ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ: СРПСКА ЦРКВА И РУСКА ДРЖАВА: НАД КЊИГОМ ИСТОРИЧАРА ДЕЈАНА ТАНИЋА

ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ

СМИСАО УЗАЈАМНОСТИ, ПРЕ СВЕГА

Срби су народ који воли скраћене путеве ка Смислу своје историје: неки пут се окрећу миту, а неки пут светосавској мудрости. Тако је и кад је Русија у питању – у њој траже моћну заступницу, и у њу се лако разочарају. Како некад, тако и данас. 

Који мисле православно, не заборављају речи Светог владике Николаја:,,После свих перипетија и свих лутања Срби се морају вратити на идеју свога великог Вожда: Савез свих православних народа на Балкану с наслоном на православну Русију. И то све не ради царства земаљског него небескног, не ради славе и величине државне него ради служења Христу Богу. Теодулија једноверних народа био би смисао и програм те историје. (…) Свака велика и спасоносна идеја остварује се споро и трудно, и то обично на мучеништву и крви својих зачетника. Хришћанство је изашло на светлост дана и признато тек после триста година. Карађорђева идеја о савезу слободних народа Балкана запечаћена је Вождовом крвљу у Радовању и чекала је своје остварење до сада ето 120 година. Но, то је идеја велика и спасоносна, те ће се с божјим благословом и остварити, ако је сви Балканци прихвате. (…) Речено је србском пословицом, да на мрзану кућа остаје. А у руским народним причама увек је презрени ,,глупи“ Иванушка на крају морао спасавати своју браћу, која су се правила паметнија од њега. Тако ће православни Словени са осталим православним народима, као мрзан и презрени Иванушка, спасавати обе хемисфере света, Исток и Запад. Каквим програмом? Да ли насиљем, освајањем, гордошћу, себичношћу, папежном теократијом, светском аутократијом, вашарском демократијом? Не, никако, него теодулијом (служењем Богу и ближњима, нап. В.Д), свакидашњим програмом србског народа.“ 

Теодулија је, дакле, смисаона вертикала српско – руске узајамности.

СОКО И МЕДВЕД

У белешкама које су објављене после његове смрти, Владика Николај је имао запис под насловом „Русија и Србија“. Он је у неку руку пророчки, јер је у то време постојао само Совјетски Савез, под влашћу комунизма: ,,Садашња Русија, испуњена богозаборавом и обучена у мрак, не може казати „ново слово“ Достојевског. Све док се не обуче светлошћу Христовом изнутра и не одене у брачно одело (сад је у блудном оделу). Зато ће прво мала Србија–Соко – да пиштећи фрулом објави ново слово – а будућа Русија–Медвед – да замумла и захучи то исто слово. Соко и медвед, фрула и таламбас. И у старом времену Србија је прва примила Хришћанство па Русија. И Срби су помагали Русију да ојача: Крмчије, митрополити, монаси, живописци, уметници, чиновници, дипломати, војсковође, па војске у Црној Гори и Србији. Све је то помагало Русији да ојача. Варница неће доћи из Русије. Она је велика бакља која ће се запалити из варнице издалека“.

Ово је прекрасно и надахњујуће, али, за опстанак  у свакодневици, није сасвим довољно. Потребна су нам озбиљна сазирања пуне историјске истине о нашим узајамним, и црквеним и политичким, односима кроз векове. Између осталог, и да бисмо знали како и куда даље. 

Зато са свом озбиљношћу читаоцима препоручујемо књигу Дејана Танића,“Руско царство и Српска Православна Црква ( 1557-1766)“ ( Ниш, 2013; ускор излази друго издање ). 

ИЗАЗОВ ИСТРАЖИВАЊА 

Проблематика односа између Руског царства и Српске Цркве представља једно од кључних и истовремено недовољно проучених поља историографије источне и југоисточне Европе. Дејан Танић у уводу свог рада истиче да је истраживање ових односа изазовно, али истовремено и неопходно, будући да су руско-српске везе од 16. до 18. века биле један од важних чинилаца политичких, духовних и културних процеса у ширем региону. Вековна наклоност Срба према Русији, како Танић наглашава, није била последица искључиво политичке прагматике, већ дубље духовне и цивилизацијске повезаности. Српски народ је у периодима османске владавине и римокатоличког прозелитизма природног савезника видео у јединој великој слободној православној држави – Русији, ма колико она у ранијим вековима још увек није имала материјалну снагу да делатно крочи на Балкан.

