Владимир Коларић: ИДЕНТИТЕТ И ИНТЕГРАЦИЈЕ – СРПСКИ СЛУЧАЈ

фото: patmos.rs

Данас многи скрећу пажњу на замор од појма идентитета у хуманистичким наукама и медијима, као и од праксе и учинака идентитетских политика претходних деценија. То важи за обе линије развија идентитетских дискурса и идентитетских политика – како оне засноване на такозваним „мањинским идетитетима“, чија се заштита и афирмација сматра приоритетним политичким и идеолошким задатком, тако и оним који се заснивају на повратку неким облицима такозваних традиционаних идентитета, а које су основ за заснивање суверенистичких политика.

Први концепт бледи заједно са кризом либерализма као друштвеног, политичког, идеолошког, културног и вредносног концепта, док се други доводи у питање због разочарења у домете актуелних суверенистичких концепата и пракси. У нашем случају, неки аутори, нарочито они који припадају неким облицима такозване патриотске левице (веома засновано Андреа Јовановић и Зоран Ћирјаковић, између осталих), сматрају како суверенистичке идентитетске политике не само да нису показале довољну ефикасност и отпорност на либералистичку субверзију, већ и да у нашем случају представљају пуко пресликавање западњачких образаца који нису прилагођени нашем културно-цивилизацијском контексту, посебно имајући на уму да они могу представљати и још један облик имплементације интереса западних сила на нашам простору.

Ипак, у нашем случају, битно је поменути како је појам идентитета тешко заобићи, посебно када ге повежемо са појмом интеграција, како унутрашњих, тако и спољашњох. После политичке деконструкције југословенског простора, и даље остаје отворено питање пожељних и остваривих облика интегреције, како у смислу унутрашње интеграције српског народа, затим интеграције грађана Србије и најзад ширих интеграција унутар којих би наш народ могао да обезбеди најбоље околности за остварење својих интереса, од безбедносних до развојних.

Идентитет као облик саморазумевања припадника једне заједнице, свакако представља важан, а заправо кључан, принцип интеграција на свим нивоима. Свако од нас има више идентитета, од породичног, родног, локалног, верског, националног, етничког, институционалног, класног, чак расног и цивилизацијског, који не морају бити у међусобној колизији, али сви не могу имати исту интегративну снагу, нарочито када имамо у виду облике политичке интеграције.

Најважнији идентитет, а самим тим и интегративни принцип, поседује онај који потиче од нашег осећања припадности историјски генерисаној заједници са сопственим континуитетом, културним памћењем и идејно-вредносним капацитетом, као и одређеним облицима институционализације њеног постојања у одређеном историјском тренутку. То у данашњем контексту углавном значи да ће идентитетски принцип заснован на припадности одређеном народу, нацији и држави имати највећи интегративни потенцијал у политичком слислу. То не значи да ће сваком појединцу тај принцип бити најважнији за саморазумевање, односно делатно осећање припадности, али он свакако има највећу интегративни снагу у политичком и институционалном простору, као довољно удаљен од појединично-приватног и локалног, као и од претеране уопштености и апстрактности ширих идентитетских одређења која имају мањи политички потенцијал.

У данашњем времену глобалних конфронтација, савези и сарадња поједниначних међународних актера ће се свакако одвијати пре свега на интересним принципима, који неће увек имати идентитетску основу, већ се примат давати безбедности, одрживости и приступу виталним ресурсима. Ипак, ово макар у смислу мотивације унутар самим партикуларних актера, односно њиховог становништва, свакако неће бити лишено идентитетских елеменета, који ће савете и сарадње до извесне мере покупшвати да претставе као културно, вредносно и идејно мотивисане.

Све ово би подразумевало да би примат у српском случају имали национални и етнички облици самосвести, који, подразумева се, не би негирали или укидали остале – попут верских, институционалних, идеолошких, па и класних или родних. Јер шта би могао бити основ српског идентитета са интегративним потенцијалом на унутрашњем и међународном плану? У данашњим околностима класни принцип нема идеолошки поткрепљену мотивациону снагу, и лако би могао да послужи деструктвним и дезинтегративним намерама противничких центара моћи, који би додатно довели до унутрашње дезинтеграције друштва и спољашње дезинтеграције српског националног корпуса. Шири идентитетски оквири, попут балканског, словенског, евроазијског, па чак и православног, у данашњем времену нису довољно концептуализовани како би могли да произведу оперативно дејство, док је залагање за евроинтеграције изгубило сваки кредибилитет.

Српски народ, распоређен у пресеку неколико цивилизацијских и геостратешких ареала, у неповољном оружењу и са историјским памћењем оптерећеним искуством идентитетских конверзија, свој интегративни прннцип мора заснивати на очувању српског идентитета свих припадника срспког народа где год живели, макар оно (привремено) не би имало свој политики облик, односно не би подразумевало политичку интеграцију, конкретно зајеничку државу свих припадника нашег народа. Такође, овај принцип не може бити раздвојен од императива одржања српске државе, пре свега матице, али и свих других облика институционализованог организовања српског народа, попут Републике Српске, као ентитета унутар Босне и Херцеговине, али и максималне заштите и унутрашње организације српског народа свуда где живи. уључујући свест о континуитету српског присутва на тим просторима (попут Хрватске или Северне Македоније) или изворно српског карактера тих земаља (попут Црне Горе).

Укратко, основни идентитетски и интегративни принцип српског народа тешко да у нашем историјском периоду може да се одвоји од националног, који у себи интегрише и етнички и институционални (државни), па у нашем случају и неизбежан религијски елемент.

За разлику од руског искуства и праксе, српски народ тешко може да се одрекне националног приципа, означавајући га као носиоца потенцијалног сепаратизма, и да се веже са шире наднационане облике интеграције. Русија, као велика земља са империјалним капацитетом, свој интегративни пронцип може да гради на наднационалним и вишенационалним основама, што Срби себи тешко могу да приуште. Јер шта и такав принцип подразумевао у нашем случају? Повратак југословенству, залагање за јужнословенске интеграције које укључују и Бугарску, што се историјски показало изузетно тешким, аморфну идеју балканских или прешироку словенских интеграција, а о евроазијском приципу, који се код нас никада није довољно примио, или дискредитованим евроинтеграцијама, да не говоримо. Православни интегративни принцип је свакако пожељан, али ако не подразумева антинационални и псудоуниверзалистички концепт Фанара или везивање за политички и даље нефукционалне идеје руског империјализма засноване на апокалиптичкој идеји Трећег Рима.

Национални идентитет, у том смислу, даје могућност да се интегрише државна, етничка, грађанска, социјална и верска компонента. Све то уз нужност формирања институционално и конпептуално доследног и оперативног механизма обједињавања бриге о држави и државности, укључујући и држављане Србије и српских земаља који нису етнички Срби, бриге о припадницима нашег народа где год живео, као и о чврстим везама са идентитетски блиским народима и државама, па и ступању у савезе и друге облике интеграција, али које не укидају наш идентитетски и институционални субјективитет и у свему полазе првенствено од интереса наше државе и народа. Један здрав прагматизам и реализам, дакле, који ипак на одступа од вредносних компоненти и свестан је ширих, пре свега верских и цивилизацијских оквира нашег историјског постојања, које умногоме одређују и усмеравају наша опредељења у времену које долази.