Слободан Владушић: Свакодневни суверенизам

Getty © Photo by Maxim Konankov/Nur

Пре неког времена сам на друштвеним мрежама, приметио два симптоматична поста у вези са темом суверенизма.

Први пост се тицао промене власти у Мађарској: један човек је написао да ће Мађари живети ипак мало боље сада, када су поново под Западом, него пре, када су са Орбаном били „под Русима“.

Морам признати да ми заиста никада неће бити јасно како нека земља која је чланица ЕУ и НАТО пакта може да буде „под Русима“. Ствар је, међутим, у томе да особа која је написала овај пост не може да разуме шта је мултивекторска спољна политика (која служи увећању поља суверенитета) већ мисли да државе увек морају да буду под неком другом државом или транс-националним политичким ентитетом.

Укратко речено, у аутору овог поста убијена је елементарна воља за суверенитетом.

Пример 2: особа која се издаје за патриоту на једној друштвеној мрежи утврдила је отприлике ово: у данашњем свету немогуће бити суверен, а посебно је немогуће за Србију, па су људи који себе називају суверенистима, заправо „паљевине“. У смислу, „пале се“ не нешто што је немогуће остварити.

ОК, разумели смо: људи који тврде да воле своју земљу и свој народ кажу да је немогуће да тај народ и његова држава буду слободни. Испада, дакле, да се овај тип патриотизма помало гади суверенитета, односно идеје да Срби као народ, и грађани Србије, имају могућност да уреде своју државу по својој вољи. Ако је збиља тако, каква је онда корист од овог „патриотизма“?

По мом мишљењу, никаква. Овај „патриотизам“, сасвим једноставно и логички може да склапа коалиције и са колонијалном управом и са аутошовинистичким погледом на свет, јер сви, у суштини, имају једнак став према идеји суверенитета: колонијална управа, јасно, не жели да Србија буде суверена, „патриоте“ сматрају да Србија не може да буде суверена, док аутошовинисти верују да не треба да буде суверена, будући да је српски народ наводно на цивилизацијски нижем ступњу од других тзв. „цивилизованих“ народа.

Када се ово „не може“ и ово „не треба“ саберу, добијемо земљу која не само да није суверена, него то неће бити ни у будућности (разлика између зато што не може или зато што не треба, није суштинска, односно политичка, већ „академска“).

Тврдити данас да је суверена Србија нешто што не може да постоји, не захтева било какав интелектуални капацитет, нити било какву интелектуалну храброст. Напротив. Бити анти-суверениста у Србији, значи бити конформиста из два разлога: први је чисто интелектуалан, а други политички.

Путања преображаја ЕУ, од Европе нације до европске федерације, подразумева постепену десуверенизацију држава и премештање њиховог суверенитета у Брисел. Ту политичку путању прати и тзв. академско „превредновање“ појма суверенитета. У преводу, то значи да се на теоријском плану укида и воља за суверенитетом и вредност националног суверенитета. Овакав негативан став према суверенитету повезује и различите мислиоце попут Хане Арент или Жака Дерида.

Укратко, бити антисуверениста данас, баш и као шовиниста који мрзи Србе и Србију, значи бити у политичком и академском тренду. Ако су такви људи и на платном списку, онда може да се догоди и то да их и непосредни руководилац посети на радном месту и попије са њима кафу у кантини; ако раде на идејној десуверенизацији земље бесплатно, онда их као корисне идиоте, бар нико неће ометати у томе. (Суверенисти, опет, могу да се надају да их, у најбољем случају, неће избацити са факултета)

Идеја суверенизма, међутим, није само идеја – дакле, нешто на први поглед апстрактно, невидљиво, удаљено од тзв. „свакодневног“ живота. Напротив, процес десуверенизација Србије је нешто са чиме се сусрећемо сваког дана.

За почетак, породица.

Нови Закон о породици, за који се наводи да је резултат „усклађивања са ЕУ“ – у преводу закон који нам је као несувереној територији наметнут – подразумева право детета да се и пре десете године, самостално обрати државним инстутуцијама и заштитнику грађана.

У преводу: родитељима се великодушно оставља могућност да посматрају своје дете, док ће га васпитавати јутјубери, индустрија забаве и потрошачко друштво. Зато се немојте чудити и бунити ако ваша ћерка одлучи да спава са неким локалним газдом у замену за најновији модел ајфона: и деца имају право на зараду, као и одрасли људи, јер их закон више не препознаје као децу.

А уколико родитељи покушају да свом детету усаде неке друге вредности, дете има право да се жали колонијалној власти која ће под кринком „државе“ и умешати у живот породице, шаљући родитеље на „едукације“ и „тренинге“. Оно што ћемо добити заузврат биће нефункционалне породице у којој неће више бити ауторитета који би децу могао да васпита и све мање породице, јер овакав закон о породици свакако не фаворизује повећање наталитета.