У уводу студије, Дејан Танић даје систематичан увид у постојећу литературу о односима СПЦ и Русије, наглашавајући да до сада није било радова који би обухватили читав период и све аспекте ове узајамности. Као кључни ауторитет на овом пољу издваја се прота Стеван Димитријевић, који је у раним деценијама XX века објавио низ кључних извора из руских архива, као и студију о односима пећких патријараха са Русијом у XVII веку . Ипак, како Танић истиче, његов рад има ограничен хронолошки домет, усредсређујући се само на један век и претежно на политичко-дипломатски аспект, без дубље анализе масовних монашких хођења у Русију и духовно – културних узајамности. Танић такође помиње и друге научнике, попут Јована Радонића, указујући на истраживачке потешкоће које проистичу из оскудице извора. 

ТРИ ФАЗЕ УЗАЈАМНОСТИ 

Обнова Пећке патријаршије 1557. године била је прекретница за српски народ и поставила је темеље новог таласа духовне обнове и националног самоосвешћења. Танић указује на то да су простори под јурисдикцијом обновљене Патријаршије били шири од територије средњовековне српске државе, што је значило духовно јединство готово свих српских земаља под једном духовном управом. То је довело до снажнијег повезивања Српске Цркве са спољним светом, а нарочито са Русијом као културним и духовним центром истог верског и културног круга.  ( Жарко Видовић, историчар цивилизације, истиче Пећку патријаршију као темељ српског идентитета и заветне, црквене заједнице током турског ропства. Према његовом виђењу, обнова Пећке патријаршије 1557. године била је пресудна за супротстављање фанариотском утицају, очувавши српски идентитет у „бездржављу“.  Пећка патријаршија је трајно уобличила српски народ као заветну и литургијску заједницу, омогућивши опстанак идентитета и без сопствене државе. Видовић наглашава значај издвајања и обнове Пећке патријаршије 1557, која је прекинула директну потчињеност фанариотском патријарху у Цариград. После укидања Пећке патријаршије, Видовић указује на појачан притисак римокатолицизма. Видовић је критички посматрао историју, наглашавајући да је Пећка патријаршија, кроз литургијску заједницу, заправо чувала смисао српске историје. )

Дејан Танић дефинише три јасне фазе у развоју односа Русије и Српске Цркве у периоду 1557–1766. године. Прва фаза, која обухвата другу половину 16. века, надасве је духовно-идеолошка. У овом периоду долази до коначног обликовања руске државне идеологије, засноване на идејама „Трећег Рима“ и „Новог Израиља“, где Срби, посебно српски монаси и духовници, имају запажену улогу у преношењу византијског и српског духовног наслеђа у Москву. То је прво важно историјско преплитање двеју традиција и темељ на коме ће се у наредним вековима градити политички и културни односи.

Српско монаштво је, сасвим сигурно, имало пресудну улогу у обликовању идеје Москве као Трећег Рима, о чему Танић пише:“Српска православна црква није послала своје представнике на Сабор у Фиренци, али московска митрополија јесте. У то време, на њеном челу се налазио митрополит Исидор (пореклом Грк). Реакција московског великог кнеза Василија II Васиљевича Тамног (1425-1462), била је жестока. Одмах је уклонио Исидора са митрополитског положаја и затворио га у манастир. Овим чином великог кнеза Василија II, Московска Русија је постала, практично, независна (у црквеним пословима) од Васељенске патријаршије. Од тог времена, Русија је сама бирала своје митрополите. Оспоравајући, на овај начин свету, вођство Цариграда у православном свету, Русија је практично истакла своју жељу и способност да замени Византију. Одбацујући фирентинску унију 1439. године, московска држава се нашла заједно са Српском православном црквом, на истом “фронту” борбе против наглог ширења римокатоличког утицаја. Угрожени османском најездом и католичким притиском, Срби и други православци југоисточне Европе почели су, све више, да се окрећу Московској Русији као православној држави у успону, видевши у њој, у државном и духовном смислу, једину замену, скоро већ мртвом, Византијском Царству.“ Српски монаси су у Русији видели потоње, есхатолошко царство, и наглашавали да је кључ у савезу монаштва и владара, као у Србији доба Немањића. Танић истиче:“То је још више оснажило положај руског монаштва, које је већ било главни фактор одржавања верског и политичког јединства Русије. Руски монаси су московску државу доживљавали као религијску цивилизацију, чији је апсолутни господар – Велики кнез. Подршка монаха била је неопходна за било какву делотворну власт. Московски владари су се саветовали са монасима, тражили материјалну помоћ и духовно посредовање пре било каквог војничког или политичког потеза, поклањали им велике поседе на новоосвојеним територијама.“ 

