председнику Кине, одложену у односу на првобитно заказани термин у априлу због америчког напада на Иран.

Избегавање сукоба

Уместо да у Пекинг стигне оснажен брзом победом у рату против овог савезника Кине, Трамп је у Кину стигао упетљан у рат против њеног савезника у коме не може да победи, а не може из њега ни да изађе. Изузев тоталним поразом.

Тако да су још и понајвише оптимизма у погледу кинеско-америчког самита и његових достигнућа исказали коментатори лондонског ”Економиста”, који су најавили ”самит сумње” од кога ”немају тако велика очекивања” па ће се – наводи се – ”као успех рачунати и ако се избегну обновљени сукоби”.

Ово, наравно, пре треба читати као признање да се кинески пристанак на прекомерне америчке захтеве унапред сматрао за немогућу мисију а не као жеља за мир у свету; тим пре што исти лист саветује Трампу и да ”не загризе мамац” у виду пристајања на кинески захтев да не наоружава Тајван у замену за неке трговинске олакшице, већ, уместо тога, од Трампа тражи да изврши притисак на Сија да изврши притисак на Москву.

Америка у опадању

Ипак, констатује ”Економист” незадовољно, ”о томе ће једва бити речи у њиховим разговорима”, тако да ће ”самит вероватно донети мало тога осим усиљених осмеха. Такав мањак амбиција је”, додаје се, ”обеспокојавајући”, премда и реалан јер су ”тензије између две владе толико дубоке да би било наивно очекивати некакав пробој” – подразумева се, у смислу кинеског потчињавања Америци – тим пре што се чак и до лондонског ”Економиста” пробија схватање да је ” Си уверен да је Америка у опадању ”. Поред осталог и зато што не може да скрши кинески монопол на ретке земне елементе док, насупрот томе, Кина ради на својој независности  (од Америке) у области полупроводника и чипова и уз то ”настоји да се ослободи долара”.

Уосталом, разлога за самоувереност Кина има на претек већ и зато што је у гаргантуанским размерама показала да је њена економија довољно еластична да је амерички трговински притисак царинама издржала без икаквих последица. Па и знатно боље од тога: иако ће амерички трговински дефицит са Кином ове године бити само трећина дефицита забележеног 2017, када су се претходни пут састали Трамп и Си, тако да је увоз из Кине у Америку са четвртине спао на само (очекиваних) 7,5 одсто ове године (са 375 из 2017. на 134 милијарде ове године), то не значи и да се ишта структурно променило тако да Кина извози мање, а Америка увози мање.

Напротив, бројке показују да је све исто, па и још убедљивије, а промениле су се само извесне нијансе: укупан обим кинеског извоза је данас за 70 одсто већи него што је био пре пандемије ковида, и њен укупни трговински суфицит је прошле године износио чак 1,2 билиона долара, што је, како у једној анализи потцртава ”Вашингтон пост”, ”највише што је икада у историји забележила једна земља”. Насупрот томе, амерички трговински дефицит је прошле године игром случаја износио истоветних (и рекордних) 1,2 билиона долара; за чак 50 одсто је порастао трговински дефицит из 2017. од око 800 милијарди долара.

То не упућује само на (очигледан) закључак да је Кина брзо нашла друга тржишта за извоз своје робе, него и на (нешто мање очигледан) закључак да са тих тржишта Америка увози (евентуално препаковану) исту кинеску робу. У укупној количини робе можда нешто мање него пре, али зато у количини долара то плаћају скупље него пре.

Кина узвраћа ударац

У последњих су годину дана, закључно са претходних неколико дана, још два важна догађаја обележила нову фазу развоја америчко-кинеских односа. Прошле године то је био кинески одговор на америчке царине у виду забране извоза ретких земних елемената који је натерао Трампа на попуштање – ”Ни у једној калкулацији не смемо да потценимо то што нас Кина тиме држи у шаци”, цитира ”Вашингтон пост” једног америчког званичника – а поврх тога је прошле недеље Кина, по први пут, применила свој закон о блокирању америчких санкција након што је Америка увела санкције кинеским рафинеријама због куповине иранске нафте.

Све је то, процењује ”Вашингтон пост”, створило уверење да ”Кина неће пристајати на једностране компромисе” те да ”има сва средства да узврати ако Америка покуша да је притисне”. Штавише, цитиран је и један амерички пословни човек који каже да су ”кинески званичници научили да користе своје економске предности, упозоравајући недавно америчке бизнис лидере да ће узвратити ’баш сваки пут’ на америчке потезе у трговини и инвестицијама”.

Што је посебно интересантно имајући у виду да су Трампову делегацију у Кини чинили лидери америчког бизниса као што су Илон Маск, Лери Финк из БлекРока , генерални директори и највиши руководиоци ”Енвидије”, ”Епла”, ”Боинга”, ”Мете”, Џеј Пи Морган банке, ”Визе” и других водећих компанија.

Шта су они очекивали од самита у Пекингу? Каква су била очекивања Пекинга? И шта динамика односа Америке и Кине значи за укупан однос снага у свету?

О овим су питањима у ” Новом Спутњик поретку ” говорили аналитичар и народни посланик Бранко Павловић и некадашњи дописник из Пекинга Милорад Денда.