Слично се дешава и са образовањем: видели смо како је пре неког времена, прошао Закон о уџбеницима у коме је стајало да национална издавачка кућа треба да штампа пакет од седам уџбеника.

Прошао је тако што није ни стављен на скупштинско гласање. А зашто се то није догодило? Зато што је ситуацију лично пратила Марта Кос, европска комесарка за проширење, које је својевремено изјавила: „Лично сам покренула ово питање пред српским властима, укључујући и нашу забринутост у вези са потенцијалним утицајем нацрта амандмана на конкуренцију. Комисија ће наставити пажљиво да прати ова дешавања у контексту приступања Србије ЕУ, посебно у вези са поглављем 8 о политици конкуренције, поглављем 26 о образовању и култури и поглављем 23 о правосуђу и основним правима„.

У слободном преводу: „Стоко, да ли вам је јасно да нико од вас не сме да угрожава профит ЕУ издавачких кућа од 87 одсто тржишта уџбеника које контролишу у Србији?“

Слушајући Марту Кос, сетио сам једног нашег бившег министра образовања који је, обраћајући се преко видео-линка учесницима једног скупа, рекао да је задатак српског образовања да образује „грађанина света“. Дакле, не грађанина Србије, на првом месту, што би се очекивало од министра српске владе, већ „грађанина света“.

Ако је ТО идеја српског образовања, онда је заиста потпуно нормално очекивати да уџбенике штампају странци, као и то да исти ти странци мало, или мало више, утичу и на оно што ће бити штампано у тим уџбеницима.

Међутим, све би се то још увек могло како-тако хендловати да је држава стала иза својих просветних радника, зато што управо просветни радници репрезентују државу пред њеним подмлатком. Уместо тога, ауторитет просветног радника је системски урушен у односу на децу и на њихове убоге родитеље, којима је остављено да све што не смеју да кажу својој деци, могу да кажу њиховим наставницима.

Дакле, држава преко просветних радника поручује деци и родитељима да је она нико и ништа (Ово „нико и ништа“ се односи на државу, а не на партију).

Последица: све мање људи жели да ради у просвети, што и јесте план колонијалне управе. Овде није потребно образовати децу, већ их треба што пре потерати у погоне (у новоговору се то зове „дуално образовање“) да науче да раде; ако пак, раде неки дефицитаран посао, онда ће се вишим платама из десуверенизоване колоније привући у метрополу. (Сличан доток биочестица – извињавам се, требало је да напишем „грађана света“ – обезбедиће и страни факултети у последњој фази наше десуверенизације)

Вреди сада обратити пажњу на један детаљ који би могао да нам промакне у ситуацији у којој највећи број грађана ове земље, свесно или несвесно, посматра Србију у оквиру опозиције између тзв. уређеног система (+) и корупције  (–).

Ево о чему се ради: разваљивање породице и образовања није последица корупције, већ управо једног врло добро уређеног система. Проблем је у томе што тај систем није усмерен јачању суверенитета и опстанку српског народа, већ ка учвршћивању његовог несувереног, колонијалног статуса. И збиља, тај систем доноси резултате: након што је део популације научио да је „патриотизам склониште свих хуља“ (те да је, према томе, бити страни агент нешто морално узвишено), сада учимо полако и то, да је суверенитет немогућ, те да је наш колонијални статус наша судбина.

Народ може да буде окупиран, па и поробљен, а да ипак сачува макар суверену слику света што онда значи и вољу за слободом.

Пример који то показује јесте отоманска владавина над српским светом: иако потлачени, Срби су, ипак, преко Српске православне цркве и усмене књижевности сачували веру и вољу за слободом, која је била оличена у Косовском завету. То у преводу значи да су сами васпитали своју децу, осим ако им је Турци у виду данка у крви нису насилно одузели.

Међутим, ако народ у ситуацији када је политички поробљен изгуби вољу за слободом, што значи суверенитетом, онда се он претвара у масу или затечено становништво, како у предвечерје Првог заливског рата (1991. год.) Ирачане на једном месту назива политички активиста Јирген Хабермас у тексту под орвеловским насловом „Против логике рата“ (у коме, разуме се, подржава рат западних сила против Ирака).

Дакле, затечено становништво…

Без обзира на номиналну Хабермасову бригу о том затеченом становништву, сама формулација о постојању неких људских створова који су се затекли на некој територији (уместо да се ти људи називају Ирачанима, којима Ирак, као земља, припада), добро показује логику на којој се заснива однос према популацији која је изгубила не само слободу, већ и вољу за њом. Пошто је смисао колонија у томе да доноси профит ономе ко је поседује, онда то затечено становништво има смисла само уколико има неке везе са профитом: оно се може користити као радна снага, као тржиште, као робље оковано кредитима или као извор свеже биомасе која се транспортује у метрополу/мегалополис.