Друга фаза, од 1620-их до 1720-их, има, пре свега, политичко-дипломатски карактер. Српски архијереји, као и монашке мисије, постају значајни посредници у обавештавању руске државе о политичким приликама на Балкану и у централној Европи. У исто време, њихова путовања у Русију често су имала и дипломатски карактер, што их чини важним у руском продору ка Европи и у балканским ослободилачким настојањима Срба. Ова фаза открива колико су се у том периоду преплитали интереси православних народа и колико је руска држава придавала значај балканском питању у сопственој геополитичкој стратегији.

Трећа фаза, од прве половине XVIII века до укидања Пећке патријаршије 1766. године, по Дејану Танићу представља период културно-просветних веза. Српска интелектуална и духовна елита, али и широки културни кругови, били су снажно под утицајем руске књижевности, образовања и реформисаног руског, то јест црквенословенског језика. Овај утицај био је од пресудне важности у прелазу Срба ка новим облицима књижевног и школског образовања у 18. веку, што је касније утицало и на припрему језичких и културних реформи 19. века.

ДИНАМИКА УЗАЈАМНОСТИ 

Дејан Танић је, да поновимо, написао драгоцену књигу, прави историјски уџбеник, који нам показује сву сложеност односа православних народа, Срба и Руса, како у духовној области, тако и у области политичкој. Историјски однос Српске Цркве и руске државе представља један од најсложенијих и најдинамичнијих феномена у културној и политичкој историји 17. и 18. века. Танић односе Српске Цркве и руске државе показује као вишеслојну и континуирану мрежу духовних, дипломатских и политичких односа, која се одвијала у условима великих ратова, померања граница, кризе балканских простора и успона нових европских сила. Српска Црква у овом периоду не делује као изолована верска установа, већ као активни историјски субјект који се налази између између Москве, Беча и Истанбула, маневришући у међупростору великих сила како би очувао своју самоистоветност, установе и народ.

У раном 17. веку кључно место у овом процесу заузима Пећка патријаршија, која под руководством Патријарха Пајсија и његових наследника развија непосредне везе са Русијом. У то време Русија се још увек налази у процесу обнове након Смутног доба, али постаје све значајнији извор материјалне и духовне подршке за православне народе под османском влашћу. Мисије српских архијереја, као што су оне епископа Антонија и митрополита Арсенија из Скопља, показују да Срби већ у првој половини 17. века препознају Русију као природног савезника у очувању вере и црквене аутономије.

МАЛОРУСИЈА И БАЛКАН 

Кључну улогу у овом процесу игра посреднички положај Малорусије ( данашње Украјине ), односно Кијевске митрополије и запорошких хетмана, козачких вођа. Њихов просторни, политички и духовни положај између православног југа и руске државе омогућава да се кроз Кијев развије својеврсни „коридор православне комуникације“, који Срби користе како би безбедно стигли до Москве. Ова улога Малорусије изражена је и у војно-политичкој сарадњи у борби против Пољско-литванске државе, где се Срби показују као дипломатски посредници, чиме стичу пуно поверење руске државе.

