Захар Прилепин: ГДЕ ЈЕ ЖЕЊА?

Десетог марта погинуо је мој друг и брат – дивни Жења „Гајдук“ Николајев, ратник, официр, херој.

Данас се навршава 40 дана.

Ова туга нема краја, нема граница.

Смрт постоји. Не свиђају ми се све ове непотребне речи. Смрт постоји. На овој земљи, против смрти ми имамо само победу и сећање.

Шта је следеће, не знам. Надам се да бар тамо чувају Жења, да бар тамо знају његову огромну вредност.

***

Један мој добар друг ми је пружио братску подршку – поводом 40 дана од смрти команданта јединице „Родња“, Јевгенија „Гајдука“ Николајева, човека са којим сам се дружио четврт века.

Али тај мој друг, иако ме је подржао, дао је кратку примедбу.

У својој комеморативној речи написао сам да баш и не разумем сада уобичајену традицију писања у таквим случајевима – „Нема смрти“.

Мој друг је одговорио: „Постоји вечни живот.“

Можда постоји. Добро је ако постоји.

Али ја сам говорио о нечем другом.

„Нема смрти“, по мом мишљењу, то је нешто што имају право да кажу само сами војници, они који ризикују своје животе. А они изговарају такву фразу много ређе, колико сам приметио.

Блиски рођаци оних на фронту такође могу да напишу: „Нема смрти“. Али, нисам ни код њих приметио такву навику.

Мајке, очеви, удовице и деца палих могу да напишу нешто слично. Али и они то пишу изузетно ретко.

Стога, уобичајена употреба ове фразе, кад се говори о погинулим, реже ми слух.

Ако нема смрти, где су Злој, Мотор, Воха, Кубан, Граф, Гајдук и сви они, драги моји?

Ако „нема смрти“, хајде да сви потпишемо уговоре и ратујемо уместо Жење Николајева и оних који сада јуришају на шумарке. Шта ту има да се изгуби?

А ако не јуришамо, онда, што се мене тиче, нема смисла трошити ове речи.

Можете рећи шта год желите. Нема смрти. Нема бола. Нема ампутација. Нема инвалида. Нема сирочади. Нема несталих особа, које никад више нећемо видети или пронаћи – не.

Без увреде! Знам да нико не мисли ништа лоше.

Али понекад ме растужује та „реторичка вера“. Код Бога нема смрти. Људима је, међутим, дата у најконкретнијем облику. А још нисмо у рају.

Ми смо међу онима који умиру.

(Телеграм канал З. Прилепина; превео Ж. Никчевић)