А када затечених на територији понестане, онда се празнина може напунити неким другим становништвом.

У сваком случају, затечено становништво у политичком смислу не постоји, јер се његови интереси никада не узимају у обзир. Једино што се узима у обзир јесте профит па је човек у том систему присутан онолико колико је у стању да на било који начин профитира од тог система. Императив профита пројектује се онда како на људске односе, тако и на лица градова у којима живимо.

Ово се добро може видети у изванредном тексту Зорана Чворовића: „Од српског града до града без идентитета“ (1. део и 2. део) у коме се указује на разлику између урбанистичких правила и норми која доноси суверена држава која има у виду добробит колектива/народа и грађевинске праксе у доба када Србијом преко проксија влада колонијална управа заинтересована само за максимализацију профита.

У првом случају, рецимо, можемо рачунати на зелене површине и бесплатне паркинге, јер то служи општем интересу. У другом случају зеленила ће бити можда само у елитним деловима града, где се индиректно урачунава у цену квадрата, а паркинг места ће бити мање и продаваће се. (Дакле, следећи пут када будете имали проблем да нађете место за паркинг, немојте мислити да је то због корупције – непостојеће паркинг место вам шаље поруку да ни ви не постојите)

Проглашавање суверенитета мртвим словом на папиру („патриотском ложаном“, рецимо) укида народну вољу за суверенитетом. Самим тим, народ губи и свој политички оквир, јер више нема заједничког спољашњег непријатеља. Он постаје затечено становништво које се потом распада на групе: неки ће постати компрадори, служећи директно стране господаре, за шта ће им бити додељено неко имање/позиција у колоније; неки ће се организовати у гангове који ће само својим члановима, према месту које имају у хијерархији ганга, обезбеђивати (коруптивне) повластице и привилегије, у коегзистенцији са колонијалним господарима, који ће им остављати неки комад колача за мир и тишину, односно укидање воље за суверенитетом; неки ће добровољно постајати јаничари, бежећи у мегалополисе и мењајући идентитет, неки ће, пак, свој робовски статус покушати да забашуре тако што ће се осећати грађанима метрополе (данас, мегалополиса) и зато ће слепо опонашати интересе колонијалних власти.

Тако ћемо, примера ради, добити Србе који су се радовати Орбановом поразу, јер је то у интересу Брисела. Та радост је могућа само зато што су се одрекли онога што је Црњански називао српским становиштем. Пошто им недостаје та перспектива, они не могу да виде како је Орбанова политика је у највећој мери одговарала српским националним интересима, што врло вероватно неће бити случај са његовим наследником. (Ево могућег развоја догађаја: да би задржао имиџ националисте, услед будућег попуштања Бриселу, Петер Мађар ће „открити“ да су права мађарске националне мањине на северу Србије „угрожена“, што код Орбана није био случај. И тако ће они који су се овде, у Србији, радовали Орбановом поразу, почети да трпе, као грађани Србије, додатни притисак Мађарске и ЕУ, који за време Орбана није постојао)

Вратимо се на почетак текста: разуме се, Србија не може да поседује апсолутни суверенитет, али то не значи да не може да поседује политичку вољу за суверенитетом. Није, наиме, свеједно колико смо суверени, колико можемо да будемо суверени, односно за који степен суверености можемо да се изборимо. Ако полазимо од тога да је сувереност немогућа, онда овде неће бити ни онолико суверености колико би могло да је буде. (О цени суверенитета ћу писати други пут)

Губитак воље за суверенитетом Србију претвара у колонију у којој ће право опстанка имати само „Београд на води“ (замак из кога се управља територијом), многобројни рудници (из којих се профитира) и ауто-путеви (за транспорт руда) као и аеродром (за трансфер профита & биомасе са територије). Све остало у њој може и да нестане.

Уместо фантомских идеја о „стабилности“ (у одустајању од суверенитета као „нужности“) и „модерно уређеној земљи“ (у преводу: колоније у којој је питање суверенитета системски искључено из хоризонта) потребно је да политичке актере процењујемо, пре свега, спрам њихове способности да повећају поље суверености ове земље.

Уколико се питање суверенитета искључи из сфере политике, као „ложана“ односно као нешто „недостижно“, „немогуће“ итд. онда оно што остане, неће ни бити политичка сфера, већ сфера опште грабежи у коме ће свако бити спреман да учини све само да би се докопао свог дела плена: да лаже, вара, краде и на крају, убија.

Сигуран сам да већина грађана Србије не жели такву Србију.

Не желим је ни ја.