Средином 17. века ове везе постају темељ руског стратешког поимања Балкана. Русија у том периоду нема могућност да војно интервенише, али ствара мрежу односа која ће у каснијим вековима постати основа политике руске заштите православних на Балкану. За Србе, овај период је време очувања духовног јединства унутар Пећке патријаршије и развијања самосвести о својој историјској мисији, коју подупиру не само духовне везе са Русијом већ и практична помоћ коју Москва пружа кроз штампане књиге, новчане прилоге и дипломатску подршку.

ПОСЛЕ ВЕЛИКЕ СЕОБЕ

Почетак 18. столећа доноси нове нагласке: Срби се масовно пресељавају у Хабзбуршку монархију након Велике сеобе предвођене Патријархом Арсенијем III Чарнојевићем. То рађа нову црквену установу, Карловачку митрополију, која постаје темељ српског верског и политичког живота под Бечом. У том простору везе са Русијом добијају нови смисао. Срби сада морају да бране своје привилегије у држави која им формално обећава верска права, али истовремено спроводи системску политику унијаћења и обесправљивања српског народа. 

Устанак против Беча мађарског вође Ференца Ракоција (1703–1711) представља драматичан тренутак у којем се открива права природа односа између Беча, Русије и Српске Цркве. Ракоцијево настојање да успостави контакт са Москвом изазива панику у Бечу, што показује колико је Русија у међувремену постала озбиљан међународни чинилац. Срби, свесни да њихов политички положај зависи од игре великих сила, почињу да обнављају везе са Русијом. Мисија капетана Пантелејмона Божића у Москви 1704. године представља први организовани дипломатски контакт Срба из Хабзбуршке монархије са руском државом. Божићево примање у руску службу као известитеља за српска питања означава институционализовање руско–српских односа у оквиру Европе.

СРПСКИ ЧИНИЛАЦ: ИЗАЗОВИ И ОДГОВОРИ 

С друге стране, Карловачка митрополија се развија као изузетно способан политички чинилац. Она води борбу за очување својих канонских права, преговара са Бечким двором и истовремено негује везу са Москвом као духовном матицом. Срби у Монархији налазе се у парадоксалној позицији: потребни су Аустрији као војничка сила у борби против Турака, али сметају као православни елемент у римокатоличкој држави. Управо у тој напетости они развијају дипломатску културу која ће их у 18. веку показати као једну од најорганизованијих православних заједница у Европи.

Београдски мир (1739) представља нову прекретницу: граница између Аустрије и Турске враћена је на Саву и Дунав, што истовремено постаје граница између Карловачке митрополије и Пећке патријаршије. Тај тренутак означава коначно раздвајање српског духовног простора на два административна и политичка дела – један под османском, други под хабзбуршком влашћу. То раздвајање има далекосежне последице: Пећка патријаршија остаје оптерећена османским пореским и политичким ограничењима и притсицима, док Карловачка митрополија наставља да се развија као установа са све јаснијом улогом у заштити српских права у централној Европи.

СА СРБИМА ОД ВОЈНЕ КРАЈИНЕ ДО ЦРНЕ ГОРЕ

У доба Београдског мира, Русија је ограничена условима мировних уговора и не може војно да делује на Балкану, али наставља да прати положај Срба и одржава дипломатске контакте. Иако ослабљена на јужним фронтовима, руска држава сада има постојани политички интерес за православне у Хабзбуршкој монархији и Османском царству. То ће омогућити касније деловање, нарочито у доба митрополита Павла Ненадовића и других карловачких архијереја.

Паралелно са овим развојем, у 18. веку посебну улогу добија Црна Гора. Од Данила I, преко Саве Петровића до Василија Петровића, Црногорско-приморска митрополија развија сталне односе са Русијом. Они су у почетку духовни и символични, али у време Саве и Василија постају и политички значајни. Сава Петровић, као прагматичан архијереј, сматра да Русија његовој пастви може да помогне само материјално, али не и војно, и да Црна Гора мора да избегне непотребне сукобе са Турцима. 

Василије Петровић ће правац кретања владике Саве претворити у дубљу и ширу политичку стратегију. Владика Василије зна  да Русија не представља само тврђаву православне вере, већ и чинилац политичког утицаја који може да допринесе развоју Црне Горе. Русија постаје ослонац на који Црногорска митрополија рачуна у настојању да учврсти своју улогу у одбрани духовних и политичких интереса своје пастве. 

