Срби са КиМ на доживотној робији: Колико Албанци остају у српским затворима?

Getty © Anadolu / Contributor

Бивши припадник терористичке ОВК Митхат Љожани пуштен је на слободу, а вест је обелоданио његов адвокат Аријанит Коци додајући у објави да ће „наставити да ради за грађане Косова„.

Неколико сати касније, Коци је на Фејсбуку објавио да се Љожани вратио из српског притвора на Косово и Метохију, као и да је „прошао кроз тежак период“ и да ће „више детаља, заједно са Митхатом, пружити у наредним данима“.

„Био сам у Београду неколико пута због тога. Да ли сам имао неких проблема или ризика? Није битно. Важно је да се грађанин Косова вратио кући“, написао је Коци.

Љожани је ухапшен 5. фебруара ове године на прелазу Батровци и после хапшења одређен му је притвор у Србији.

„Обавештавамо вас да је Виши суд у Београду, Одељење за ратне злочине, одредио притвор против осумњиченог Митхада Љожанија у трајању до 30 дана у предмету истраге које Јавно тужилаштво за ратне злочине Републике Србије води против овог осумњиченог због основа сумње да је извршио кривично дело ратни злочин против цивилног становништва и ратни злочин против ратних заробљеника“, наведено је почетком фебруара, који дан по хапшењу у саопштењу Вишег суда у Београду.

Из Министарства унутрашњих послова Републике Србије тада је речено да се ухапшени Албанац терети да је током 1998. и 1999. године, као припадник терористичке ОВК учествовао у нападима на српску полицију и војску.

„Као припадник такозване Ослободилачке војске Косова – Оперативна зона Дукађини, најпре је прошао селективну обуку, а након тога учествовао у терористичким нападима усмереним на припаднике МУП Републике Србије и Војске Југославије. Као припадник те групе, којом је командовао Рамуш Харадинај, учествовао је у отмици и масакрирању полицијских службеника“, наведено је у МУП-у.

Како се догодило да бивши припадник терористичке ОВК, оптужен за овако тешка кривична дела за која је запрећена вишегодишња казна робије буде пуштен на слободу после 85 дана у притвору за сада нема званичног објашњења.

Почетком фебруара, убрзо после хапшења Ложанија огласила се и Европска унија оптужујући Србију да „крши споразум из 2015. године“. Тада је из Брисела саопштено да се „Србија обавезала да неће покретати кривичне истраге нити кривична гоњења“ за, како је речено, „наводна кривична дела почињена на Косову„, осим ако то „не затраже косовске власти“.

„Надлежност за наводе о ратним злочинима и другим тешким кривичним делима припада институцијама Косова„, дословце је тада речено из ЕУ, уз додатни позив Србији „да поштује преузете обавезе“.

„Као главни преговарач Београда у дијалогу на техничком нивоу који се води у Бриселу, могу да потврдим да наводне одредбе споразума на које се позива портпарол ЕК, не постоје нигде у поменутим документима. Те 2015. године договорен је Споразум о правосуђу, а 2016. Закључци ЕУ посредника о правосуђу. Ни у једном тексту не спомињу се одредбе које наводи портпарол ЕК“, рекао је тада директор Канцеларије за КиМ Петар Петковић одговарајући на саопштење Брисела.

Петковић је тада рекао да је „право питање како се портпарол ЕК никада није огласио када Курти хапси Србе“.

Званични став Републике Србије, који је више пута изнет у јавним саопштењима, јесте да ће „Србија наставити да спроводи истраге и гоњење у складу са својим законом и међународним правом за кривична дела за која постоји надлежност, укључујући ратне злочине и друга тешка кривична дела – независно од тога да ли косовске институције формално захтевају то“.

То је званични став власти Србије. Са друге стране, међутим, јавност у Србији била је протеклих година више пута сведок хапшења Албанаца који су сумњичени за тешка кривична дела, ратне злочине, а да су они затим убрзо били пуштани на слободу.

РСЕ на албанском објавио је својевремено попис Албанаца који су ухапшени у Србији због разних кривичних дела и њихов тренутни статус. Према овоме, већина њих, а не ради се о тако великом броју приведених, убрзо по хапшењу били су ослобођени. Пописа Срба ухапшених на Косову на овом порталу нема.

Према овом списку, Арбнор Спахиу, бивши припадник специјалне полиције тзв. Косова ухапшен је у јуну 2025. године због сумње на „тешко убиство“ у Бањској, а пуштен је на слободу 21. новембра прошле године.