ПЕЋ, КАРЛОВЦИ, ЦЕТИЊЕ

Када се упореди целокупан развој у 17. и 18. веку, уочавају се три велике историјске осе које граде односе Српске Цркве и Русије. Ту је, пре свега,  Пећка патријаршија, која успоставља прве озбиљне додире са Русијом, користећи је као духовну подршку и символ православног јединства. Пећка патријаршија постепено слаби под притисцима османске власти, која укида српску аутокефалију, у сарадњи са, често србофобном, Цариградском патријаршијом: то се десило 1766. године. Други чинилац је Карловачка митрополија, која развија танану дипломатску мрежу, користи Русију као противтежу римокатоличком притиску Беча, и постаје средиште српског живота у Хабзбуршкој монархији. Црногорско-приморска митрополија гради посебан тип односа са Русијом као духовном савезницом и политичким заштитницом, развијајући самосвојну црквено-државну аутономију.

Све три осе повезане су истим духовним идентитетом, али функционишу у различитим политичким околностима. Русија успева да одржи везу са сва три центра, мада са различитим степеном утицаја у различитим периодима.

По Дејану Танићу, Српска Црква од 16. до 18. века није била пасивни прималац помоћи, него делатни учесник у европским религиозно – политичким процесима. У времену великих царстава, она је успела да очува свој идентитет и установе управо зато што је одржавала везу са Русијом док је истовремено преговарала са Бечом, Турском и другим силама.

УМЕСТО ЗАКЉУЧКА 

Велики српски писац Милован Данојлић, у  огледу „Русија, наша далека мајка“, подсећа све нас:“Историјски ломови и заокрети подложни су различитим оценама и тумачењима. Кад је у питању биланс руско-српских односа, уочљива је склоност ка умањивању руских заслуга, да би се оправдала прозападњачка оријентација извесних политичких кругова. Наглашавају се ситуације у којима је помоћ званичне Русије изостала, док се примери пожртвованости прећуткују. У свим раздобљима наших односа могу се наћи докази и за повољну, и за неповољну процену; од тренутних рачуница зависи на шта ћемо усредсредити пажњу. Ако у Првом српском устанку важност наше зближености није осећао Родофиникин, Хајдук Вељко Петровић је добро знао ко му је главни ослонац и савезник. Једна од одредби мира у Кучук-Кајнарџију из године 1774. озваничила је покровитељство Русије над хришћанима у Турској, и та је обавеза, посебно према Србима у Црној Гори, дуго поштована. Пишчевић и Црњански су, на истој страни, видели заклон од турског насиља и аустријског унијаћења, Лав Толстој је оштро осудио окупацију Босне и Херцеговине, док су Солжењицин и Зиновјев дигли глас против НАТО бомбардовања. Године 1876. Русија шаље оружје и добровољце, a годину дана касније званично улази у српско-турски рат. Ушла је у Први светски рат делимично и због нас, а захваљујући интервенцији цара западни савезници су били принуђени да се побрину о ономе што је, после преласка преко Албаније, остало од наше војске. И у Другом светском рату имали смо истог непријатеља. Идеолошка позлата на страну, руски војници су, напредујући према Берлину, ослободили Београд. Хитлер једино од Срба није тражио да шаљу војнике на Источни фронт, знајући да од нас, тамо, не би имао користи. Део југословенских комуниста, пре свега српских, одбио је 1948. године да се придружи антисовјетској хистерији, колико из догматске заслепљености, толико и због неизлечивог русофилства, за шта је платио цену у крви…“

То се не сме заборавити. Али се не сме заборавити ни прошлост која је свему овоме претходила. Срби и Руси се не знају од скора, него од доба Светог Саве, који се замонашио у руској светињи, Старом Русику на Светој Гори. 

Нешто знамо, нешто слутимо. Али нам је јасно: руско – српска узајамност је чињенично непорецива, при чему је, ради оријентације у прошлости и садашњости, непрестано треба изучавати. Дејан Танић је нашем саборном памћењу дао драгоцени прилог, који ће, у годинама које долазе, бити уџбеник за сваког коме је стало до Смисла.