Хазир Хазири ухапшен је у септембру 2025. због сумње на „ратне злочине“, а пуштен у јануару 2026. године. Био је под сумњом да је током 1999. године у Подујеву, заједно са неколико припадника терористичке ОВК учествовао у убиству српских цивила ватреним оружјем.

„Дана 14. августа 2025, српске власти су објавиле да су на српско-мађарском граничном прелазу Хоргош привеле још две особе са иницијалима Џ.Е. и Б.Е. (Џемајл и Башким Емини), због сумње да су као припадници ОВК ‘починили ратне злочине против цивилног становништва’. Пет дана касније, пуштени су на слободу“, преноси РСЕ.

На том попису су и Љуљзим Хаљиљи који је ухапшен у јулу 2025. године, оптужен за ратне злочине, организовање и подстицање на извршење геноцида и који је према доступним информацијама и даље у притвору. Халили је, како је објављено после хапшења, био истакнути припадник терористичке ОВК која је деловала на подручју Пећи, Приштине и Ђаковице и у нападу на караулу војске Југославије на Кошарама.

Бехар Пренићи ухапшен je у августу 2025. на прелазу Бајаково између Хрватске и Србије док се враћао према Косову, као „сумњичени припадник ОВК“. Он је према доступним информацијама и даље у притвору а нема података о процесу против њега.

Авни Ћенај ухапшен је у новембру 2025. због ратних злочина, а суд у Београду одредио му је једномесечни притвор.

Косовски Албанац Незир Мехметај из Клине осуђен је у децембру 2024. у Београду на шест година затвора због кривичног дела ратни злочин. Касније је Апелациони суд у Београду укинуо ту пресуду, наложио поновно суђење, а Мехметај је почетком октобра 2025. године пуштен на слободу. Ухапшен је пет година раније и све време био је у притвору у Србији.

У најпознатијем случају у Србији, Апелациони суд у Београду објавио је почетком 2014. године образложење пресуде којом је правоснажно ослободио припаднике „гњиланске групе“ ОВK оптужби за злочине над Србима и неалбанцима на подручју општине Гњилане од јуна до краја децембра 1999.

Том одлуком потврђен је ослобађајући део пресуде Одељења за ратне злочине Вишег суда у Београду којом су Фазли Ајдари, Реџеп Алији, Шаћир Шаћири, Идриз Алији, Шемси Нухију и Рамадан Халими ослобођени од оптужбе да су као саизвршиоци извршили кривично дело ратни злочин против цивилног становништва, односно да су од јуна до децембра 1999. до смрти мучили најмање 80 особа.

Истом одлуком, Апелационог суда је због недостатка доказа преиначен део пресуде којом су Муслију Шефкет, Алија Садик, Агуш Мемиши, Фатон Хајдари, Ахмет Хасани, Назиф Хасани, Самет Хајдари, Ферат Хајдари, Kамбер Сахити, Селимон Садики и Бурим Фазлиу били осуђениза силовање две жене.

Апелациони суд је у овом случају одржао главни претрес у септембру 2013. и сам извео кључне доказе, након што је у мају на јавној седници разматрао жалбе оптужених и тужилаштва за ратне злочине на пресуду којом је 11 припадника те групе било осуђено на укупно 116 година затвора, а шесторица ослобођена оптужби.

Одељење за ратне злочине Вишег суда у Београду осудило је 19. септембра 2012. 11 припадника „Гњиланске групе“ ОВK због злочина над Србима 1999. у Гњилану, а шесторицу оптужених је ослободило оптужби.

Осуђени су тада проглашени кривим за силовање две заштићене сведокиње „Ц1“ и „Ц2“ пошто је суд утврдио да су оне силоване свакодневно, да су тучене, дављене, као и да су оптужени уринирали по њима након силовања.

Српско национално веће Косова и Метохије саопштило је почетком марта ове године да се у притворима на Косову налази више од 50 Срба који су оптужени за ратне злочине, после, како су рекли, „вештачки конструисаних оптужница“.

У последњем случају, Владимир Толић и Благоје Спасојевић из Северне Митровице осуђени су пред судом у Приштини у случају Бањска на доживотне казне затвора а Душан Максимовић на казну од 30 година робије.

Пресуде су изречене иако Максимовић није спорног дана ни био у Бањској, а за Толића и Спасојевића нема конкретних доказа о њиховој индивидуалној кривици.